Дани(ј)ел Симић: Плочу са именом мог оца, нико неће скинути

Када је генерал-пуковник Новица Симић, славом у свом народу неовјенчан пробијач коридора ка Србији и потоњи начелник Генералштаба Војске Републике Српске преминуо 2012. године, питао сам кришом и стидљиво једног градског оца, да се Тузланска улица преименује њему у част.

„Сачувао је Бању Луку и Босанску Крајину од судбине Книна и његове Крајине, читав рат бранећи коридор, да га не прекине Тузлански корпус и Хрватска војска преко Орашја“, образлагах тада симболику тог потеза. Веза са Србијом је војно опстала. Српска је у миру постала држава из два дијела, што се крије на званичним картама и временској прогнози у Дневнику.

Помоћ јавности нијесам тражио, јер ми је било стидно. Вријеме ће показати и глупо. Осим што ни мене, ни њега, нико никад није могао оптужити за корупцију и непотизам, мој отац је први српски генерал, који није сахрањен као да је пред кућом скапао кер на ланцу. Неке псе достојније сахране, него што смо се одужили генералима умрлим прије њега. А сјећање на њих је због оних који их нијесу познавали, а треба им објаснити значај њиховог дјела. Не због нас старијих.

Први пут су, дакле, сахрану уз државне почасти пратили медији, окупила се силесија народа и њени изабрани и именовани представници; што је било масло којим су моје руке умазане до лаката. Гвожђе се кује док је вруће – говорио сам том градском надлежнику седмицу, двије по укопу. Нећу га именовати, јер се на томе и стало.

Згасло гвожђе

Штимајући електричне гусле обрнуто-пропорционално пропашћу СДС, која је Радована Караџића избацила из чланства, непрестано силована десрбизовањем од стране Запада; Милорад Додик је паметно закључио да ће слијепо слушајући оне који су га други пут довели на власт, опет остати без власти након једног мандата.

Зарадио је свега укор од тета Кормакове, али је добио све изборе од тада.

И подршку Путина, која је гласачком тијелу у Српској немјерљиво битнија, чак и да је само вербална. О томе сам већ превише писао, али као изванредан тактичар, стратешки није схватио да естрадно турбосрбовање, без изградње националног идентитета кроз институције система, није довољно за вишедеценијску владавину над Србима.

Дугогодишњи нерад, или управо прегалачко дјеловање установа Српске у правцу урушавања српских културних полуга, самим тим и конкретних националних интереса, учинило је да то врело гвожђе згасне. Џаба га је сада ковати у 42 општине у Српској и три у Ефбиху.

Српска као килаво фолклорно друштво

Причати о издајама других, док послушно укидате грб и химну Српске, те грб (неуставног) главног града мијењате екпресно, а више мандата држите Хрвата за министра просвјете и културе, просто је дало свој резултат. Највише су против Додика они Невладинићи и њихови „умјетници“, које је он финансирао и произвео. То је овештало све приче о бакировцима, колико год оне при поређењу са непатриотским потезима опозиције немале смисла. (Читај: Противуставна смјена Николе Поплашена).

Владавина СНСД – Милорад Додик, потпуно је оманула у духовној сфери, плетући себи омчу око врата. Поготово је то јасно при посљедњим, дневнополитичким потезима за пеглање побједе, која је захваљујући Бањој Луци и Бијељини одјекнула као пораз. Додик се приближава титули „Највећа пропуштена шанса српског народа западно од Дрине“. А то га већ сад може коштати избора 2022.

То каже и чика Рајко Васић, тренутно највећи Србин међу СНСД-овцима. Не само ја. Умјесто да владајућа партија то схвати, осим сталног незадовољства и безнађа потицаног у народу медијима финансираним из иностранства, те очигледном неспособношћу, бахатошћу и корупцијом у иниституцијама система којем је одговор на све – ново задуживање; десио се аутогол.

Аутоголчина на срамоту васколиког Српства

Апсолутно сви здрави и пунољетни становници Српске, желе да се скине јарам стране војне окупације и квазисуда у Хагу. Додик је добијао изборе, јер је у њему виђен месија који ће то опослити. Сада, када се пројектују неке друге месије, на пријетње кловна Валентина од ОХР, Милорад је прво изашао у јавност тактиком заоштравања са Западом, у циљу хомогенизације око њега.

