Да се не заборави: Били смо у спомен подручју Јасеновац

Наш Хор дјевојчица „Роса“ из Пуцарева (Новог Травника) након посјете омладинским радним бригадама на Козари, 1987.године, према ранијем договору вођа пута, свих дјевојчица и двије дежурне мајке, прије повратка кући посјетили смо Спомен-подручје Јасеновац.    

Сви су учили о школи о томе и имали прилике да слушају о том страшном мјесту али су ипак жељели да пођу тамо и положе цвијеће.

Након што су положиле цвијеће у Крипти величанственог споменика у облику цвијета, кренули су у обилазак изложбеног простора а на крају су са пажњом у пројекционој дворани одгледали документарни филм о Јасеновцу.

Озбиљна лица орошена сузама су говорила о утисцима које су стекле и понијеле са собом.

Брошуру СПОМЕН ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ понијело је десетак наших сапутница а ја сам стрпљиво прелиставао свој примјерак пуштајући да уморне дјевојчице уживају у путовању и да не отварамо разговоре на тему онога што смо спознали у протеклих сат и по времена.

Једноставним рјечнима аутор Гојко Јокић је описивао подручје, мјесто и догађања која су га обиљежила за сва времена.

Читао сам и размишљао о томе како то схватају и прихватају оне од наших дјевојчица које су узеле брошуру и које је управо читају или ће читати?

Трагична прича о Јасеновцу . . .

Пажљиво сам читао да, када затреба, знам да дам коректан одговор на питања којих ће сигурно бити!

Свака ријеч је заслуживала да буде сачувана!

СПОМЕН ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

Лелујају се влати трава на широком пољу јасеновачком. Зелене се, а одсјај им је црвен . . .

Какав би други могао и бити над том бескрајном могилом што чува мир седам стотина хиљада некада људских живота, данас седам стотина хиљада људских смрти, у једном од најстрашнијих стратишта човјечанства што се звало концентрациони логор Јасеновац.

А изнад равнице, изнад воде, изнад тих нијемих свједока, израстао је за вјечност окамењени цвијет што дубоко пусти коријен у тло, на болна плећа оних безимених што ту остадоше. Латице му стреме ка Сунцу а према свјетлу и слободи у њима се уздижу оних седам стотина хиљада пари руку.

Кроз то пространство јасеновачко ходи се тихо, на прстима – да се нека стара рана не повриједи. Јер, овдје се умирало болно, преболно, сурово – од маља, каме, од конопца. Живот није вриједио ни колико метак.

По ужасима то је први, а по жртвама  т р е ћ и концентрациони логор окупиране Европе, ратних година 1941 – 1945.

Јасеновац данас – то је светилиште. Овамо се долази због сјећања, због пијетета према онима који су ту заувијек остали. Долази се, јер заборава нема . . . „Овдје је смрт била наук предубоки“ . . .

„ Према налазу Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, у Загребу од 15. Новембра 1945. Број 4547/45, комисија умјереним рјешењем

долази до закључка да је у току рата убијено у логору Јасеновац (мисли се на систем логора) између 500.000 до 600.000 људи, припадника свих народа с тла Југославије.

Најновија истраживања врло су блиска процјени коју је дала управо  Земаљска комисија за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, а то је бројка од око 700.000 убијених људи. Цјеловита истраживања нису довршена, а у једном дијелу никада се неће ни моћи провести. Ипак, аутентичне гробнице непобитно су свједочанство. Злочин у логорима Јасеновца није мањи ни под претпоставком да је сто хиљада људи мање убијено.“ (Радован Тривунчић: „Јасеновац“).

Јасеновац је један, иако је у овој земљи било много стратишта на којима су се окупатор и његове слуге обрачунавали са слободарством наших народа . . .

Не заборавља се, јер заборава нема, због оних 700.000 пари руку што су кроз латице каменог цвијета пружене према Слободи. А сви ти свијетли гробови – међу 1,700.000 –ртава Југославије у другом свјетском рату – што зраче исконском снагом, тих двије стотине јасеновачких могила које су надмашиле и херојику и епику, цијена су слободе сваког човјека, не само ове наше земље, него цијелог човјечанства . . .

            Све је ово наше:

            живи и мртви.

            Са њима у себи

            сунцу корачамо.

И док црвено одбљескују влати трава са јасеновачких пространстава – заборава нема. Јер вјечни ехо ових ширина, у којима се слило седам стотина хиљада гласова, поручује: „Мртви живима очи отварају“.

КОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЈАСЕНОВАЦ

Јасеновац је био највећи и најсуровији концентрациони логор тзв. Независне државе Хрватске, који је – као систем логора – постојао читаво вријеме прошлог свјетског рата.

Ово и слична мјеста злочина била су у служби интереса усташа али и нацизма и фашизма, Њемачке и Италије. Уређивана су по узору на злогласне концлогоре Трећег Рајха, што посебно важи за Јасеновац, у којем су усташе бруталношћу и свирепошћу према логорашима надмашили своје „учитеље“.

„Вође усташке терористичке организације још прије свог уласка у Југославију добро су знали, да у народним масама немају ослонца и да се на власти могу одржати само терором. Улазећи у Југославију након њеног слома и иза фашистичких тенкова, са групом својих злочинаца, које су још прије рата с фашистичким новцем издражавали и вјежбали у разним италијанским центрима за вршење терористичких аката, почели су одмах првих дана након окупације да под заштитом њемачких и италијанских трупа и уз њихову активну помоћ врше по већ створеном плану хапшења, масовна и појединачна убијања Срба, Жидова и напреднијих Хрвата.

Примјењујући у Хрватској расистичку теорију о чистоћи расе и нације, одлучили су да истовремено ликвидирају и све Хрвате, који су на било који начин испољили своје противфашистичко расположење.

Тако се напунише за кратко вријеме сви затвори и све тамнице“.

Методе геноцида, злочина и терора које су спроводиле усташе, „преписане“ су из већ опробаних нацистичких рецепата. У новембру 1941. године они ће их и озаконити посебном одредбом, заснивајући све на тврдњи да Хрвати нису словенског поријекла него аријевци.

У међувремену, од јуна 1941. године на подручју Јасеновца постоји први логор – Логор „Версајев“, а од јула Логор Крапје. Крајем године почиње формирање Логора 3 Циглана, који по функцији убрзо постаје централни.

„Отићи“ у Јасеновац значило је бити предан на милост и немилост усташким кољачима, значило је отићи у мученичку смрт. Црна је повијест јасеновачког логора показала, да су усташе послали тамо све оне елементе, које је требало ликвидирати, јер су им били непоћудни из „расних, вјерских, националних или политичких разлога“.

Данас можемо утврдити, да су усташе разврстали све заточенике у двије категорије:

1. У прву су категорију спадали сви они заточеници, који су били суђени на казну упућивања у сабирни логор за вријеме које је краће од 3 године. Намјера је усташа била да исцрпе до крајњих граница радну снагу тих заточеника, па да их затим уклоне, да начине мјеста новим заточеницима. Врло је мали број ових заточеника, који су пуштени кући након што су издржали казну, а и ти су већином код куће умирали од посљедица патњи и болести које су добили у логору.

