Дан ослобођења Прњавора и Бања Луке на Аранђеловдан 1918. године

Пише Боjан Милиjашевић

Датум коjи се данас празнуjе као дан потписивања Деjтонског споразума jе много значаjниjи датум у нашоj босанско-херцеговачкоj историjи и историjи прњаворског подручjа. Наиме, на данашњи дан jе ослобођен Прњавор а одмах затим и Бања Лука, те jе тиме званично означен и краj аустро-угарске владавине.

Атентат на Франца Фердинанда, насљедника Франца Јозефа, на Видовдан 1914. године у Сараjеву био jе повод Аустро-Угарскоj да уручи Србиjи понижаваjући ултиматум. Србиjа jе оваj ултиматум одбила а 28. jула 1914. Аустро-Угарска jе обjавила рат краљевини Србиjи. У Сараjевском атентату су учествовали чланови „Младе Босне“ револуционарне омладинска организациjа, коjа се борила против окупациjе Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске, а за њено припаjање Србиjи и другим jужнословенским земљама. Поред Гаврила Принципа, ту су jош били и идеолог организациjе Владимир Гаћиновић, Богдан Жераjић, Недељко Чабриновић, Данило Илић, Боривоjе Јевтић, Трифко Грабеж, Јездимир Дангић, Вељко и Васо Чубриловић, Мухамед Мехмедбашић, Иво Крањчевић, нобеловац Иво Андрић, Добросав Јевђевић и прњаворчанин Цветко Поповић, син познатог учитеља из Прњавора Ђоке Поповића. Убрзо након сараjевског атентата, настали су прогони и линч српског народа гдjе год се он налазио па и у циjелоj Босни и Херцеговини. Над Србима се тада врши такав терор да нису поштеђена била ни дjеца и жене. Срби су стриjељани, вjешани, клани, спаљивани те одвођени у конц логоре коjи су били многоброjни. Први су се на удару нашли угледни Срби и њихова имовина. Шиканирања, хапшења, погроми и убиства Срба збила су се у више градова Воjводине, Босне, Херцеговине, Славониjе и Хрватске и Словениjе. Наjжешћи терор над Србима jе био у Босни и Хрватскоj.  Велики броj Срба био jе стрељан или обjешен, понекад по судскоj пресуди, а много чешће без ње. Непосредно пред почетак и током Првог светског рата, приjеки воjни судови осудили су на смрт и побили велики броj Срба цивила, док jе воjска убиjала без суда. Страдања Срба jе тада било у скоро свим градовима Босне и Херцеговине. Ове злочине су наjчешће радили шуцкори, злогласна паравоjна формациjа коjу jе основала аустро-угарска власт, углавном од муслимана и римокатлика.

Шуцкори у Босни су предвођени Адемагом Мешићем, великим српским крвником из Тешња, касниjем доглавнику Анте Павелића у Независноj држави Хрватскоj. Шуцкори су имали неограничену слободу да убиjаjу Србе, да их понижаваjу, пљачкаjу, да им пале куће, да скрнаве и пале цркве и манастире. Само ће бити довољан jедан примjер, а ради се о селу Клепци, познатом по геноциду над Србима у 2 свjетском рату. Наиме, шуцкори су цркву у Клепцима демолирали, одежде издерали, намjештаj уништили а у светом путиру вршили нужду. Тако jе прошла већина српских богомоља у том периоду. Они су клали, одсиjецали уши и носеве, копали очи, боли ножевима,набадали дjецу на нож, бацали у ватру, силовали, шибали, мучили глађу и жеђу итд. Римокатоличка А-у монархиjа имала jе и сталну подршку Католичке цркве. Инспиратор свих антисрпских радњи у Босни jе био католички бискуп врхбосне Јосип Штадлер. Власт jе наредбом од 26.jуна 1914.године укинула крсне славе у дотадашњоj традициjи, те забранили српске тробоjнице, а следеће године и српски jезик и ћирилицу. Након првих упада Аустро-Угарске воjске на териториjу краљевине Србиjе 12. августа 1914. године почео jе и велики злочин над српским народом у Србиjи jер jе окупаторска воjска вjешала и стриjељала цивилно српско становништво без обзира на пол и године живота. Нарочито су у Мачви почињени грозни злочини о чему jе европску jавност обавиjестио шваjцарски лекар Арчибалд Раjс. Губици српске воjске током борбених операциjа у 1914. години односно у церскоj, дринскоj и колубарскоj бици били су 163.573 официра, подофицира и воjника избачених из строjа. У злочину над српским воjницима, а нарочито над цивилима, углавном женама и дjецом су вршили наjжешће хрвати и муслимани у аустроугарским редовима.

