Дан када се Велебит тресао по други пут

Док киша неуморно пада Јадовчани крећу ка Јадовну. Долазимо на гранични прелаз Изачић и шта друго очекивати, него претрес и контролу свих ходочасника и њихових ствари.

Пише: Санда Благић

Један од полицајаца претура по нашим личним стварима са хирушким рукавицама, к’о да смо губавци.
Задржали су нас, само да не стигнемо на вријеме.
Кад су нас добро претресли, наредили су нам да станемо километар од границе.
Ни слутили нисмо да ће зауставити наш аутобус у Личком Петровом селу и извршити своју „дубинску“ контролу.
Три наша ходочасника изведоше а минути се отегоше као сати.
Вратише двојицу а Дану Лукајића задржаше, узеше његове ствари и рекоше нам да он неће наставити пут са нама.

Број 10 на списку путника заокружен.

Журећи да стигнемо два аутобуса и пренесемо шта се десило, један од њих се поквари, те стадосмо са стране и ја угледах надгробни споменик.
Пет километара од Шаранове јаме, поново нам заустављају аутобусе и напомињу да неће толерисати било какав вид провокације.
Познавајући Хрвате њима је и ходање мученичком стазом провокација.

Напокон спустих ноге на клизаву и мокру земљу и запутих се до Шаранове јаме.
А код Шаранове јаме, чекају нас браћа и сестре из Н.Сада, Београда, Љубљане.
Док се шири мирис тамјана и сви појемо, Велебит се затресе.
Затресе се од муке јер у његовој утроби леже невино пострадали.

Корачајући према Чачића долцу, сабирном логору, ходочасници пјевају и моле се за своје претке.
Ходам и размишљам како су моји прадједови корачали истом овом стазом.

Стазом мука, глади.
Голи, боси, претучени везани жицом.
У коју су јаму бачени?
Да ли су их дуго мучили или су им брзо прекратили муке?

Једна мала стазица кроз шуму, води до сабирног логора у Чачића долцу.
А недалеко од самог логора налази се девастирани споменик испод којег и данас леже мошти мученика.
Постављамо Часни крст у густој зеленој шуми.
Прије 77 година чули су се крици и плач.
А данас молитва за наше мученике.

Према селу Смиљани, гдје смо се упутили, групица момака поред пута маше својим шаховницама, кезе се и псују.
Хрватска мржња према Србима и даље је присутна и никада неће престати.
Смиљан гдје се родио наш Никола Тесла, поред саме цркве посвећеној Светом Петру и Павлу, налази се јама 550 убијених Срба.

Овог љета Господњег 2018. године поставили смо Часни крст, јер је надгробни споменик необиљежен.
Окупили смо се и стисли једни уз друге око Часног крста, као пчеле око матице.
Да ли ће Часни крст остати усправан и опомињати на злодјела над српским живљем од стране усташа, показаће вријеме.

Сутон се лагано примиче и ми путујемо ка селу Медак.
Тамо нас дочекују мјештани уз ручак.
Они жедни ваде хладну воду из бунара и окрепљују душу и тијело.
И срца су нам окрепљена сузама проливеним за нашим мученим прецима.
Молимо се и даље.
Памтимо.
Никад не заборављамо!

Светим Новомученицима Српским
тропар, Глас 8

Због верности Богу и Божијој правди,
Пострадасте телом, земља се растужи,
Ал’ спасосте душе, небо; весели;
А претци се ваши распеваше небом,
На капији раја сретоше вас с песмом:
„Имена су ваша у Књизи вечности,
улазите у рај, Децо бесмртности“.
Ми на земљи, род ваш, кличемо вам у глас:
„Мученици Нови, молите се за нас!“

/из Службе Св. Српским Новомученицима/

Аутор: Санда Благић

Од истог аутора:

Сандра Благић: Истина нам на крају једино и остаје, зар не?

Сандра Благић: Дан када се Велебит тресао | Јадовно 1941.

Сандра Благић: Дјеца су била само број без имена и презимена …

Сандра Благић: Напокон знам гдје почивате | Јадовно 1941.

Сандра Благић: Не дозволимо да нас опет кољу, протјерују, да …

Сандра Благић: Зашто заборављамо када знамо да је заборав …

Пребиловчани су људи са највећим срцем | Јадовно 1941.