2. У другу категорију спадају заточеници, који су суђени и по пресуди усташког редарства упућивани у сабирни логор на 3 године, били су у правилу ликвидирани одмах након доласка у логор“.

Тако су ка Јасеновцу кренуле колоне мушкараца, жена и дјеце са пресудама, а чешће без њих – на хиљаде, десетине и стотине хиљада . . . многи нису ни прошли кроз логорску капију, него су директно из транспорта одвођени на губилиште – на Граник, преко Саве у Градину . . .

„Према вањском свијету то је био радни логор, а стварно то је био ликвидациони центар. Људи дотјерани у овај логор, према пропаганди, у логору ће радом исправити своје заблуде и бити друштвено корисни. Основни пропагандни мото био је: Рад на градњи и изградњи одбрамбеног и одводног система Лоњског и Мокрог поља“. Штампа је у току 1941. И 1942. године издашно обавјештавала јавност с којим циљем се врши концентрација људства у подручју Јасеновац. Јавност је брзо прозрела праве разлоге и постала свједоком истине.

Врата пакла

„Приликом доласка у Јасеновац групу око 300 заточеника из сарајева дочекали су усташки стражари на жељезничкој станици и преузели цијели транспорт . . . Сви су заточеници доведени у Јасеновац пред усташки табор. Командант Љубо Милош вршио је прозивку из списка који је примио од спроводника. У транспорту је било и неколико сељака са Романије у сељачкој ношњи, па су њих нарочито тукли и вријеђали.

Упутили су цијелу групу у логор и у „тунелу“ су нас претресали, те одузели све ствари и том приликом тукли и вријеђали. У томе су се истицали Љубо милош, Алага Ђулкић, те Зринушић . . . Приликом претреса и одузимања ствари, чупали су бркове и браде затвореницима. Након претреса и одузимања ствари држали су говор, да ће свако, ко се не буде придржавао „реда, рада и стеге“, бити кажњен смрћу. Посебно су упозоравали да се не бјежи, јер одавде нико не може побјећи. Говорили су и да ће свако ко буде имао добро владање бити пуштен кући. Њихове смо лажи брзо открили када смо ушли у круг Логора 3 Циглана“. (Свједочење Јакова Финција) . . .“На сваком кораку су тукли, убијали и мучили“. (Свједочење Фрање јуратовца) . . . „Чудило нас је да човјек без разлога може тако да малтретира.“ (Свједочење бранка катане) . . .Навече, у Циглани, је био прави бој. Ту нас је дочекало 20-так усташа са батинама, те даскама, чиме су нас претукли на мртво“. (Свједочење Мустафе Бегића).

Тако је почињало, а дани који су слиједили били су дани без повратка. Јер, послије првих корака у логору заточеницима постаје јасно да их чека само смрт, прије или касније. „Сваки је усташа, почевши од лубурића до последњег стражара био према сваком заточенику свемоћан, имао право над животом и смрти. У свако вријеме, и по дану и по ноћи, и за вријеме рада и одмора, могао је сваки усташа да убије сваког заточеника, а да о томе никоме не полаже рачуна, па да ту чињеницу чак не регистрира.“.

„Рад, ред и стега“

Услови живота у логору били су очајни. Спавало се у препуним баракама, а често и напољу када није било мјеста. Харале су заразне болести, множила се гамад.

Глад је, као авет, морила заточенике. „Ујутро би добили топлу воду, у којој је пливало кукурузно брашно, у подне јуха од купуса, граха или крумпира, у којој је било нешто поврћа, по који крумпир или грах, а на вечер опет такву сличну јуху“. Убрзо је посљедица такве исхране, била општа исцрпљеност.

Истовремено, морало се радити физички, на тешким пословима. На примјер, подигнут је насип дуг 872 м, који је од поплава директно штитио Логор 3, . . . Онај ко зна како је он грађен, рећи ће да је стравичан споменик патњи и страдања, армиран људским костима, јер је сваки логораш који се радећи спотакао или од глади, болести, изнемоглости и батинања пао, убијен на лицу мјеста“ (инж. Емерик Блум).

У Логору 3 дио заточеника радио је у ланчари, циглани, пекари, електричној централи, пилани и по другим радионицама. Рад је трајао најмање десет сати, без одмора, свакодневно. „Вањски се рад заточеника састојао око подизања ограда од бодљикавих жица, око подизања малог и великог насипа, око изградње великог зида (тај је рад трајао до краја 1942.) око подизања бројних бункера и обрамбених положаја око логора , око крчевине и сјече шуме, те рад на пољима, вртовима у „Економији“ или у сусједној млаци и Јабланцу.  И овдје су усташки стражари пратили заточенике, а ударцима ножева и кундака, па чак и ватром из оружја, силили су их да раде брзо. Много је и много хиљада заточеника страдало на таквом вањском раду, па се често догађало, да се цијела група или дијелови групе више са рада нису повратили у логор. Усташки су стражари једноставно навели, да су заточеници покушали да побјегну, па су морали да их побију.“

Масовна убиства

Логор је могао да прими 3.500 до 4.000 људи. Често је било и много више, посебно љети и у јесен када је требало радне снаге. Чим би постајало тијесно почињале су масовне ликвидације.

„Најчешћи су усташки терор и клање били у години 1941. И 1942. Цијела год 1943. и половица 1944. Протекла је у знаку релативног затишја, што значи да се масовни покољи над заточеницима нису вршили тако често и у толиком опсегу, као што се вршили прије и послије тога времена. Од рујна 1944. До травња 1945. Долазе опет велики транспорти у Јасеновац и ликвидације се у масама настављају.“

Логораши су убијани, најчешће на Лиману који је на лијевој обали Саве, затим у Градини (десна обала) гдје у масовним гробницама лећи преко 360.000 жртава. Такође на Гранику изнад Саве, који је некада служио за претовар робе са шлепова . . . гробове су морали сами себи копати. Усташе су им избијале златне зубе, па клали или убијали маљем.

„То је трајало каткад по читаву ноћ- Жртве су чекале у „Главном складишту“ или некој другој згради или под ведрим небом. Прије поласка усташе су их скинули до гола. Затим су им руке свезали на леђима жицом, а онда их привезане жицом једног за другог дотјерали на „Граник“. Овдје је жртва морала да клекне, а усташе су јој на руке привезали тежак жељезни терет у облику колута. Иза тога су ударили жртву маљем, чекићем или тупом страном сјекире по глави, трбух често распорили месарским ножем те бацили зати у Саву“. (Свједочење Јована Живковића).

„Ја сам био запослен у Јасеновцу као гробар од мјесеца децембра 1941. и знам, да сам са неким друговима покапао дневно око 200-300 жртава. Убијање се вршило на сљедећи начин: јаме су биле величине 3-8м2. Док смо ми копали гробове, усташе су с поручником мујицом на челу вршили убијање над жртвама, које су биле везане жицом. Убијали су их маљем, ударајући их по сљепочницама. Затим су убијали ударцима сјекире по врату. Надаље су убијали метањем дрвених клинова у уста. Клин се ставио у уста окомито, а тада би усташа ударио сјекиром по бради и клин је излазио напоље на тјемену“. (Свједочење Егона Бергера).