Као наjбоља jединица аустроугарске воjске jе сматран Други босанскохерцеговачки пук коjи jе одликован са 42 медаље за храброст, наjвише у циjелоj царскоj армиjи. Неки пукови су броjали само по 7-8 ордена. Златну медаљу за храброст су носила 106 воjника из Босне, углавном муслимана и Хрвата коjи су се доказали при убиjању Срба. Постоjи податак да су муслимани и Хрвати из БиХ добили 33.000 разних одликовања за храброст и борбе против Срба.

Један од идеолога усташког покрета, оснивач крижара и сличних организациjа фрањеваца, часних сестара и католичке омладине коjи jе био ђак Бањалучке гимназиjе, школовао jе генерациjе будућих кољача и убица Срба, Јевреjа и Рома. То jе био Ханс Иван Мерц кога jе папа Јован Павле II прогласио за блаженог 2003.године на Петрићевцу у Бањалуци. Он jе за вриjеме I свjетског рата инспирисао Хрвате да се боре против православних Срба, Јевреjа и Рома и свих оних коjи нису били католици. Његов утицаj jе остао толико jак да су из његовог самостана у Петрићевцу кренуле прве групе усташа и фрањеваца да кољу Србе у Бања Луци и околини током Другог свjетског рата.

Спроводећи геноцид над српским народом створена jе мрежа концентрационих логора широм Босне. Наjпознатиjи су били у Добоjу, Бихаћу, Броду, Староj Градишци, Вишеграду и другим мjестима. Ничу нови логори у околини: Туроњ, Арад, Кечкемет, Коморан, па до надомак Беча: Шопроњек, Нежидер, Телерсдорф, итд. При томе су бирани наjвиђениjи и наjугледниjи Срби, а нарочито учитељи, свештеници, трговци и чиновници. Напомињемо да су таоци били Иво Андрић, Алекса Шантић и Светозар Ћоровић и броjни други великани. Посебно суров обрачун извршен jе са српском интелигенциjом – са учитељима, наставницима, ђацима и студентима. Њима jе организовано више исконструисаних и намjештених суђења, неколико процеса у Сараjеву 1914, 1917, у Бањоj Луци 1915-1916. У Босни jе било логора у коjе су интернирана чак и деца као што jе добоjски. У тим логорима страдало jе више од 100 000 људи, док jе само у добоjски логор интернирано око 46.000 Срба.

Окупациона аустроугарска власт jе настоjала да Србе из источне Херцеговине и горњег Подриња пресели и те просторе настани католичким становништвом. Окупатор би на таj начин остварио и основну намеру да створи  тампон зону, коjи би раздвоjио Србе са jедне од Срба на другоj страни Дрине, односно Србе у Србиjи од Срба у БиХ. То jе био и jош jедан од разлога формирања логора у Добоjу. Многи Срби из Прњавора и ових простора ухапшени су и мучени у сабирном логору смрти у Добоjу. Добоj jе постао масовна гробница за хиљаде Срба из свих диjелова Босне и Херцеговине. Једна група прњаворчана jе одведена и заточена у злогласну Кулу у Броду док су други депортовани у добоjски логор а неки су касниjе одведени у логор у Араду.

Заточени су били прото Јовановић, Стево Остоjић, Тешо Тодоровић, Недо Спасоjевић, поп Јосип Ракић, а међу интерниране поп Душан Џабић, Тешо Поповић, Милиjа Ракић, Јефтан Ковачевић, Мирко Вулић, Станко Симић, поп Милан Милановић,поп Дамjан Ђурица, штрбачки свештеници Ђорђо Врањешевић и Вељко Бабић, коjи jе касниjе био и заточеник логора Дахау са владиком Николаjем и другим српским свештеницима.

Срби су у добоjском логору били смjештени у загађене, дрвене коњске бараке у коjима су лечени коњи оболели од разноразних болести. Те коњске бараке су биле на десноj обали реке Босне, више ушћа реке Спрече у Босну. Окупатори су обољеле поцркане коње побацали у риjеке или покопали у оближње jаме у ледине у подножjу села Липац и Придjел.

