Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Босанска катастрофа је била, „Прва међународна криза током које је америчка спољнополитичка дебата рутински призивала слике холокауста и аналогије са њим“.
Пише Предраг Лозо
Онај ко жели да се упути у проблематичне стране меморијализације холокауста, које итекако постоје, као и његову злоупотребу у политичке сврхе, узеће озбиљну књигу „Холокауст у животу Америке“ Питера Новика (Peter Novick), одакле се може разумjети и како су америчке јеврејске организације некритички и угађајући властима САД-а дозволиле паралелу са холокаустом у случају босанских муслимана и косовских Албанаца и тиме допринијеле стигматизацији Срба“, пише у свом магистeрију, на Универзитету у Јеруслаиму, на тему Историографија холокауста у Југославији, епископ Јован Ћулибрк.
Онај ко двадесет година послије рата у БиХ заиста жели да види како изгледа злоупотреба аналогије са холокаустом и како се тиме релативизују оквири страдања јеврејског народа, те фалсификују чињенице о ратовима деведесетих може да испрати акцију „бијелих трака“. Сам симбол ,,бијеле траке“ којим су, наводно, обиљежавани несрби у Приједору веома је вјешто исконструисан наратив који се гради упркос непостојању историјских извора који би били доказ о таквом поступању локалних органа Српске Републике Босне и Херцеговине. „Никаквих бијелих трака није било, моје комшије муслимани нису их носили. Бијела застава је била и на мојој кући, а ја нисам ни муслиман ни Хрват. Обавјештење од 31. маја 1992. са радија Приједор, чији садржај посједујем, не говори ни о каквом обиљежавању одређене етничке групе и слично, него о обиљежавању пацификованих објеката и кућа, тј. оних из којих се не врши напад на јединице одбране Приједора на које су извршени синхронизовани напади муслиманских војних формација“. Ово је укратко закључак из резултата вишегодишњих истраживања историчара Бориса Радаковића, који додаје да не постоји ниједна фотографија или неки други доказ нама познат, који показује неку особу обиљежену бијелом траком на руци у Приједору 1992. године. Дакле, вјештачка производња аналогије и злоупотреба сјећања на холокауст потпуно је видљива.
Занимљиво је да се Дан бијелих трака обиљежава и у Сарајеву, као и у неким другим градовима у Федерацији БиХ. Један од тих градова је и Мостар. Исконструисаној, искривљеној слици аналогних наратива не смета ни чињеница да су српске куће и станови у овом граду обиљежавани бијелим заставама као својеврсна дозвола за рушење и пљачку, о чему постоје вјеродостојни историјски извори. Остаци неких од тих Срба из долине Неретве данас се ваде испод наслага бетона на неколико десетина метара испод површине земље у јами Радача, док су многи од њих били жртве Дретеља или Лоре у Сплиту. Ако су све жртве исте не постоји ли потреба да се мостарске бијеле траке обиљеже и помену у борби за једнакост?
Да ли се овом акцијом можда могла исказати солидарност са тракама на којима је писало православац и Србин, од свијетлоплаве до жуте и бијеле боје, којима су Срби били означавани у НДХ или то једноставно није дио устаљеног црно-бијелог наратива о страни жртви и страни Србима злочинцима? Поготово, оваквом наративу нису добродошли примјери логорисања српске дјеце из Приједора и Поткозараја у логорима у овом граду у Другом свјетском рату о којима се свесрдно активистички ћути.
Спроводећи акцију „бијелих тарака“ у Бањој Луци 2016. године група активиста, како себе називају, невладиних организација, уз веома симптоматично присуство Флоренс Артман, најгрубље је прекривањем оскрнавила споменик палим борцима НОБ-а. Овакав деструктивно рушилачки карактер „перформанса“ надограђен је скрнављењем вијенаца положених од званичних делегација приликом обиљежавања Дана побједе над фашизмом. Намеће се прво и основно питање одакле право било коме да злоупотребљава споменичку баштину и скрнави је за дневнополитичке потребе. Да ли је овакво понашање кршење и закона о јавном реду и миру, као и закона о заштити споменика културе и сл? Захтијевају ли овакве радње законом одређене процедуре државних органа и институција? Како се у том смислу може протумачити чињеница да је један од присутних на постоље споменика довео и пса, што се јасно види на фотографијама?
Организације и појединци који су учествовали у овој акцији, у више наврата, не часећи ни часа, се позивају на тековине антифашизма и борбе за једнакост. Поставља се питање какав је онда ово однос према споменичкој антифашистичкој баштини? Споменик је у овом случају само средство да се јавност увуче у културу деструкције и скандала. Поменути активисти сличне акције у протеклих неколико година урадили су и са спомеником на Бањ брду и спомеником Младена Стојановића у Приједору. Када се мало боље испрати ова проблематика у свијету занимљиво је да се овакав тренд скрнављења споменика антифашистичким борцима једноставно на наше улице преноси из Украјине, која у пуноћи користи асортиман неонацистичких и фашистичких скрнављења совјетске баштине под окриљем ратних сукоба. Имају ли и једни и други узоре и „ноу хау“(know how) у случају Хрватске и њеног односа према споменицима НОБ-а закључите сами.