У зиму 1941/42.године непрекидно су вршена масовна убиства. На католички бадњак, 24.12.1941, дотјерали су усташе у Јасеновац око 500 српских сељака из околице. Љубо Милош, Матковић ивица и Матијевић Јосо одлучили су да побију читаву ову групу невиних људи и та тако „прославе“ бадњак“.

Фебруара 1942.године завршена је по нацрту инж. Хинка Пицилија, пеш за спаљивање људи. Овај усташки официр побио је претходно све градитеље крематорија, а онда је почело спаљивање. Претпоставља се да је за три мјесеца спаљено око 15.000 логораша, претежно жена и дјеце.

„ . . . Током цијеле године 1942. Долазили су жељезницом, камионима или пјешице велики транспорти људи, жена и дјеце, које усташе уопће нису увели у јасеновачки логор, већ су их одмах пребацили преко саве у близини Јасеновца те их ликвидирали у Градини и Уштици или негдје другдје . . .“

а) неустановљеног дана побили су усташе на Градини велику групу сељака, која је стигла из Славоније, од око 8.000 људи,

б) кратко вријеме након тога побили су групу од око 7.000 људи, које су похватали у крају око Козаре,

ц) побили су иза тога велику групу, која је стигла на јасеновачку жељезничку станицу у 56 вагона, крцатих живим скелетима,

д) побили на Градини велику групу Жидовки и дјеце, који су стигли из женског логора у Ђакову“.

У прољеће 1942.године, уз Логор 3, усташе су на отвореном простору поставиле Логор 3-Ц и оградиле бодљикавом жицом. Тај голи простор – без, дословно, икаквих услова за боравак – постао је сабиралиште великог броја доведених мушкараца, жена и дјеце, који су ту чекали када ће на њих доћи ред да крену у смрт. Групе су смјењивале једна другу, а крајем новембра 1942.године у Логору 3-Ц остаје око 160 заточеника, претежно интелектуалаца. Они су драстично ликвидирани – глађу.

Рачуна се да је у Јасеновцу, већ у првом периоду његовог постојања, смрт нашло око 40.000 Рома – Цигана, који су доведени са читавог подручја тзв. НДХ.

У логору су непрекидно убијана дјеца. Према свједочењима само у љето 1942.године заклано је на Градини, у неколико група, преко 400 дјеце, старе између четири и 14 година.

И тако без застанка . . .

Јесен 1944.године посебно је тешка . . . „У Јасеновац су почели поново стизати транспорти из свих неослобођених крајева, читави затвори и казнионе као и логори имали су да се евакуишу и премјесте у Јасеновац . . . Цијелу зиму 1944-45. текла је на гранику и у градини крв“.

„У мјесецу просинцу 1944. приликом наступа код вечере усташе су прозивале заточенике и то 150-200 људи дневно, те их затварали у бараке пред „Заповједништвом“, одакле су их ноћу водили голе, жицом везане на мјесто Граник, ту убијали и бацали у Саву . . . Из моје настамбе видио сам тачно како је крвник Фтковић убијао на Гранику људе пререзавши им ножем гркљан и бацао их у Саву (Свједочење Ивана Рожмана).

Између осталих, „једног дана стигао је у логор огромни транспорт, у којем се налазило око 15.000 радника и сељака. Усташе су их смјестили у „Главном складишту“ и ливадама око нјега, те су их кроз неколико тједана ликвидирали постепено на „Гранику“.

Методи усташких злочинаца били су сурови и свирепи, да свирепији не могу бити. Предводили су их злогласни кољачи Вјекослав Макс Лубурић, Љубо Милош, поп Мирослав Филиповић Мајсторовић, Анте Шарац, Ивица Бркљачић, Динко Шакић, инж. Хинко Пичили, Ивица Матковић, Мирко Павловић, Јакоб Џал, а њима се придружује и група непосредних логорских крвника, као и сви они који су водили Павелићеву марионетску државу.

Ликвидација логора

Рат се ближио крају, а његов исход био је сасвим извјестан – пораз мрачних сила.

Првих дана априла 1945.године овдје се све ужурбало. „Усташка се управа јасеновачког логора почела припремати на бијег. Лубурић је одлучио да побије све заточенике, а логор и мјесто јасеновац претвори у хрпу рушевина и пепела“. Овом операцијом уништења управља злогласни Љубо милош, наређујући: „Прије напуштања Јасеновца треба ликвидирати и последњег заточеника, да не остану живи свједоци. Такођер је потребно уништити све објекте да не остану материјална доказала о злочинима“.

„Зато су формирали екипе заточеника-гробара, које су морале да откопају што више гробова у логору и изван њега, посебно у Градини и Уштици и ексхумирају лешеве поубијаних жртава. Истовремено подизане су огромне ломаче, на чије дно је стављан кокс, а одозго набацивани лешеви и костури. Све то полили су нафтом и запалили. Двадесетак дана буктале су ватре овог јединственог крематоријума.

Истовремено, свакодневно се доводе велике групе логораша из лепоглаве, Старе градишке и других мјеста, и убијају на гранику или градини. Сава носи мртве или горе на ломачама.

У Логору 3 још је око 1.100 мушкараца и 3.000 жена и дјеце. Убрзо, женски и дјечији логор су ликвидирани, 21 априла. Одлазећи на губилиште жене су се од мушкараца опраштале пјесмом: „Ви остајете, ми одлазимо у смрт“.

Пробој логораша

У логору је за читаво вријеме његовог постојања – и поред тоталног терора – дјеловала партијска организација, настојећи да повеже снаге и колико-толико ублажи тешке услове живота.

Наступили су одсудни тренуци … група комуниста, међу око 1.100 преосталих логораша, формирала је Комитет за припрему устанка кога је водио Анте Бакотић.

Све преостале заточенике усташе су потрпали у тврдо зидану зграду, са неколико радионица, на вањском рубу настањеног дијела логора, око 150м од источне капије. Прозори и врата заковани су даскама, а около постављрна јака стража.

„Читав дан и читаву ноћ били су сви усташе запослени тиме да минирају једну творничку зграду за другом, радионицу за радионицом, складиште за складиштем, бараку за бараком, и да тако изазивљу експлозије и пожаре. Тако се је читав логор претворио у ужарену бакљу, а њиме је одзвањао тутањ експлозија.

Заточеници у оној великој фабричкој згради су знали да им пријети сигурна смрт, и претпостављали да би усташе и њихову зграду могли запалити и све их побити“.

Комитет одлучује: „У 10 часова 22.04.1945.године отпочет ће устанак. Правац напада: источна капија. Циљ: шума на источној страни и предјели мокрог поља. Одлуку треба строго чувати од евентуалних конфидената“.

Тако је и било: „Сваки је заточеник истргао из зида или вратију по неки предмет, те су тачно у 10 сати ујутро 22.04.1945. разбили сва врата и прозоре и појурили из зграде.