У добоjски логор jе од 27. децембра 1915. године, када jе стигао први транспорт Срба, па до 5. jула 1917. године, када jе остао без иjедног логораша, било затворено 45.791 Срба,  из БиХ 16673 мушкарца и 16996 жена са дjецом, 9182 стараца и воjника из Србиjе и 2950 из Црне Горе.  Велики броj Срба jе отпремњен из Босне у логор у Араду, од коjих су многи тамо помрли. Тамо су Срби држани зими у леденим просториjама, на бетонском поду од чега су им се смрзавале руке и ноге. Тако jе много младих логораша изгубило руке или ноге ампутациjама и остало богаљи. Логор у Арадскоj тврђави jе основан и почео да ради пре почетка рата. У њему су у том периоду листом били цивили од чега jе био знатан броj жена и деце. О томе постоjе документа, броjни записи очевидаца несрба. Србе у Араду су мучени су жеђу,глађу, везивали су их и тукли на мртво, стављали им гвоздене окове, жене су силоване.

Један румунски љекар др Брандуша, коjи jе био у прилци да види шта се у логору дешава, запањен, причао jе свом приjатељу адвокату Штефану Чичо Попу, посланику у мађарском парламенту: „Господине посланиче, ово ниjе логор, ово jе пакао! Прво што сам видео и упамтио то jе мртва маjка са живим дететом у наручjу. То се не да описати „. Услед таквог третмана само за првих седам месеци, од августа 1914па до марта 1915. умрло jе 1.772 логораша. Зна се да jе у Араду побиjено преко 50 000 Срба. Услови у овим концентрационим логорима су били тако страшни да jе преко 30% заточеника умирало већ после два до три дана. Према званичном извештаjу Међународног црвеног крста од 19. септембра 1917. године, у тим логорима, искључиво смештеним на териториjи Немачке, Аустриjе и Бугарске, било jе 156.630 српских официра и воjника: у Немачкоj 25.879, у Аустроугарскоj 96.363 воjника и 709 официра и у Бугарскоj 31.942 воjника и 189 официра. У Турскоj jе било око 5.000 српских заробљеника, коjи су пребачени из Аустроугарске у Турску за рад у тамошњим рудницима и на изградњу багдадске железничке пруге. Ово jе само броj коjи су признале те земље Црвеном крсту. Да не помињемо да су воjске све три државе од почетка рата свакодневно на наjбезочниjи начин кршиле Хашку конвенциjу о ратовању на копну, убиjаjући рањенике, болничко особље, црквене великодостоjнике, ратне заробљенике итд. Кад jе у децембру 1914. умро Лука Џабић, свештеник из Винске (кот. Прњавор), отишао jе његов син Душан, такође свештеник, тврђавни команданту Хегедиша, да га замоли за дозволу, да оца сахрани у гробљу у Араду и да за то у вароши купи пристоjан лес и остало , што jе потребно за сахрану. Хегедиш jе дочекао младог свештеника са ужасним грдња и рекао му за мртвог оца: „Можда иу том старом лежи какав шуфт!“ Премда jе било стотине затворених интернираних свештеника ниjе им се никако дозвољавало, да опоjу мртваца.

Српска воjска jе средином 1916. пребачена на солунски фронт. После две године рововских борби, 15. септембра 1918. године српске jединице су пробиле неприjатељски фронт на планини Ниџе и кренуле у незаустављиво ослобађање Србиjе и осталих српских и jугословенских земаља. Бугарска jе потписала капитулациjу већ 30. септембра 1918. године. Аустро-Угарска jе капитулирала 3. новембра 1918. године а Немачка 11. новембра 1918. године.

Тако jе за Србе и Србиjу завршен Први свjетски рат. Ни jедан народ у свету ниjе претрпео толике губитке и пустошења као српски народ коjи jе изгубио 28% свог становништва. Нема већег геноцида у Првом свjетском рату од геноцида над Србима.

Људски губици Србиjе били су око 1.300.000 људи што износи трећину предратног становништва. Краљевина Србиjа jе у току рата мобилисала 707.343 воjника, тj. 40% свих мушкараца од чега jе погинуло 369.818 воjника или више од 50% мобилисаних.Губицима српског народа треба придодати и преко 300.000 Срба страдалих на териториjи Аустро-Угарске и у борбама у Црноj Гори, као и у борбама српских добровољаца на Румунском фронту. Из свега поменутог следи да укупне жртве српског народа у Првом светском рату премашуjу цифру од 1.600.000 мада ни оваj броj ниjе коначан.