Можда је занимљиво што је изабран баш споменути споменик, јер је он заиста примјер позитивног односа у култури сјећања према дешавањима у Другом свјетском рату на овим просторима. Споменик припадницима НОБ-а подигнут је у послијератном периоду од стране комунистичких власти на мјесту некадашњег православног Храма Свете Тројице који је бомбардовала њемачка авијација, а чије је рушење довршила НДХ током геноцида. У процесу обнављања храма 90-их година споменик је по поступању надлежних органа Републике Српске уредно, са сакупљеним бистама народних хероја, пребачен на локацију преко пута, у близини хотела Босна. Овакав примјер свакако је у служби, прије свега, националног помирења и позитивног односа према прошлости, а сада је, дакле, грубо злоупотребљен и оскрнављен. Питање је да ли када нестане подесних прилика и нових споменика неко размишља и о перформансу спаљивања неподесних ћириличних књига? Имамо ли примјере за то од Трећег рајха, па до Хрватске 90-их? Знамо ли какво је стање у Украјини данас по том питању?
Чињеница је да поменуте невладине иницијативе попут Јер ме се тиче или организације Оштра нула, заклоњене иза универзалног наратива, свакодневно наглашавају да је њихово дјеловање фокусирано на „културу сјећања“. Да ли се та култура сјећања може спроводити с акцентом на скандалозну банализацију и злоупотребу прошлости уз непоштовање историјских чињеница? Слика о присутности новинара поменутом „бањалучком перформансу“ такође је симптоматична. Новинара и камера је било више него самих активиста, којих је, успут буди речено, било једва 15-ак. Овакви догађаји дио су културе деструкције и скандала, које „објективни медији“ попут Радија Слободна Европа једва чекају и стављају у њима потребан контекст, који је такође неопходан у процесу стварања слике редефинисане стварности која нам се намеће. Нешто раније писали смо како је поменути медиј грубо фалсификовао чињенице о још једном случају меморијализације, о подизању споменика припадницима Равногорског покрета у Билећи. Питање је и како на ове чињенице о садашњости, прошлости и Другом свјетском рату гледају, рецимо, донатори поменутих организација који су наведени на њиховом сајту и које редом преносимо: Američka ambasada, The National Endowment for Democracy (NED), Fondacija Heinrich Böll Stiftung (HBS), Friedrich-Ebert-Stiftung (FES), Omladinska fondacija Schüler Helfen Leben (SHL). Једно је сигурно, идеолошка подлога од ангажовања медијских кућа за пропагандни рат 90-их, преко заједничког рада на стигматизацији Срба, те мајоризацији и унитаризацији БиХ послијератних година, па све редом до скрнављења споменика НОБ-у, попут овога, истог су карактера. Та идеолошка подлога оличена је и у личности Флоренс Артман чије фотографије о интимизираном пријатељевању са Насером Орићем, уз њено обимно дјеловање и уз сав труд медија и „активизам“ поменуте групе, не можемо заборавити. Њено присуство дио је истог интересног система по којем Маркач и Готовина нису злочинци, жртве у „Олуји“ јесу евидентне, али нису злочин како наводи Хелсиншки парламент, уз све стереотипе Реком-а и томе сличних групација. Понос фотографисаних са Флоренс Артман најбољи је доказ идеолошке позадине и заједничких интереса на пољу „културе сјећања“. По тој култури сјећања све су жртве једнаке, осим српских, наравно, јер оне заиста осликавају карактер рата у бившој Југославији.
По истој интересној основи изјаве Комарице, Кавазовића, Изетбеговића и Карамарка дио су једног система са поменутим перформансом и његовим активистима. По тако формираном квазикултуролошком наративу примједба пролазника о злоупотреби прошлости од присутних активиста, као и случај са Флоренс Артман у Приједору, где је дотична госпођа покушала ставити бијелу траку конобару који је одбио услужити је због тога, окарактерисани су медијски као инцидент. У исто вријеме је прекривање споменика „перформанс“ и нешто практично сасвим нормално и пожељно!? По истом принципу злоупотреба жртава на свим странама у рату, негирање српских жртава геноцида у НДХ, као и у задњем рату, те злоупотреба и пука виктимизација друштва на основу бошњачких и хрватских жртва нису инцидент, наравно. Иста је ствар и потпуног извртања историјских чињеница око настанка и одбране Републике Српске од којих су неке посебно везане за Приједор, као што су негирање напада муслиманских јединица и означавање овог града наводним геноцидним средиштем. Колико је ово тачно показала је и првостепена пресуда тог и тако „објективног“ Хашког трибунала првом предсједнку Републике Српске др Радовану Караџићу која негира овакве тврдње. Да је постојао иједан промил могућности да се наводи о геноциду у Приједору, што је такође дугогодишњи наратив активистичких група, потврде у наведеном судском поступку, зар неко сумња да би се тако нешто и десило?
Сасвим је сигурно да овакви изливи деструкције, активизам и наративи своде тему односа према прошлости на ријалити шоу ниво у којем ништа није свето. Овакв приступ и догађаји, јасно дефинисани интересним оквирима појединих политичких групација, не доприносе ни помирењу ни истини. Јасно нам је да поменутим групама то није ни интерес. Жалосно је што су оваква дешавања злоупотреба бошњачких жртава, тј. 102 дјеце, као и осталих жртава у том подручју, које нико не смије и не може негирати, али које се само интересно истичу у први план.
Извор: ФРОНТАЛ
Везане вијести:
Продукција „активизма“ ради злоупотребе прошлости
Дан бијелих тракавица: Шути ако се не слажеш (да лажеш)
Артманова покушала да конобару стави белу траку око руке