У задњи час је око 460 заточеника клонуло духом, а многи је био болестан, стар или тако немоћан, да се није усудио упустити голорук у борбу.

Оних 600 заточеника, које није оставила храброст, иако физички слаби и изморени патњама у логору, у чешњи за слободом и животом прикупили су последње снаге и напали усташке стражаре, неколико њих шакама задавили те им одузели пушке. Други су заточеници грабилижељезне предмете или цигле, и ударајући њима по усташама почели да трче према источним логорским вратима . . .

. . . Тако се на тим вратима одиграо конац борбе, па је заточеник Ристич миле рукама задавио митраљесца, који је бранио врата, отео му стројницу и поћео да пуца по усташама“. (Цитати по књизи – Злочини у логору јасеновац, Земаљска комисија Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, 15.11.1945. Загреб)

Само 54 логораша успјело је да се пробије, остали су пали покошени рафалима. Преостале у логору усташе су побили, а тек један логораш је преживио сакривен у логорском бунару.

Тога дана, само неколико сати касније, исти подвиг направили су заточеници у Логору Кожара – од њих 167 успјело је само седам да измакне усташама.

Таква је била судбина 700.000 мушкараца, жена и дјеце . . . Ово су тек фрагменти из стравичне јасеновачке приче о човјековом страдању, стравичне толико да јој заборава нема.

ЛОГОРИ  

ЛОГОР 1 „ВЕРСАЈЕВ“ – први је формиран у јуну 1941.године, на ледини (око 10.000 квадратних метара) између обале ријеке Велики Струг, шуме крндија и пута Јасеновац-Новска; окружен бодљикавом жицом. Масовна убиства логораша вршена су у шуми Крндија, удаљеној 300 метара. Напуштен је послије неколико мјесеци (крајем септембра) због поплава.

ЛОГОР 2 „КРАПЈЕ“ – примио је прве заточенике у јулу, а затворен је у новембру 1941.године. Примитивне дрвене бараке, због мочварног тла, биле су подигнуте на стубовима. У оближњој шуми Горња Крндија вршена су масовна ликвидирања (пет великих заједничких гробница) а многи логораши су поубијани док су спровођени из Јасеновца према селу Крапје удаљеном 12 км узводно уз Саву.

ЛОГОР 3 „ЦИГЛАНА“, на 125 хектара, био је највећи и практично централни по функцији. У њему су се одиграла и најбројнија звјерства усташких кољача. У логор је претворен прво индустријски комплекс од 12 хектара на коме су се налазили циглана, ланчара, млинови, пилана и неке друге радионице. Убрзо су помакнуте бодљикаве жице, а у јесен 1943.године опасан је зидом високим 3-5 метара, на којем је стајало 7седам бункера са наоружаним стражарима . . . „У тзв. Независној Држави хрватској систематски се укидају основани сабирни логори, а систем формираних логора у Јасеновцу преузима улогу гиганта злочина. У логору је била проведена максимална организација, а усташка логорска екипа потпуно је усавршена и припремљена за нечасну работу“ . . . Овдје су, заправо, три логора – мушки логор, женски и дјечији логор, те логор за физичко и психичко уништење . . . Циглана је преуређена по пројекту инж. Хинка Пицилија, за печење цигле и цријепа, али и за спаљивање логораша … Мучилишта су била у „Звонари“ и „Ланчари“… Овдје је 21.априла 1945. године око 1.100 логораша дигло устанак и покушало пробој, али их је у сукобу са усташама преживјело само 54 . . . Логор постоји од августа 1941. до маја 1945. године.

ЛОГОР 4 „КОЖАРА“, у самом Јасеновцу, формиран је у првој половини 1942. године. До краја рата ту је стално око 200 логораша прерађивало кожу. Последњих дана логора (април 1945.г.) дошло је до побуне логораша-кожара. У сукобима са усташама од њих 167 преживјело је само седам.

ЛОГОР 5 „ЦИГАНСКИ“ – налазио се у селу Уштица, на ушћу Уне у Саву. Постојао је од прве половине 1942. до априла 1945.године. Назван је „Цигански“ зато што су овамо у почетку довођени Цигани-Роми. Но, тешка је била уопште судбина свих оних који су у њега допремљени, посебно Козарчана послије непријатељске офанзиве на ову планину у љет 1942.године. На 3.000 квадратних метара био је и логор и мјесто за сталне ликвидације, о чему свједоче масовне гробнице.

ЛОГОР 6 – ЖЕНСКИ РАДНИ ЛОГОР МЛАКА био је у селу Млака (12 км од јасеновца према Старој Градишци), чије је становништво поубијано, затворено у логор или избјегло. Тако је читаво село претворено у логор за жене, које су овамо у посебно великом броју довођене за вријеме сезонских пољопривредних радова. Ликвидације – масовне и појединачне – вршене су у оближњој шуми.

СПЕЦИЈАЛНИ (ИСТРАЖНИ) ЗАТВОРИ УНС-а (Усташка надзорна служба) постоје у другој половини 1942.године у самом Јасеновцу. Било их је седам (четири мушка, три женска), у зградама мјештана, који су претходно затворени у логор. Овамо су довођени сви они од којих је требало изнудити неко признање. Средства за мучење нису бирана. Овим „послом“ бавиле су се углавном усташе-интелектуалци.

ЛОГОР СТАРА ГРАДИШКА

Припадао је, такође, систему јасеновачког концлогора. Та стара аустријска тврђава (30-ак км низводно поред Саве), насупрот Босанске Градишке, служила је за одбрану од Турака, а касније је претворена у казнионицу. То је била и почетком прошлог рата. Због потреба проширења Јасеновца, улази у његов састав и крајем 1941.године постаје усташки логор … Од 1.сијечња 1942.године у стару градишку почињу масовно стизати заточеници, и мушкарци и жене. Међу првима с то они које је усташка власт преузела из логора и затвора бивше Југославије, прије свега комунисти, али исто тако и многи становници из села која су усташе опустошиле, а њихове становнике довели овамо, да их овдје униште. Први су заточеници, и мушкарци и жене, у кули, истина је да су строго одијељени, али се ипак налазе у истој згради и некако лакше могу одржавати везу. Касније, паралелно с исељавањем казнионице, мушкарци прелазе у њене просторије и тамо се ствара мушки логор. Жене остају у Кули, да би се касније основао тзв. Хрватски женски логор …“.

Поуздано се зна да је међу заточеницима готово све вријеме постојања логора дјеловала партијска организација. Разбијана је убијањем појединаца или група, али се увијек обнављала. Са комунистима овдје се посебно обрачунавало, нарочито када је откривено њихово дјеловање.

„Крајем марта или почетком априла 1942.године наводно по директиви из Загреба, Лубурић, као главнокомандујућих свих логора у тзв. НДХ, и Гаџић изабрали су 20 људи које су око 19 сати навечер затворили у ћелију број 3.

