Да споменици постану светионици

Мало је познато да су у октобру 1915, приликом наступања кроз Шумадију, немачки војници у селу Селевцу починили масакр над 93 цивила, и то претежно над женама. Изговор је био да су се и српске жене бориле против њихове војске.

Генерал Галвиц је у мемоарима лаконски записао: „У великом селу Селевцу 25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат. (…) Није се могло проћи без убијања“. Лист Неуе Фреие Прессе пренео је тих дана коментар са фронта у Србнији, оцењујући да су српске жене дрске и „да се не боје смрти“. А 2. новембра, дехуманизујучи непријатеља и правдајући сопствене злочине, Франкфуртер Зеитунг преноси: „Борбе у Србији имају карактер најдивљијих борби народа у којима учествују и старци и жене и деца“.

Исти масакри поновили су се и након непуних 30 година, али је прави и потпуни пораз уследио оног тренутка кад су у Немачку похрлиле дивизије младих Срба у потрази за бољим животом, од којих је део почео чак и да се диви џелатима и пожелео да усваја њихове вредности…

Па тако међу неким Србима на почетку новог века, сасвим сулудо, и данас можемо да чујемо жал за Немцима што нас нису „уредили“ и „дисциплиновали“, заборављајући да су то и чинили три пута у 20. веку…
Због великих губитака које је Селевац поднео у ратовима 1912-1918, али и током Другог светског рата, када је као „партизанско село“ дао више од 130 жртава, у центру је 1982. подигнут споменик карактеристичан за то доба, али ипак и као дирљива успомена на мртве. Да би се изградио, било је потребно да се промени урбанистички план села, чак и да се неколико кућа и радњи исели из центра. Споменик чини неколико импозантних фигура у покрету: и младићи са титовкама, и бркајлија са шајкачом, али и жена која са уздигнутом пушком представља слободу. Када се расправљало о томе од ког материјала би требало да се излије – од бетона или бронзе – пресудила је друга, скупља опција. Јер беше родна година.

Деценијама касније, после пропасти самоуправљања и утопијске пароле братство-јединство, бекства из села и свих изневерених нада, споменик у Селевцу још увек стоји и подсећа на времена падова и успона. Жртава и рађања. Смрти и васкрса.

А на њему, с првим снегом, неки очајни млади човек исписао је: ДАЈТЕ НАМ СВЕТЛА. И то је наш основни задатак у долазећим временима. Да учинимо да нам прошлост не значи напуштене и хладне споменике (ма коме да су посвећени), већ да из ње оживимо све јуначке песме и приче, митове и предања, и све светле гробове, који ће нам обасјати пут којим треба да идемо… Тако ће они и постати својеврсни светионици.

Аутор: Немања Девић