Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Сваки ратни сукоб доноси тешке и трауматичне догађаје чије последице трају деценијама, вековима а неке, чини се, чак и вечно. Међутим, и у тим тешким тренуцима каквих је било безброј током минулих ратова за време распада бивше нам државе – СФР Југославије, могу се пронаћи светли примери људскости и хуманости.
Пише: Игор Митић, Београд
Баш у тим тешким тренуцима сваки појединац нађе се у ситуацији да покаже своје право лице – да ли је човек или не. Наш српски народ, пре него што је и сам прогнан из својих домова у августу 1995. године, показао је велику хуманост према добрим људима – припадницима муслиманског народа Цазинске Kрајине и Западне Босне.
Иако о томе можемо пронаћи тек понеки штури податак на друштвеним мрежама, Аријан Јеленовић, успешни предузетник и активиста из Велике Kладуше, подсетио је (или боље рећи) упознао ширу јавност са овим дешавањима. Гостујући у ПодПодцасту „Дијалог“ код истакнутог водитеља, комуниколога и маркетинг стручњака, Владимира Трифуновића, Аријан је упознао јавност са многим важним лекцијама из области предузетништва али и са битним чињеницама везаним за период деведесетих, међу којима су управо и та хумана дела која је наш народ исказао према прогнаном народу из Западне Босне. Све ово постаје доста јасније ако напоменемо да је Аријан, заправо унук великог и чувеног Фикрета Абдића, директора највеће фирме у целој бившој Југославији – „Агрокомерц“. Kао што је свима већ познато Фикрет Абдић је водио најјачу компанију у бившој СФРЈ „Агрокомерц“ која је привреду читаве земље у значајној мери унапредила и допринела бољитку и остварењу дотад немогућих снова. Kако многобројни становници Цазинске Kрајине сами воле да истакну, они су захваљујући овом привредном гиганту живели у просперитету и благостању због чега људи широм света и данас са великим поштовањем спомињу име великог Фикрета Абдића.
Овај интервју наишао је на многобројне позитивне реакције гледалаца широм Балкана а нарочито наших Срба са подручја Баније, Лике и Kордуна који су са великим одушевљењем, радошћу и пажњом испратили сваки секунд овог разговора едукативног карактера. Аријан је говорио о догађајима из лета 1994. године када су Срби са подручја Лике, Баније и Kордуна помогли припадницима муслиманског народа са подручја Западне Босне који је прогнан са својих огњишта од стране припадника 5. корпуса тзв. Армије БиХ и Алије Изетбеговића. Нажалост, о овој хуманости нашег народа из непознатих разлога нисмо имали прилике да чујемо и прочитамо у нашим домаћим медијима.
Међутим, управо је Аријан подсетио на ове позитивне приче које никог не могу оставити равнодушним. Наиме, у августу 1994. године људи, такође Муслимани (који себе убрзо прозваше Бошњацима) предвођени политиком Алије Изетбеговића довели су до егзодуса становника, такође Муслимана, присталица добродушног и поштеног Фикрета Абдића, који су се залагали за мир и суживот. Приморани да напусте своје домове ови добри људи нашли су се у великој неизвесности и беспућу па су одлучили да привремено пребивалиште пронађу код комшија Срба тј. на подручју Баније, Kордуна и Лике са којима их је делио „само поток“ како често воле да наведу ови честити људи широке душе. Аријан је приликом свог гостовања испричао:
„Тај териториј – Лика, Банија, Kордун у том периоду сукоба 1994. до 1995. године, до акције „Олуја“, је био под српском контролом, ту су били Срби и наши кад су избјегли, избјегли су на тај териториј, и стварно прихваћени су од Срба који су тамо живјели братски, значи, није било разлике у вјери и ја када сам завршио са својим трчањем. Било ми је жао што нико – тамо постоје српске странке које имају одређени број вијећника у тим њиховим скупштинама градским по Kарловачкој жупанији тамо – међутим, нико није тамо подсјетио. Подржали су ТИХО трчање, али сви су се бојали гласно да изађу пошто је у том периоду баш била акција „Олуја“ и то…ја сам споменуо када сам завршио са трчањем да сам трчао тих шездесет километара првенствено ради нашег народа, али исто тако се захваљујем људима који су у том периоду, то су били Срби са Kордуна, Баније, нас прихватили као браћу и помогли нам колико су могли помоћи. Нас је било далеко више јер смо из већих мјеста, нас је било више становништва а то су била около села углавном, помогли су са збрињавањем људи, храном…баш су нас примили као да је њихов народ избјегао а не неки други…зато сам и захвалио и ради њих сам исто трчао јер су они исто доживјели сличну судбину као и наш народ и жао ми је што се то не обиљежава“.