Ова група од 20 људи нису добили у ћелији ни покривача, ни зимског капута, ни хране, ни воде, већ су остали на голом бетону. Ова ћелија је била под нарочитом стражом усташа …

Прошло је десет, 20, па и 30 дана, а да усташе нису уопће отварале врата ћелије. Кроз то вријеме је умрло три, четири или пет људи, чији су лешеви остајали у ћелији међу живима иако су се већ распадали и ужасно заударали. Усташе их нису хтјеле извлачити из ћелије …

Крајем маја 1942.године око један сат послије подне друг Марко Вучић је умро. Одмах послије његове смрти, као последњег од ове групе од 20 другова, ћелија је отворена, очишћена и припремљена за другу групу“. (из свједочења Богде Јадрешнина)

У исту ћелију, дугу пет а широку три корака, 5. јула 1942.године, уведено је 38 комуниста. Они су треће вечери провалили напоље и растрчали се по кругу. Убијено је 14 а 13 ухваћених усташе су звјерски мучиле двије ноћи и дан, па убиле.Деветорица која нису имали снаге да изађу из ћелије, остали су затворени; послије пет недеља у животу су још петорица: усташе су их заклале 12. августа.

По свему логор Стара Градишка није се разликовао од осталих јасеновачких мучилишта. „Небројени су примјери херојског држања у страшном умирању (Стара градишка има можда и преко 90.000 жртава) жене, дјеца, немоћних, као и измрцварених заробљених партизана“. (Према књизи „Отпор у логору Стара Градишка“).

Сјећање бившег логораша др. Неде Зеца

„РАДИ ТИ, ДИЈЕТЕ, СВОЈ ПОСАО!“

У јануару 1943.године, тадашњи командант концентрационог логора Јасеновац – Ивица матковић – наредио је да се образује „љекарска комисија“ која ће систематски прегледати одређени број усташких кољача, о чијем је здравственом стању желео да добије стручно мишљење. За предсједника ове „комисије“ именован је усташни поручник прпић, а као љекари др никола николић и ја.

Предвече, уочи дана када је „комисија“ требало да почне рад, дошао је изненада један чаркар по мене и саопштио ми да одмах с њим пођем у официрске станове, гдје ме чека у својој соби Жиле Фригановић, један од најкрволочнијих кољача у Јасеновцу.

До те вечери ја сам провео доста времена у Јасеновцу и успио да стекнем онај специфични мир и спокојство старих логораша и зато сам релативно мирно саслушао овај позив и, узимајући из амбуланте „коферче за хитну помоћ“, рекао успут нашем групнику дру лајндроферу да је Жиле послао чаркара по мене, и ако се не вратим, нека се барем зна гдје ми је нестао последњи траг.

Кад сам ушао у собу, кољач Жиле сједио је у једној фотељи, раздрљен, разбарушене косе, са закрвављеним очима и пијано-напрегнутим изразом лица. У соби се осјећао јак задах ракије, и заиста на столу је била напола испијена боца и неколико чашица у нереду.

– А, дошао си, докторе. Сједи ту на столицу и, ако хоћеш, послужи се ракијом. А ти чаркаре, слободан си и иди својим послом.

Остали смо у соби сами. Жиле ме испочетка одмјеравао са свих страна жмиркавим, пркосним и у исто вријеме несигурним погледом. А затим је изненада скочио с фотеље, поднимио се рукама о сто и унезвјерено упро поглед у мене.

– Знаш ли ти, докторе, да те сада могу преклати ко бравче и да никоме нећу одговарати за то?

Није ми ништа преостало него да слегнем раменима и шкрто кажем:

– Знам.

А тада се он одвојио од стола и почео бјесомучно да хода, да шмрче и да разбацује столице и остале предмете по соби. Сједио сам укочен на столици и напрегнуто очекивао што ће се из свега овога ишчахурити.

Послије извјесног времена некако се смирио и поново се спустио у фотељу насупрот мени. Поново је наступило несносно ћутање, када ме он опет посматрао као да одмјерава сваки грам меса на мени, а затим се наједном зацерекао, почео да одаје од себе неке неартикулисане гласове, поднимио се на сто и бјесомучно упиљио поглед у мене.

– Знаш ли ти, докторе, зашто сам те зовнуо вечерас овдје? Разумије се да не знаш. Али, не бој се, нећу те заклати. Вечерас ја имам други посао с тобом. Ти ми мораш обећати да ћеш ми помоћи.

Нисам могао никако да се снађем шта овај кољач намјерава са мном и тупо сам одговорио:

– Што могнем, учинићу.

Налио је себи чашу ракије и одмах је искапио, поново је напунио, а тада дотурио мени боцу и наредио да и ја себи напуним чашу. Искапивши другу чашу, спустио је на сто и почео да се с њом игра.

– Елем, докторе, сад смо овдје нас двојица сами. И ако ико ишта сазна од овога што ће мо разговарати, ти знаш шта те чека.

Застао је и поново упиљио поглед у мене. А затим је испрекидано и неуједначено наставио:

– А ја више не могу да подносим ове муке. Више ми не помаже ни клање, ни мучење, ни крв, ни јаук, ни жене, ни ракија. Увртио ми се овдје у главу, па никако да га се ослободим. Јест, онај стари ми се увртио у главу, па никако да нађем мира.

Застао је као да се колеба. А затим је наставио још неуједначеније:

– Ти знаш врло добро ко сам ја. Ти си стари логораш ти знаш све, па ће мо стога играти отворених карата. Ето ја, Жиле, најкрвавији усташа у Јасеновцу, који је поклао десетине хиљада логораша и највише задовољство доживио у том клању, ето, тај Жиле је постао посљедња пачавра због тамо некаквог старог, смрдљивог сељачине Вукашина из Клепаца.

Поново је застао, испио чашу ракије, па наставио:

– Ти се сјећаш када је у августу био велики наступ у логору и кад је Јере Маричић послао око 3.000 људи у градину на клање. Тада смо се Перо Брзица, Зринушић, Шипка и ја опкладили ко ће те ноћи заклати највише логораша. Отпочело је клање, и ја сам већ послије једног сата по броју закланих био далеко измакао испред осталих. Обузео ме те вечери неки необичан занос, чинило ми се као да сам на деветом небу, никад у животу нисам осјетио такво блаженство, и већ послије неколико сати био заклао 1.100 људи, док су остали једва стигли да закољу до 300, до 400.

– И тада, док сам био у највећем заносу, случајно сам бацио поглед у страну, и ту сам угледао једног постаријег сељака који са неким несхватљивим миром стоји и спокојно гледа како ја кољем жртве и како се оне у највећим мукама претурају. Тај ме његов поглед некако пресјекао, учинило ми се као да сам се из оног највишег заноса наједном скаменио и једно вријеме нисам могао да се макнем. А затим сам отишао до тог сељака и од њега сазнао да је он неки Вукашин из села Клепаца код Чапљине коме су у кући све поубијали а њега с неких шумских радова послали у Јасеновац. Он је све то говорио с неким недокучивим миром који је мене теже погађао него сва стравична кукњава око нас. Гледајући и слушајући овог старца, у мени се наједном разбуктала жеља да му разбијем спокојство најсвирепијим мучењем и да у његовим мукама и стравичним копрцањима повратим свој занос и блаженство уживања у болу.