Више од 50.000 Срба са подручjа данашње БиХ jе учествовало као добровољци у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године.  Још и раниjе 1876/7 Срби из Босне су имали у Србиjи „Добровољачки кор“ од три батаљона под командом Нићифора Дучића, а у Црноj Гори неколико батаљона. Од 1904.године босански Срби се масовно jављаjу и у комитске jединице када се почела организовати четничка акциjа за Стару Србиjу. Добровољци из Босне су масовно одлазили у Балканске ратове против Турске и Бугарске те се борили под Скадром, код Љеша, на Трабошу…затим у касниjим биткама на Дрини, на Власини, Каjмакчалану, Добруџи итд. У овим ратовима су учествовали и муслимани коjи су осjећали своjу националну српску припадност. Један од наjпознатиjих jе био и Хусниjа Куртовић, српски хероj коjи jе погођен у груди узвикнуо:“Ниjе ми жао, Србиjа ће бити царевина…!“

Од 1915.године jе у Србиjи организовано три добровољачка батаљона од остатака четничких одреда и добровољаца коjи су дошли из Америке, те од добровољаца из Русиjе пристиглчих коjи су убачени у четврти батаљон. Њих jе стигло око 1050 из Русиjе. У Првоj српскоj добровољачкоj дивизиjи jе било 12.563 воjника и официра од чега 4.997 из Босне и Херцеговине. Добровољци Воjина Танкосића, познатиjим као Воjвода Вук, су као наjхрабриjи подизали морал осталим воjницима.

Велики броj Срба jе страдао управо у аустро-угарскоj воjсци jер jе окупаторска власт масовно мобилисала Србе у своjе редове и слала их широм европских ратишта да гину за Аустро-угарску монархиjу. Срби су учествовали на свим фронтовима  а нарочито на италиjанском и источном фронту. Многи Срби прњаворског краjа су учествовали као добровољци на српскоj страни предаjући се на фронту савезницима. Срби су се на источном фронту масовно предавали Русима и од њих су формиране добровољачке jединице коjе су касниjе упућиване на Солунски фронт.

На солунском фронту jе било доста бораца из Прњавора и околине а остао jе упамћен по своjоj храбрости Марко Моравац из Мравице коjи се као припадник аустро-угарске воjске са jош неким прњаворчанима предао Русима и послиjе учествовао на фронту у Добруџи а касниjе и у пробоjу Солунског фронта. Марко jе за испољену храброст био носилац броjних српских, руских и француских одликовања. У Прњавор се вратио као капетан 1. Класе. Његово име jе послиjе рата спомињано на воjним академиjама као примjер за храброст.

Поред Моравца, многи Прњаворчани су се обрели на Солунском фронту али нажалост ми данас нисмо у могућности да знамо њихова имена, управо из разлога jер су Срби незаинтересовани за за своjу историjу као и за славну прошлост своjих предака. Тако од више стотина добровољаца, данас имамо податке само за неколицину. Споменућу само добровољце из села Штрпци, за коjе захваљуjући посљедњем живом солунцу Игњатић Милошу имамо податке и из чиjег примjера се види колико jе било расположење нашег народа за ослобођењем од виjековног робовања. Штрпци су jедино село уопште под аустро-угарском окупациjом коjе jе дало толики броj добровољаца коjи су учествовали на српскоj страни, да jе послиjе рата било познато по томе. Наиме, само из Штрбаца jе на Солунском фронту jе било 27 добровољаца коjе знамо поименице.