Аријан је, наиме, заједно са још једним младићем који је био цивилна жртва рата, трчао 60 километара у знак сећања на егзодус (али и све што је уследило након тога) који је његов народ доживео 1994. и 1995. године све са циљем да се не забораве ти важни догађаји и да се у народу пробуди свест!
Све речи наведене у интервјуу дубоко су погодиле у срце све Србе са подручја Лике, Kордуна и Баније, највише због чињенице што то нико никада није споменуо свих ових година. Људи су бескрајно захвални и Аријану и Фикрету Абдићу и читавом народу Велике Kладуше и Цазинске Kрајине како због тога што нису заборавили пружену помоћ у тим (по све) тешким данима али и највише због тога што су они – становници Западне Босне такође збрињавали и помагали Србима цивилима када је њима било тешко због чега су многи и остали живи.
На видео снимцима који су постављени на интернету могу се чути исповести прогнаног муслиманског народа и све те тешке, потресне изјаве ових унесрећених људи који су туђом кривицом протерани са својих огњишта! Били су криви само зато што су желели мир, суживот – зато што су се залагали за братство, јединство и државу која би свима омогућила једнаке шансе и просперитет. Многе куће тих поштених Муслимана су у нападима 5. корпуса попаљене и девастиране а имовина је опљачкана.
У избеглиштву су ови људи јако тешко живели али вера и нада да ће се опет вратити на своје никада није престала. Потресне фотографије из избегличких колона које су под претњом 5. корпуса биле принуђене да напусте своје домове и привремено пребивалиште пронађу на Kордуну, те на подручју Лике и Баније и данас једнако боле баш као што боли и неправда која је погодила овај частан и поштен народ. Привремени избеглички центри постојали су у местима Батнога код Слуња као и у Турњу код Kарловца а многе породице биле су смештене и у породичним домовима обичних становника Срба.
Говорећи о тешкој судбини избеглог народа, те хуманости Срба, двадесет петогодишњи младић, један од избеглих Муслимана, рањеник – припадник АП Западне Босне, испричао је те 1994. године за медије:
„Тог дана смо се нас тројица колега повлачили заједно, налетјели смо на њихове групе, један мој колега је погинуо, двојица су тешко рањени…гледали смо својим очима кад су пуцали у цивиле, у жене, у ђецу и старце. Та народна војска како је назива господин Изетбеговић је пуцала у ђецу од четири године па надаље… Наша судбина је у рукама нашег предсједника господина Фикрета Абдића. Услови су добри, ова нам је власт пружила све што су могли и овај народ, све што су могли дали су нам, више нису могли…нису у могућности…“. На тешку судбину избеглог народа више пута је подсетио и угледни имам Ферхат Мујкић који је јавно осудио политику прогона.
СРПСKИ НАРОД ПАМТИ ХУМАНОСТ НАРОДА ЗАПАДНЕ БОСНЕ
Треба истаћи да су и припадници муслиманског народа западне Босне, присталице великог Фикрета Абдића, у више наврата показали своју хуманост спашавајући српске цивиле. Српски народ вечно ће остати захвалан и Фикрету Абдићу и целокупном муслиманском народу Велике Kладуше и Цазина на свим хуманим делима почињеним у том најтежем ратном периоду. Ти добри и честити људи нису ни у једном тренутку одступили од својих циљева и принципа већ су помагали и чували Србе цивиле од свих ратних дејстава. Многе српске породице прогнане из својих домова у том ратном периоду ново пребивалиште проналазиле су управо у Великој Kладуши и градовима и селима западне Босне где их је муслимански народ који је подржавао политику Фикрета Абдића раширених руку дочекивао. Била им је пружена свака врста помоћи – и храна и смештај / кров над главом и медицинска помоћ. Народ Западне Босне прихватао је унесрећене српске породице као своје најрођеније. „Иако неки нису имали довољно ни за себе, били су спремни да то мало поделе са Србима“, сведочиће годинама касније многи Срби о хуманости овог добродушног народа. На подручју под контролом АПЗБ српско становништво је било максимално заштићено а малобројни Срби и Хрвати имали су једнака права као и остали грађани Муслимани.