– Издвојио сам га и посадио на један пањ. Наредио сам му да викне „Живио поглавник Павелић“, или ако то не каже, да ћу му одсјећи уво. Вукашин је ћутао. Откинуо сам му уво. Он није рекао ни ријечи. Поново сам му рекао да виче: „Живио Павелић“, или ћу му откинути и друго уво. Он је и даље ћутао. Откинуо сам му и друго уво. Вичи: „Живио Павелић“, или ћу ти откинути нос. Он је ћутао као заливен. Тада сам му откинуо нос. А кад сам му почетврти пут заповиједио да узвикне „Живио Павелић“ и запријетио му да ћу му ножем извадити срце из груди, он ме погледао и, уперивши поглед некако кроз мене и преко мене у неизмјерност, полако и разговјетно ми је добацио:

– Ради ти, дијете, свој посао!

Послије свега, ова његова посљедња ријеч потпуно ме избезумила, скочио сам на њега, ископао му очи, исјекао срце, преклао га од ува до ува и ногама га сјурио у јаму. Али је тада у мени нешто препукло, и те ноћи нисам могао више да кољем. Перо Брзица је побиједио, јер је заклао 1.350 логораша и ја сам му без ријечи платио опкладу.

– Од те ноћи више немам мира. Кад год у мучењу и клању покушам поново да доживим онај посебни занос и задовољство, увијек ме изненада простријели Вукашинов поглед, и тада малакшем, бацим нож и не могу више да кољем. Почињем све више да пијем, али ми то помаже само за тренутак. У пићу, нарочито предвече, често ме изненада тргне глас: „Ради ти, дијете, свој посао“. И тада, избезумљен, морам да тумарам около, да зачепим уши, да се ударам у главу, да вичем, да ломим све око себе и бјесомучно нападам на кога стигнем. Ноћу немам нигдје мира, сваки час се трзам иза сна и тада наједном у мраку угледам продорни Вукашинов поглед и чујем оно стравично: „Ради ти, дијете, свој посао“!

– И, ето, сад сам постао последња цркотина и ничим више не могу себи да помогнем.

Послије ове чудовишне исповијести, Жиле је наједном умукнуо, унезвјерно се загледао негдје у даљину, сав се укочио и тако једно вријеме остао као нека скамењена фигура. А затим су почели неправилно да му се трзају мишићи на лицу, очима је почео да сијева около, стезао је шаке и заривао нокте себи у дланове, почео неправилно да дише и да се беспомоћно врти на мјесту.

А, тада, одједном, провалило је из њега неко чудовишно јецање и плач, с анималним ридањем. Неочекивано, у једном тренутку, нагло је устао из фотеље, сручио се на кољена испред мене, у једном маху ухватио моју руку и почео да је љуби. Овим неочекиваним обртом био сам потпуно збуњен и тек послије првог запрепашћења могао сам кроз његово ридање и чудне анималне звукове да разаберем како говори:

– Докторе, ко бога те молим, помози ми! Ја знам да сам кукавица и не могу сам себи све муке да прекратим једним хицем из револвера. Ни клање, ни мучење, ни најсвирепија злостављања логораша више ми не помажу; не помаже ми више ни исповјест, ни молитва логорског фратра брекала; не помаже ни разврат са женама, ни пиће не помаже. А сутра сам одређен за љекарски преглед у „комисији“. Ти ћеш тамо бити љекар и даваћеш стручне предлоге. Докторе, преклињем те, пошаљи ме негдје на одмор, у неку бању да тамо покушам да се смирим. Молим те, докторе, хоћеш ли ми то учинити? Обећај ми то! То ми је једини спас. Милост, милост ми учини! …

Чинило ми се да сам занијемио. Навала неочекиваних утисака у једном необичном напетом емоционалном стању, а уз то укоријењени логорски став према свим кољачима, чудовишна исповијест најсвирепијег између њих – све то у мени се ускомешало до бијелог усијања, тако да ми се реметио ток логичног размишљања и почело се и мени самом да врти у глави.Али, кад ми је жиле почео да љуби руке, одједном ми се учинило као да ме додирнула нека љигава неман. Махинално сам тргао руку, у мени се све усковитлало, скочио сам са столице и послије његових посљедњих ријечи готово избезумљен проциједио неким далеким, туђим гласом.

– Добро, предложићу да те пошаљу у Липик.

Послије свог хистеричног плача Жиле се смирио, придигао се, прошетао још неколико пута по соби, а тада стао преда ме и мрко ми добацио:

– Сада знаш све. Можеш ићи.

Кад сам изишао напоље, осјетио сам као да се будим из неког несносног кошмара и покушао сам да се освјежим удишући пуним плућима окрепљујућу хладноћу зимске вечери.

Те ноћи, у којој нисам могао да спавам, непрекидно ми је пред очима лебдио свијетли лик Вукашина из клепаца и клупче јада и биједе која се звала Жиле. Те ноћи, јаче него икада, осјетио сам неизмјерну величину нашег човјека – хероја и сву биједу фашистичких подрепаша и, без обзира на све, те ноћи ја сам свим својим бићем сагледао неминовну побједу наше револуције.

                                Др Недо Зец

ОЧИ ТРАВА

Овде је смрт била тиха,                И кад је сунце жарило потиљак

као да је на прстима                била је ноћ,

ходала.                        И кад се зора руменила –

Нож, маљ и глад.                    била је ноћ.

И – Сава.                        .  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

                            У тихе вечери

Овде су сечива                        падали су

располутила сунце.                 нечујни као звезде.

Преклала последњу птицу            .  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

што се из гнезда очију                Све ово је наше

винула.                        живи и мртви.

                            С њима у себи

Ту су ножеви ископали                сунцу кораћамо.

најдубљи бунар мрака.                Ни једну стопу, ни једну травку

                            никоме не дамо.

Ту су звезде са сузама                .  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

клизиле низ сјајни челик             Јер ништа нестало није

ножа.                         очи постале небо,

                            срце прегршт земље,

Ту су маљем и глађу                а суза кап бистре

убијали човека                    воде.

само због тога што је                Ту ништа нестало није:

Човек.                        и непрекидно расте,

                            грли се с даном што свиће

И све је односила Сава.                цвет живота,

Тихо у неповрат . . . Сава . . .            слободе.

.  . .  . . .  . . . .  . . . . .  . . .

Овде је ноћ трајала

1421 дан.                                Ђорђе РАДИШИЋ

Стравична свједочења и незамислива нечовјечност су остављали Поруку која је требала да лебди над свим будућим генерацијама: „НЕ ПОНОВИМО СЕ!“

Знамења Јасеновца

ЦВИЈЕТ  ЖИВОТА

Мјесто некадашњег концентрационог логора означено је монументалним спомеником у облику џиновског цвијета, који доминира пространим пољем уз лијеву обалу Саве.

Подигнут је 1966.године а дјело је проф. Богдана Богдановића.

Прилази му се широком дрвеном стазом, која симболизује последње кораке логораша.

У крипти споменика, гдје се полаже цвијеће и вијенци, исписани су стихови из поеме „Јама“ Ивана Горана ковачића:

    Гдје је мала срећа, бљесак стакла,

    Ластавичје гнијездо, из вртића дах;

    Гдје је куцај зипке, што се макла,

И на траку сунца златни кућни прах?