Од читавих шест мјесеци да нађе рјешење без понижења или се отворено супротстави и докаже да ОХР више нема никакве моћи, дао је себе у пропали пројекат Тегелтија. Двоструко пропали пројекат. Прије свега Запада, који сада руши сам своју грађевину не преузимајући одговорност, али и Додикова. Предсједник ВСТС је ту доведен, јер је хтио потписати оптужнице управо против њега. Сада се међусобно бране.

Једнако као Слободан Милошевић, на брзу руку је окренуо плочу наопако. Неко тај студентски дом на Палама сад треба назвати Ћурак, како се већ то кратко копље окреће у пословицама.

Кога брига шта каже Соња?

Ангажовање Соње Караџић-Јовићевић као апологете, само је све додатно погоршало. Дало природни нагласак на непостојање кампање за одбрану права Равногорског покрета (дакле истицача „неуставне“ кокарде) да обавља своје игроказе, бар колико и они који у униформама славе окупацију средњовјековне Босне од стране Османлија.

Већ одавно она припада политици „Обренове групе“. Заинтересована искључиво за квазидинастичке привилегије без икаквог оправдања у стварности, осим сједења на двије столице. Ова народна посланица је до те мјере биолошки примјер очигледне српске културне пропасти, а тешке бахатости, да сам у времену док су ме још понекад звали на телевизије у доњем току Миљацке, изговарао реченицу:

„О каквом ви великосрпском национализму причате, кад кћерка Радована Караџића пише латиницом“!?

Не само да пише, већ ту своју неписменост брани. Кад јој то кажете на друштвеним мрежама, она вас блокира и онда на миру пљује са пензионисаним паравојним старлетаном. Извјесним Боканом, који осим што измишља бајке да је био ратник и кум Српске, налази да сам ја (пазите сад) страни плаћеник.

(Кисић и хагић за њега)

Пред посљедње изборе, користио сам минуте са медија склоних владајућима, нашавши чак и улицу коју треба преименовати да носи име ВРС, а да нико ништа не може замјерити. Уколико је неком стало до марионетчића Инцка, више од Српства.

Ништа од тога се није десило.

Зато је СНСД изборе за градоначелника Бање Луке и изгубио. Да је национално оријентисан дио превјереног бирачког тијела био одлучујући, доказује и распоред снага у скупштини, и посљедњи иступи новог БЛ-градоначелника. Посебно у Ефбиху, гдје су сви полетили да га савјетују и титрају му јајца. Због тога ће га сада звати у програм таман колико и мене, али га за то баш заболе.

На изборе ће ићи у Српској, не код њих. Само један наступ, у којем је на изненађење фашистоидних настављача политике НДХ сугерисао да је Ер-Ес глупа фора, донио му је користи у бирачком тијелу, као сва досадашња скомрачења по муслиманско-хрватским медијима заједно. Ако СНСД то није схватио сада, те се у наредне двије године не почне утркивати да нешто конкретно уради за Српство, та кола нико не застави низастрану.

Мој отац, моје Српство

Пишем ово јер још увијек има наде. Пишем јер бих писао и да је нема. Ја сам човјек из свијета идеја, у којем је перо моћније од мача. Посебно на демократским изборима.

Весна Братић је урадила вјероватно највише што ће моћи помоћи запуштеном Српству, на друштвеној мрежи измијенивши име профила Министарства просвјете и културе Црне Горе; у писмо којим је писао њен посљедњи краљ, не рачунајући унука му Александра. Никола Први Петровић Његош, Србин и краљ Срба, по сопственом свједочењу.

Значи може се. А и у нас је министарка.

За оца нијесам лобирао јавно, ваљда да у некој умишљеној самољубивости не бих личио на Соњу. Чак ни када су ми рекли да Модрича намјерава свом ослободиоцу подићи бисту у центру града. (Није још.) Но, нескривено сам се залагао да коначно добијемо централно-спомен обиљежје борцима ВРС, те да се на Бански двор врати двоглави орао Карађорђевића.

Нико ме није звао да у србијанском документарцу о операцији Коридор 92 кажем нешто у име Новице, који је оправдано одсутан са часа, али сад ћу да вам кажем нешто што нећете заборавити. Не само да ћемо за почетак поставити плочу са именом војске којој је припадао, већ је, док сам ја жив, нико неће смјети скинути! Моја команда је извршна:

Вољно!

Извор: ФРОНТАЛ