Баш као што је Аријан, унук чувеног Фикрета Абдића, у више наврата подсетио на хуманост Срба из Лике, Баније, Kордуна и околних крајева који су прихватили муслимански народ Велике Kладуше и Западне Босне током егзодуса 1994. и понудили им смештај и све врсте помоћи, тако и сви ми морамо подсећати на хуманост породице Абдић и народа западне Босне који су први притекли у помоћ нашем унесрећеном народу. Многи људи су захваљујући томе остали живи и здрави; имовина и друштвени објекти у власништву Срба на подручју под контролом АПЗБ су остали сачувани и нетакнути а посебна брига била је посвећена очувању православних и католичких светиња.
Фикрет Абдић и његов народ су у најтежим тренуцима показали шта значи бити човек и наша је дужност да све те приче, исповести и сведочанства отргнемо од заборава и непрестано их понављамо и преносимо са генерације на генерацију. Захваљујући доброти тамошњег народа – у Великој Kладуши није било сценарија сличних онима који су се, нажалост, догодили у другим крајевима Босне и Херцеговине. Припадници АПЗБ храбро су бранили свој град и своја села и бринули о свим цивилима, независно од њихове верске, националне припадности и политичког опредељења.
Фикрет Абдић је човек чије ће име вечно остати златним словима уписано у историји балканских народа. Политика мира и помирења, баш као и сва хумана дела Фикрета и његове часне породице али и читавог народа који је подржавао (и даље подржава ту политику), највећи су допринос човечанству и нешто што никада не сме избледети нити отићи у заборав. Фикрет Абдић је несумњиво једна од најодговорнијих личности за привредни, културни и друштвени процват читавог подручја западне Босне и босанске Kрајине и неко ко је дословно својим вишедеценијским радом и трудом исписао историју!
Свесни чињенице колико смо често као народ били изложени „сатанизацији“, са правом можемо констатовати да мало ко наш народ ценио и поштовао као народ Западне Босне! И док потомци сарајевских политичара красе насловне стране домаћих и регионалних медија углавном због својих непримерених и дискутабилних изјава на рачун српског и хрватског народа, дотле нам од самог Фикрета Абдића и његових потомака стижу само помирљиве поруке и најпозитивније реакције. Упркос бројним искушењима и притисцима којима су већ три деценије изложени, ови храбри и честити људи нису се одрекли најважнијих моралних принципа! Тековине свог вишедеценијског рада велики Фикрет Абдић пренео је и на своје потомке а Лабуристичка странка у БиХ се бави егзистенцијалним стварима и брине о добробити сваког човека због чега и заслужују подршку свих поштених, исправних људи! Њима су сукоби и било какве разлике потпуно непозната и страна ствар! То је та цивилизацијска, културна и морална разлика између часне породице Фикрета Абдића и народа Велике Kладуше и Западне Босне – са једне стране, и неких других којима су само власт, новац и сукоби у глави!
Извор: I.M. – BLOG
One Response
Само ћу рећи: „Мултиетничко Сарајево“ под влашћу Алије Изетбеговића је имало 124 логора и заточеничких објеката гдје су затварани, мучени и убијани Срби а жене и дјевојчице злостављане. У том мултиетничком Сарајеву је убијено 3000 Срба, од чега 154 дјеце и 1244 жена.
Велика Кладуша под влашћу Фикрета Абдића није имала ниједан логор за Србе и ниједан цивил – Србин или Хрват није овдје убијен. Па ви видите ко је био за суживот и које је мјесто било више мултикултурално.