Још у вријеме настајања споменика, његов аутор, проф. Богдан Богдановић, објаснио је симболику:

„Рјешење у цјелини, одабрани елементи и њихово међусобно диспонирање не евоцира слике страве и ужаса, већ, споменик својом метафором треба да изрази једну вечиту људску истину – да је живот неуништив, да је јачи од смрти. И зато је као основни симбол изабран баш цвијет, знак вјечитог обнављања, и послије низа варијанти стилизиран као цвијет-грађевина, као суперструктура окренута криптом према жртвама из којих вуче свој коријен, и круном, неком врстом обрнуте куполе – према свјетлости и сунцу симболично, према животу и слободи.“

Управо то је и она најснажнија порука која се понесе одавде.

Могиле окружују споменик. Подигнуте су на мјестима бивших логорских објеката, а само неколико њих на просторима масовних стратишта (Граник, Циглана, Звонара, на путу који је водио према скели на Сави …).

Уз дрвену стазу према споменику налази се рељеф на којем је дат преглед централног дијела спомен-подручја.

МЕМОРИЈАЛНИ МУЗЕЈ

Први сусрет са Спомен-подручјем јасеновац је Меморијални музеј. Нуди много докумената и детаља о злочиначкој дјелатности окупатора и домаћих издајника, као и о оном што се збивало у систему овдашњих логора. Заокружена је цјелина, упечатљиво свједочанство страве и ужаса.

Читав низ аутентичних докумената у музеју рјечито говори о смишљености злочина и геноцида провођених од стране усташа. Између осталих, ту је и оглас којим саопштавају да су извршене смртне казне над Божидаром Аџијом, Огњеном Прицом, Отокаром кершованијем и групом комуниста.

У витринама су изложени многи лични предмети логораша, као и средства којима су мучени.

На великом паноу дат је план концентрационог логора Јасеновац, онакав какав је био 1942.године на обали Саве.

Једним зидом доминира метални рељеф, рад Душана Џамоње, посвећен јасеновачким жртвама.

У склопу музеја је и пројекциона дворана у којој се приказују документарни филмови о злочиначкој дјелатности окупатора и његових истомишљеника у прошлом свјетском рату.

Скулптура „Мртви логораш“, рад академског кипара Станка јанчића, постављена је уз музејску зграду.

* Радно вријеме: 1.04. – 31.10. од 06 до 20ч; 01.10. – 31.03. од 07 до 17ч. Групе, према претходној најави, по договору.

СПОМЕНИЦИ

Поред монументалног споменика-цвијета у овом велико меморијалном комплексу подигнута су спомен-обиљежја на више мјеста.

*Гробља на Градини, на десној обали Саве, код босанског села Доња Градина. То је највеће јасеновачко губилиште. Сматра се да је на површини од 57.000 квадратних метара сахрањено више од 360.000 људи. То су били или заточеници логора или су директно из транспорта довођени на губилишта. Велике заједничке гробнице представљене су бијелим каменим и зеленим травнатим површинама. У металну плочу на гробљу „А“ урезани су стихови из „Јаме“ Ивана Горана Ковачића:

„Последње свјетло прије страшне ноћи/ био је бљесак муњевитог ножа/ и врисак бијел и сад у сљепоћи./И бијела крвникова кожа:/ јер до појаса сви су били голи/ и тако наги очи су нам боли.

* На гробљу Лиман, које је велико 1.175 квадратних метара, налази се мањи споменик. Ту је сахрањено око 12.000 људи.

* Логор 2 на Крапју има свој споменик. Рјешење је арх. Радослава јанковића, а подигли су га припадници Југословенске народне армије.

* На Логору 4 – „Кожара“ постављена је спомен-плоча.

* У Уштици гдје је био Логор 5 – „Цигански“, на ушћу Уне у Саву, такође постоји споменик.

* На споменику у Млаки – Женски радни логор (Логор 6) урезани су стихови:

    „И мртви говоре/ то ћути само камење.“

* „Мртви живима очи отварају“ порука је са споменика палим Јасеновчанима

(у самом мјесту), жртвама фашистичког терора и борцима НОР којих је било 376.

Рад кипара Станка Јанчића, у сарадњи са инж. Антуном Пандурићем и инж. Јосипом Лојеном.

СПОМЕН-ПОДРУЧЈЕ ЈАСЕНОВАЦ

Основни задатак Радне организације Спомен-подручја Јасеновац је да сачува и прикаже све оно везано за концентрациони логор.

Организатор је научних и стручних истраживања, како би се што тачније утврдили детаљи из живота логора и логораша, а посебно што приближније број жртава. У том циљу испитују се масовне монструм-гробнице, којих има око 200 (досад познато 163), на 210 квадратних километара, колико је укупна површина Спомен-подручја.

Радна организација обавља још читав низ дјелатности, а међу најзначајније спада идејно-васпитна, у оквиру које је прихватање и вођење великог броја посјетилаца, којих годишње буде по неколико стотина хиљада.

Посебно је развијена специјализована издавачка дјелатност.

Библиотека „Поруке“

У оквиру властите библиотеке „поруке“ Спомен-подручје јасеновац издало је до сада више од 20 књига – јединствених докумената о страдањима логораша.

Посебно су потресна казивања преживјелих заточеника, објављена у три књиге, под насловом: „Ријечи које нису заклане“. Најобимније дјело из ове едиције су сјећања дра Николе Николића о данима проведеним у овом концентрационом логору.

Библиотека је, поред осталих, објавила и ове књиге – Ђорђе Ђурић: „Европом између жица“, Чедомил Хубер: „Био сам заточеник логора Јасеновац“, Перо Дракулић: „Корак до смрти“, Горан Вуковић: „Клопка за кољаче“, Мирко Рифтер: „Град мртвих“(Јасеновац 1943.), „Отпор у логору Стара градишка“ (Из сјећања бивших логораша).

И двије поемепосвећене су јасеновачким жртвама – Ђорђе Радишић: „Очи траве“ (извођена као рецитал у Јасеновцу на великој свечаности поводом 30-годишњице побједе над фашизмом, април 1976.г.) и Милош Кордић: „Слобода је наук предубок“.

Као репринт издања објављене су двије изузетно значајне књиге – прва је „Јасеновачки логор“, искази заточеника који су побјегли из логора, коју је 1942.године штампао пропагандни одсјек АВНОЈ-а у оквиру Докумената о злочинима окупатора и њихових усташких и четничких помагача (приредио Никола Павлић): друга – „Злочини у логору Јасеновац“,налаз Земаљске комисије Хрватске за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача, штампан први пу 1946.године.

Лист „Поруке“

Спомен-подручје Јасеновац већ годинама издаје лист „Поруке“, изузетно је интересантан због тога што објављује многе драгоцјене документарне текстове о стравичним догађајима у концентрационом логору. Често се ту нађу и резултати најновијих научних истраживања, која су непрекидно у току, са циљм да се утврде све истине о злочинима у јасеновцу.

