,,Дан бијелих трака“ у Бањој Луци – култура деструкције и скандала

Можда је занимљиво што је изабран баш споменути споменик, јер је он заиста примјер позитивног односа у култури сјећања према дешавањима у Другом свјетском рату на овим просторима. Споменик припадницима НОБ-а подигнут је у послијератном периоду од стране комунистичких власти на мјесту некадашњег православног Храма Свете Тројице који је бомбардовала њемачка авијација, а чије је рушење довршила НДХ током геноцида. У процесу обнављања храма 90-их година споменик је по поступању надлежних органа Републике Српске уредно, са сакупљеним бистама народних хероја, пребачен на локацију преко пута, у близини хотела Босна. Овакав примјер свакако је у служби, прије свега, националног помирења и позитивног односа према прошлости, а сада је, дакле, грубо злоупотребљен и оскрнављен. Питање је да ли када нестане подесних прилика и нових споменика неко размишља и о перформансу спаљивања неподесних ћириличних књига? Имамо ли примјере за то од Трећег рајха, па до Хрватске 90-их? Знамо ли какво је стање у Украјини данас по том питању?

Чињеница је да поменуте невладине иницијативе попут Јер ме се тиче или организације Оштра нула, заклоњене иза универзалног наратива, свакодневно наглашавају да је њихово дјеловање фокусирано на „културу сјећања“. Да ли се та култура сјећања може спроводити с акцентом на скандалозну банализацију и злоупотребу прошлости уз непоштовање историјских чињеница? Слика о присутности новинара поменутом „бањалучком перформансу“ такође је симптоматична. Новинара и камера је било више него самих активиста, којих је, успут буди речено, било једва 15-ак. Овакви догађаји дио су културе деструкције и скандала, које „објективни медији“ попут Радија Слободна Европа једва чекају и стављају у њима потребан контекст, који је такође неопходан у процесу стварања слике редефинисане стварности која нам се намеће. Нешто раније писали смо како је поменути медиј грубо фалсификовао чињенице о још једном случају меморијализације, о подизању споменика припадницима Равногорског покрета у Билећи. Питање је и како на ове чињенице о садашњости, прошлости и Другом свјетском рату гледају, рецимо, донатори поменутих организација који су наведени на њиховом сајту и које редом преносимо: Američka ambasada, The National Endowment for Democracy (NED), Fondacija Heinrich Böll Stiftung (HBS), Friedrich-Ebert-Stiftung (FES), Omladinska fondacija Schüler Helfen Leben (SHL). Једно је сигурно, идеолошка подлога од ангажовања медијских кућа за пропагандни рат 90-их, преко заједничког рада на стигматизацији Срба, те мајоризацији и унитаризацији БиХ послијератних година, па све редом до скрнављења споменика НОБ-у, попут овога, истог су карактера. Та идеолошка подлога оличена је и у личности Флоренс Артман чије фотографије о интимизираном пријатељевању са Насером Орићем, уз њено обимно дјеловање и уз сав труд медија и „активизам“ поменуте групе, не можемо заборавити. Њено присуство дио је истог интересног система по којем Маркач и Готовина нису злочинци, жртве у „Олуји“ јесу евидентне, али нису злочин како наводи Хелсиншки парламент, уз све стереотипе Реком-а и томе сличних групација. Понос фотографисаних са Флоренс Артман најбољи је доказ идеолошке позадине и заједничких интереса на пољу „културе сјећања“. По тој култури сјећања све су жртве једнаке, осим српских, наравно, јер оне заиста осликавају карактер рата у бившој Југославији.

По истој интересној основи изјаве Комарице, Кавазовића, Изетбеговића и Карамарка дио су једног система са поменутим перформансом и његовим активистима. По тако формираном квазикултуролошком наративу примједба пролазника о злоупотреби прошлости од присутних активиста, као и случај са Флоренс Артман у Приједору, где је дотична госпођа покушала ставити бијелу траку конобару који је одбио услужити је због тога, окарактерисани су медијски као инцидент. У исто вријеме је прекривање споменика „перформанс“ и нешто практично сасвим нормално и пожељно!? По истом принципу злоупотреба жртава на свим странама у рату, негирање српских жртава геноцида у НДХ, као и у задњем рату, те злоупотреба и пука виктимизација друштва на основу бошњачких и хрватских жртва нису инцидент, наравно. Иста је ствар и потпуног извртања историјских чињеница око настанка и одбране Републике Српске од којих су неке посебно везане за Приједор, као што су негирање напада муслиманских јединица и означавање овог града наводним геноцидним средиштем. Колико је ово тачно показала је и првостепена пресуда тог и тако „објективног“ Хашког трибунала првом предсједнку Републике Српске др Радовану Караџићу која негира овакве тврдње. Да је постојао иједан промил могућности да се наводи о геноциду у Приједору, што је такође дугогодишњи наратив активистичких група, потврде у наведеном судском поступку, зар неко сумња да би се тако нешто и десило?

Сасвим је сигурно да овакви изливи деструкције, активизам и наративи своде тему односа према прошлости на ријалити шоу ниво у којем ништа није свето. Овакв приступ и догађаји, јасно дефинисани интересним оквирима појединих политичких групација, не доприносе ни помирењу ни истини. Јасно нам је да поменутим групама то није ни интерес. Жалосно је што су оваква дешавања злоупотреба бошњачких жртава, тј. 102 дјеце, као и осталих жртава у том подручју, које нико не смије и не може негирати, али које се само интересно истичу у први план.

Извор: ФРОНТАЛ