То су били: Бабић Дуjак, Боjановић Никола, Брковић Петар, Бокур Вид, Бокур Томо, Васић Стjепан, Веjић Михаjло, Гатарић Арсениjе, Дарадан Симеун, Живковић Васкрсиjе, Игњатић Милош, Кесер Драгић, Маринковић Лазар, Милутин Коста, Милутин Василиjе, Мусић Симеун, Продановић Јово, Симеунчевић Глигор, Сегић Петар, Станић Никола, Томаш Саво, Томић Миле, Тривичевић Петар, Чавић Симеун, Чавић Јово, Хранитељ Стефан, Шарчевић Јово.
Бабић Дуjак и Чавић Јово су страдали приjе пробоjа солунског фронта, Дуjак jе умро од тифуса а Јово jе страдао при повлачењу преко Албаниjе од шиптарских банди. Преко Албаниjе су прешли Мусић Симеун и Игњатић Милош, док су остали дошли као добровољци из Русиjе, гдjе су у Одеси формиране добровољачке jединице. Русима су се предали на фронту у Галициjи. Васић Стjепан, Милутин Василиjе и Станић Никола су страдали на пробоjу солунског фронта и сахрањени су на Зеjтинлику-воjничком гробљу и њихове гробове смо посjетили приликом поклоничког путовања у Грчку 2009.године. Петра Брковића су Ниjемци стриjељали у чувеном окршаjу код Каиновића млина у Штрпцима новембра 1941.године а Хранитељ Стефана и Кесер Драгића су убили четници по завршетку Другог свjетског рата.

Када jе краj Првог свjетског рата био евидентан, сазван jе састанак у хотелу „Поповић“ под вођством учитеља Душана Богуновића а расправљало се о стању у земљи и политичкоj ситуациjи. На том састанку су присуствовали Стево Остоjић, Тошо Тодоровић, Тешо Ковачвић, Богдан Бошковић, Тривун Ђермановић, Марко Марковић и Тешо Поповић, власник хотела. Предсjедник прњаворског среза jе тада био Пољак Потуцко те jе и он сазвао састанак у градскоj виjећници 25.октобра 1918.године на коме се расправљало о оснивању заштитних одреда од грађана Прњавора коjи би требали да штите грађане од тобоже воjске коjа се враћала са фронта. Оваj приjедлог jе од већине Срба одбиjен jер су били таквог става да jе то наша воjска и да народ нема потребе да се плаши. Убрзо након састанка jе Потуцко напустио Прњавор, а у граду jе основано Народно виjеће већ почетком новембра. Важан дио његове делатности било jе спречавање нереда и пљачке.

У Прњавору jе предсjедник народног виjећа био Стево Остоjић а таjник Павао Уремовић. Извршни органи прњаворског народног виjећа су били Народна гарда са Воjиславом Богићевићем и Раjком Опачићем на челу, те летећи коњички одред са протом Луком Давидовићем на челу. Ова гарда на челу са Раjком Опачићем jе разоружала припаднике радничке компаниjе у Штрпцима коjом jе заповиjедао унук Бенjамина Калаjа. По повратку из воjске у Народно виjеће су укључени прото Јово Јовановић и Лазар Марковић.

    На Аранђеловдан 21. новембра 1918. У Прњавор су ушле jединице српске воjске под командом потпоручника Ратка Благотића. Тада су прњаворчани узвикивали „Живио Краљ Петар“, „Живjела српска воjска“. На многим мjестима су се тада након много година завиjориле српске тробоjке у Прњавору. На исти дан су ослободиоци ушли и у Бања Луку и тиме jе означен краj аустроугарске окупациjе у БиХ. Истог мjесеца се 27 срезова у Босни и Херцеговини изjаснило за присаjедињење Србиjи, а прњаворски срез jе био jедан од првих коjи jе то учинио. Прњаворчани су дониjели резолуциjу на великом народном збору на Брашненоj пиjаци под пресjедањем предсjедника Народног виjећа Стевом Остоjићем. Народно виjеће jе усвоjило Прокламациjу 27. новембра 1918. г., коjом проглашава присаjедињење Босне и Херцеговине Краљевини Србиjи, те да се „од данас вољом народа, Босна и Херцеговина сматра саставним и нераздруживим диjелом Краљевине Србиjе“.

Три дана касниjе 1. децембра 1918. године проглашено jе уjедињење Срба, Хрвата и Словенаца у jедну државу. Након уjедињења се водила политика „братства триплеменог народа“ владе Краљевине СХС и потом Краљевине Југославиjе. Власт ниjе дозвољавала да се говори, пише и учи у школама да су у Првом светском рату страдали Срби, а да су извршиоци злочина и геноцида били поред Ниjемаца, Мађара и Бугара били и Хрвати и муслимани у редовима аустроугарске воjске.

Нека вам jе слава и хвала!

Пише Боjан Милиjашевић, Светосавска омладинска заjедница Прњавор

Извор: