Душан Басташић: Да нам се не понове Јадовно и Јасеновац

Изградња и дизање свиjести о страдалничкоj историjи нашег народа на вjетрометини на коjоj живимо, само jе jедан мали, али веома важан, сегмент борбе за биолошки опстанак на овим просторима и за сигурниjу сутрашњицу наших потомака. Они остали, кључни сегменти те борбе, свакако су задатак институциjа Српске и Србиjе.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 24. фебруара. 2016. године.

Они коjи су тог jулског jутра 1991. пристизали у Цркву Светог Блажа на недjељну мису с невjерицом су погледавали према шлеперу паркираном недалеко одатле и на људе коjи су управо дизали цераду, да би почели са утоваром. Довести камион ту, на раскрсницу улица Прилаз ЈНА и Приморске, у центар Загреба, ниjе било дозвољено, а обављати селидбу недjељом уjутро, када се иде на мису, било jе у наjмању руку богохулно.

Ту под сводовима оближње католичке цркве, гдjе се брижљиво чувао и одржавао пламичак Независне Државе Хрватске, таj недосањани „тисућљетњи“ сан, ниjе се ни слутило да тек неколико метара даље, нас троjица зноjем обливених Срба, свjесни ускрснућа Неовисне Државе, ужурбано товаримо опрему моjе тек недавно отворене стоматолошке ординациjе.

Дан након што ме jе власница закупљеног локала упутила да одем код свог Мартића у Книн и тамо отворим ординациjу, двоjица униформисаних зенги кундаком су разбили таблу-фирму ординациjе и моjоj супрузи, коjа jе радила у ординациjи, саопштили да не треба ништа да брине jер ће убудуће они „скрбити“ о нашоj сигурности.

Товарећи намjештаj у камион пред воjним солитером, моjи комшиjе већином Срби, редом су се сажаљиво смjешкали, увjераваjући ме како сам се безразложно забринуо, како ће се све „то“ смирити и како нема шансе да се зло понови.

Нешто касниjе неке од њих су похапсили Мерчеповци и одвели у затвор на Загребачком велесаjму, а потом у Пакрачку пољану.

Те недjеље се Михаjло Зец, добростоjећи загребачки Србин, вjероватно одмарао у кругу породице, не слутећи да ће за мање од пет мjесеци бити убиjен ту, у своjоj кући, а да ће његова супруга Мариjа и ћерка Александра бити одведене на Сљеме, брдо изнад Загреба, и исте ноћи бити убиjене.

Тога дана jа сам све породичне покретнине из родног града одвезао у jедну босанску насеобину.

Дjецу сам довезао ту код њихове баке и дjеда jош приjе два мjесеца. Сада сам и њихову маjку оставио с њима.

Све сам то урадио готово преко ноћи, без пуно размишљања о томе да сам рођени Загрепчанин, да нисам никоме ништа скривио, да ме у Босни не чека ни посао ни стан.

Урадио сам то jер jе у моjоj глави почео да урла давно инсталирани „транзистор“, коjи се до тада ниjе оглашавао.

Нешто касниjе ћу обjаснити о каквом се транзистору ради.

Мада сам рођен у Загребу, таj град не сматрам и не могу осjећати завичаjем. Јадан jе и на мукама онаj Србин коме jе Загреб завичаj.

Дjетињство до школе, а касниjе и све распусте, проводио сам у западнославонском селу Грубишном Пољу, у завичаjу моjих родитеља, у мом завичаjу.
Тамо сам био окружен лицима уоквиреним црним марамама, рупцима и шамиjама моjих бака и тетака. Биле су то ћутљиве жене, маjке, супруге и сестре грубишнопољаца побиjених љета 1941. у комплексу логора Госпић–Јадовно–Паг. Веома риjетко су моjе баке помињале то зло коjе jе снажно одредило њихове животне путеве. О тоj jадовничкоj рани, коjе сам постао свjестан много година касниjе, рани коjа се преноси с генерациjе на генерациjу, више jе говорио моj отац. Њему су у Јадовну убили оца, брата, стрица, уjака… Он сâм, као десетогодишњи дjечак, чудом jе преживио два мjесеца у Јасеновцу. Моjоj маjци су на Јадовну убили оца, стрица и десетак ближих рођака. Као и многи моjи вршњаци, одрастао сам без дjедова, стричева, уjака, уз родитеље коjи су одрасли без очева, браће, стричева.

Мада се то риjетко дешавало, када би неко поменуо да су нам дjедове убиjали ударцем маља у главу и бацањем у бездане jаме Велебита, то бих тешко примао. Било jе оптерећуjуће, нисам то волио слушати, замjерао сам онима коjи би то спомињали. Једном приликом сам оца питао зашто ми то говори, а он jе, упирући кажипрст у моjе чело, рекао: „Да имаш транзистор у глави!“

Да су наше „оћерали“ (тако jе народ говорио, избjегаваjући риjеч убиство), само због тога што су били православни и Срби, никада до 1991. нисам чуо да jе неко поменуо.

Као и jа, многи из моjе генерациjе, нису били крштени. Ниjе се знало, па се ниjе ни празновало за Васкрс, Божић, крсну славу…

Недjељом уjутро, док би наши вршњаци католици, лиjепо обучени, редовно одлазили у цркву, ми бисмо jош спавали. Никада се нисмо питали, нити смо разговарали о томе, зашто и ми не идемо у цркву.

То некакво стање „препарираности“ и живот праћен и испуњен духом самопорицања, како то лиjепо назва Мило Ломпар, у мом окружењу било jе нешто нимало необично, нешто што се само по себи подразумиjева.

Тако смо дочекали деведесете.

Моj први сусрет с jедним свештеним лицем у православноj цркви догодио се 27. априла 1991, када jе служен парастос и обиљежена педесетогодишњица страдања 487 Грубишнопољаца у комплексу логора смрти Госпић–Јадовно–Паг. Мада се нисам знао ни прекрстити, а камоли изговорити Оченаш, пажљиво сам слушао бесjеду митрополита загребачко-љубљанског Јована. Говорио jе о нашоj граничарскоj историjи Воjне Краjине, о нашим прадjедовима, коjи су били вjеруjући и коjи су изградили Храм Светог Ђурђа. О нашим дjедовима, солунцима, коjи су за Крст часни, слободу златну, Краља и отачаство српско прошли албанску голготу, Каjмакчалан, Мачков камен, а онда сатрвени од усташке руке. Бесjедио jе владика о нашоj невjери, о историjскоj (не)одговорности, о запуштеном и оронулом храму, огледалу нашем. Завршио jе слутњом онога што jе наредних година услиjедило.

На оне коjи говоре да ружну прошлост треба заборавити, да прекопавамо по костима, да се зло не може поновити, jедноставно се не треба обазирати. Они или не познаjу нашу историjу, или су веома неодговорни, или нам не желе добро.

Тога дана, у цркви у коjоj су ми крштени дjедови и родитељи све се у мени узбуркало, тло се под ногама помjерило, подсвиjест jе еруптирала у тоj
мjери да ми се поглед замутио. Готово посрћући, отишао сам до парка, гдjе jе моj отац прочитао некролог жртвама, у детаље описуjући њихов страдалнички пут.

Још у цркви, „транзистор“ се огласио, а на комеморациjи jе прорадио пуном снагом. Одjедном ми jе постало jасно да живим у времену и на мjесту гдjе се слаже мозаик зла, готово истовjетан ономе из 1941. Свега четири дана касниjе преселио сам своjу малодобну дjецу њиховом дjеду у Босну.

Оно мало од страдалничког, породичног историjског искуства, што се потихо преносило потомству, било jе код већине нашег народа у Хрватскоj довољно да 1991. одреагуjе потпуно другачиjе него 1941. године.

У срединама гдjе jе био у мањини, склањао се, а тамо гдjе смо и након усташког погрома 1941–1945. остали у већини, пружио jе организован отпор.
Захваљуjући томе, на краjу протеклог одбрамбено-отаџбинског рата, посљедице по наш биолошки опстанак су биле много блаже него педесет година раниjе. Много jе народа протjерано са своjих огњишта, расуло нас jе широм планете, jедан дио jе превjерио, али jе много мање глава изгубљено.

Зато jе од непроцjењиве важности да нашем потомству, из много разлога, али, приjе свега, у функциjи превенциjе геноцида, преносимо истину о нашоj страдалничкоj историjи. Поред истраживања и документовања страдања, потребно jе радити на обjелодањивању истине, користећи све доступне канале. На оне коjи говоре да ружну прошлост треба заборавити, да прекопавамо по костима, да се зло не може поновити, jедноставно се не треба обазирати. Они или не познаjу нашу историjу, или су веома неодговорни, или нам не желе добро.

Ово jе посебно важно данас, када се у сусjедноj држави рехабилитуjе усташтво, пише нова историjа, коjом се умањуjу наше жртве и оспораваjу злочини. У Хрватскоj се данас Анти Старчевићу, водећем идеологу усташтва, плебисцитарно прихваћеном оцу домовине, убрзано подижу споменици и по њему именуjу улице и школе и у наjмањим мjестима.

Они коjи су 1991. наставили оно што су антифашисти (мислили да су) побиjедили 1945. називаjу се од стране хрватских званичника настављачима антифашистичке борбе. Да апсурд буде већи, jедан од оних коjи jе 1991. говорио да су Хрвати побиjедили 1941. године, Стипе Месић, почасни jе предсjедник Савеза антифашистичких бораца Хрватске. Трагично jе да ту персону наjвише изабрано политичко тиjело Срба из Хрватске позива на Јадовно, да код Шаранове бездане jаме, у коjоj jош увиjек чаме кости наших дjедова, говори потомцима жртава о злочину коjи се ту догодио.

Не приjети наjвећа опасност од биолошког нестанка православним Србима коjи су одлучили платити циjену останка у Хрватскоj. Оно мало, око 3–4% колико их живи тамо, уз овакву политику тамошњег српског вођства, србофобично окружење у коме живе и уз неумољиву статистику, неће биолошки нестати, али ће се однародити и превjерити у сљедеће двиjе генерациjе.

Због тога све чешће размишљам о потреби покретања инициjативе: Стоп повратку!

Наjвећа опасност по биолошки опстанак приjети оном диjелу српског корпуса коjи живи у Републици Српскоj, и то подjеднако  Србину у источноj Херцеговини, Бањалуци, Посавини или Подрињу, тj. сваком православном Србину у њоj.

Ту живи и значаjан броj Срба коjи су у Републици Српскоj током протеклог рата, а посебно маjа и августа 1995, нашли своjе уточиште, склањаjући се пред злочиначким хордама, у њиховом покушаjу да заврше оно што су њихови сународници, под диригентском палицом Ватикана, започели 1941. године.

С дjелимичним успjехом завршили су само jедну етапу вjековног стратешког плана своjих налагодаваца – преузимања контроле над источном њивом, све до Дрине.

Треба имати у виду траjно негативан однос већег диjела хрватског друштва према српском корпусу у Хрватскоj и изостанак колективне одговорности спрам почињеног злочина у посљедња два рата. Ако узмемо у обзир омаловажаваjућу, подсмjешљиву и поспрдну реторику хрватских медиjа када jе риjеч о Републици Српскоj, стално истицање незадовољства статусом хрватског народа у БИХ, као и неодрживости овако уређене Босне и Херцеговине, уз галопираjуће економско поробљавање, онда jе потпуно jасно да jе за хрватске и ватиканске стратеге Република Српска трн у оку, нужно зло, коjе се кад-тад мора риjешити.

Изградња и дизање свиjести о страдалничкоj историjи нашег народа на вjетрометини на коjоj живимо, само jе jедан мали, али веома важан, сегмент борбе за биолошки опстанак на овим просторима и за сигурниjу сутрашњицу наших потомака. Они остали, кључни сегменти те борбе, свакако су задатак институциjа Српске и Србиjе.

Душан Ј. Басташић

Оснивач и предсjедник УГ Јадовно 1941.

Текст jе обjављен у НОВИНАМА СРБСКИМ