Сви текстови, па и оне најмање вијести, у правом смислу су – поруке. Истовремено, ово је један од начина да се многе чињенице отргну од заборава.

То су заиста „документи који оптужују“, какав наднаслов носе многе рубрике ових јединствених новина.

ОРА „ЈАСЕНОВАЦ“

На уређењу и одржавању појединих дијелова Спомен-подручја од 1973.године раде током љета омладинске радне бригаде из читаве Југославије, а повремено и из иностранства.

ОРА „Јасеновац“ још једна је од многих ковачница братства и јединства младе генерације.

ЈАСЕНОВАЦ

Јасеновац је омање мјесто на западном ободу Славоније, са тек 1208 становника (попис 1981.г.). Удаљен је осам километара од раскрснице за Новску на ауто-путу Загреб-Београд. Уз лијеву је обалу Саве (сучелице му је ушће ријеке Уне), у зеленој равници, плавној због ријеке (уз Саву су још Велики Струг и Требеж). Ту се дијеле два велика посавска поља – узводно према Сиску је Лоњско поље, а низводно према Старој Градишци је Мокро поље.

У самом мјесту мостом се прелази преко двије ријеке, а пу наставља кроз Босну – ка Приједору и Козари, Бањалуци, односно Поуњем према Грмечу, Бихаћу и даље. Постоји и пут према Сиску.

Овуда пролази и главни југословенски жељезнички правац, пруга Загреб- Београд.

Насеље јасеновац налази се на подручју општине Новска (10 км).

Послије тешких ратних разарања данас је потпуно обновљено, али је у изгледу сачувало многа обиљежја типичних за мјеста овог дијела Посавине.

Нема индустрије а пољопривреда још није достигла могући степен развоја, због тога што је ово подручје плавно. На обезбјеђењу од поплава знатно је улагано између 1958. И 1967.године (прва фаза), али је преостало још доста послова.

Јасеновац спада међу изузетно посјећена мјеста због Спомен-подручја на локалитету некадашњег концентрационог логора. Централно обиљежје овог меморијалног комплекса – монументални споменик-цвијет, откривен је 03.јула 1966.године, на свечаности којој је прсуствовало око сто хиљада људи. Тада је окончана и прва етапа просторног уређења. У јесен наредне године почела је градња Меморијалног музеја, која је довршена у љето 1968.године … Иначе, истраживање и обиљежавање система логора Јасеновац представља посао не само ове него и наредних генерација.

У народноослободилачкој борби

Судбина Јасеновца – његових људи и насеља – била је изузетно тешка због постојања концентрационог логора у прошлом рату.

Непријатељ се сурово обрачунао са мјештанима – са Србима, поштеним и патриотским осјећањима Хрвата.Многи су побијени у логорима Јасеновац, Стара Градишка, на земунском Сајмишту, као и по логорима Европе. Само у логорима на сјеверу Норвешке убијена су 74 Јасеновчана.Међу жртвама фашистичког терора је и 48 дјеце старе до 14 година.

Као борци у народноослободилачком рату и жртве фашистичког терора пало је 367 мјештана.

Од око 500 зграда, колико их је било пред рат, разрушене су 433, као и сви индустријски објекти.

СТАРИЈА ИСТОРИЈА

Воде су разлог што се човјек настанио овдје још давно, о чему свједочи доста трагова, па и предање како је прво насеље подигнуто на чамцима.

Као град хрватског феудалца Михајла Светачког споменут је у запису из 1536,године, када га је заузео Хусрев-бег. Турци су потиснути идуће године, а поново га заузимају 1556. и држе до 1688.године. Припада пожешком санџаку. Познати турски путописац Евлија Челебија прошао је овуда два пута, у јесен 1660.године, и оставио занимљив и детаљан опис мјеста – четвероугаоне паланке са 40-50 кућа, џамијом, хамамом и малом чаршијом, чију посаду чини 150 војника.

Крајем 17. стољећа Турци су истиснути, а од 1669.године Јасеновац је у саставу Војне крајине (све до 1881,г,). Представља једну од значајних карика-тврђава у аустријском систему одбране уз хрватско-турску границу. Прелази неколико пута из аустријских у турске руке и обратно, све док се послије рата 1716-1718.године Аустрија није коначно утврдила на лијевој обали ријеке Саве.

„Познато је да су 1691.године Хрвати дошли у Јасеновац из сусједних крајева Босне, из Дубице, Драготиње, Љубије, Мајдана, а отуда су дошли и српски насељеници. Мањи дио Хрвата дошао је из Горског котара и источне Хрватске.“

Живот је текао војнички – граничарски, у сталној приправности и безбројним сукобима, али онако како је то прописивао Беч. Године 1750. изграђена је њемачка основна школа за дјецу официра и чиновника. Војна крајина реорганизована је 1754.године, када су уведени војни судови, војна администрација и њемачки језик. И овдје, 1755.године, долази до побуне сељака-крајишника, због тешких услова живота. Основна школа у којој је настава одржавана на хрватском језику отворена је 1756.године, а српска вјерска школа 1770.године.

У вријеме Наполеонових продора на Балкан, од 1807. До 1813.године, Јасеновац припада његовој Илирији, а ту је граница три царства – Француске , Аустрије и Турске.

Нешто касније, као посљедица положаја мјеста, развијају се трговина и занатство. Између осталог, у времену између 1820. и 1880.године, постоји и бродоградилиште ријечних бродова (по значају одмах иза оног у Сиску).

Почетком овог стољећа долази до повечања броја становника. Пољопривреда као производна грана је све значајнија. Између два свјетска рата подигнуто је неколико мањих индустријских објеката (циглана, пилана, ланчара, конфекција).

*  – *

На Влашићу, на Бабановцу смо се послужили палачинкама са сиром и расули у шетњи и одмору.

Одмах до спортског игралишта стајала је група 5-6 наших дјевојчица и дјеловала превише мирно. Пришао сам.

Црноока дјевојчица, мали сопран, обично увијек несташна и насмијана, стаја ла је међу другарицама сасвим озбиљног лица држећи у руци Брошуру „Спомен подручје Јасеновац“ и забринуто коментарисала:

– Слушала сам баке како разговарају и кажу да ће доћи „Судњи да“н и да ће сви мртви устати. То значи да ће у Јасеновцу устати седам стотина хиљада. – застала је и гледала у збуњена лица другарица:

– И гдје ће они тада?

– У Загреб! – довикнула је њена вршњакиња са кикицама, повукла је за плетеницу и потрчала у аутобус.

Уз цику и смијех све појурише за њом. Упутих се и ја.    

Тему Јасеновац више нико није помињао до повратка кући.

Ја никада нисам заборавио размишљање наших дјевојчица.

И не желим дати забораву!

Божидар Шкобић – Чика Бошко

Напомена:

Текст из Брошуре, Гојка Јокића, пресловљен је у ћирилицу – у курзиву – немијењан. Мој оригинални текст у нормалном Болд фонту.

Божидар Шкобић – Чика Бошко

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Списак побијене деце у логору Јасеновац

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца …

Мој пут кроз Јасеновац | Јадовно 1941.