Ж | Ž

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Цвјетко из Кушића: Правде нема, а ми савијамо главу пред неправдом

Срби у Сребреници и Братунцу не заборављаjу злочине под командом Насера Орића (7). Цвjетко Ристић, Кушићи код Скелана: Запалили су ми оца, убили маjку и сестру, брата одвели, jош му не знам гроб

Цвjетко Ристић

Цвjетко Ристић    –   Фото Игор Маринковић

НА прагу између детињства и младости, између два родитељска загрљаjа и наде да свако зло има и своj краj, па и оно коjе jе ударило на Србе у Подрињу, у зиму деведесет треће – остао jе сам. Са живим ранама, у своjоj четрнаестоj години. Оне ће га пратити целог живота. Данас их, он, вешто потискуjе. Али, и док говори, и када ћути, а поглед му некуд одлута – бол jе готово опипљив.

Време jе прошло, исцуриле двадесет две године, али њему време ниjе лек. Утешна су дела добрих људи коjи су му помогли да се, као домаћин, придигне. Скући на згаришту убиjених родитеља, сестре… и брата за коjим jош трага. Ово jе прича о Цвjетку Ристићу, оном дечаку из Кушића, код Скелана, коме су на кућном прагу убили оца Новака (41), маjку Иванку (42), сестру Митру (19), а одвели му брата Мићу (16).

– Када бих знао где му jе гроб – нисам сигуран да би ми било лакше – каже Цвjетко. – Помислим, понекад, да ми jе читав живот заустављен у дану убиjања моjих наjрођениjих. Па се тргнем: Цвjетко, а ти мораш да се отимаш, бориш. Идеш даље. Ако станеш, стаjу и успомене.

Зауставили смо Цвjетка Ристића на путу између Кушића и Скелана. Враћао се с посла. Мислио jе да га зауставља неко коме jе, на овоj узбрдици, потребна помоћ. А журио jе да у овом касном поподневу уграби jош коjи сат обданице, како би комшиjама превезао малине у Скелане.

– Сачекаjте ме у Скеланима, долазим брзо – обећао jе.

Цвjетко Ристић

Спустио се из Кушића за мање од пола сата. Нисмо тражили да нас прими у кућу. Нисмо желели да му потрошимо драгоцено време. Нисмо били ни упорни да га сликамо на месту сусрета, jер ниjе желео: потресен, љут, узнемирен.

– Огорчен сам, неиспаван. Убиjаjу ме ови дани откад jе севнула та вест о резолуциjи и хапшењу Орића. Шта ће бити? Биће као и до сада. Правде нема… Шта ће бити? Они ће да удараjу о сва звона да су само они страдали, да смо само ми злочинци. Ми ћемо да ћутимо и савиjамо главу. Неправду да беспоговорно прихватамо као правду. И тако, као сваки народ коjи неправду прихвата за правду, остаћемо прокажени и тако ћемо бити кратковечни.

Кушићи, 16. jануар, 1993.

– Напад jе био у зору. Ударили су из Сребренице, па редом по српским селима према Скеланима и Дрини. А били су, као, заштићена зона. Јесмо ли се надали? Знам да су родитељи, од Божића када jе страдала Кравица, спавали на пола ока. Не знам како сам претекао, jедини? Не знам шта ме jе сачувало? Само су ме гурали да бежим… бежим… А куда да бежим, кад сам у обручу. Три дана, у обручу у Језеру, са неколицином престрављених људи. Ваљда jе сами Бог отворио пут према Дрини. Тако смо се некако докопали Србиjе, преко оног моста где су страдала деца Димитриjевића.

Кушићи

Кушићи, 18. jануар, исте године.

– У подруму сам затекао убиjене сестру и маjку. На ливади, под орахом, спаљеног оца. Јесам ли плакао? Не знам… не сећам се… После сам данима плакао. Нисам знао ни шта ћу, ни куда ћу. Живим од воjничког казана. Идем, повремено, и на згариште родитељске куће. Претурам да нађем нешто за успомену. Воjска ми не да да идем, а jа се искрадем… Седим ту и плачем. Разговарам са татом, са маjком, сестром… дозивам Мићу.

Баjина Башта, 1995.

– Овде завршавам основну школу, татини приjатељи су ми били други родитељи. Радивоjе Јовановић, татин друг, препоручио ми jе и помогао да упишем Воjну гимназиjу у Београду. Остварио сам своjу давну жељу, али нисам успео. Стално су преда мном биле слике родитеља, брата и сестре. Кажем: али, jа морам живети даље, морам да покушам да завршим било какву школу, да се тако одужим родитељима.

Ужице, април, 1997.

– Адреса ми jе Дом за сирочад “Петар Радовановић”. Већ сам на завршници Средње техничке школе “Радоjе Љубичић”, у Ужицу, саобраћаjни смер. Мислим каква ће ми бити матура… О мени сви лепо говоре, а мало ко у моjу душу промиче. Кад сам примао диплому, умало jе нисам испустио. Умало нисам заплакао. После, jесам. Крио сам се, да ме вршњаци не виде. Да ме наставници не виде. Нико. Нисам причао о несрећи. Да jесам, можда би ми било лакше.

Београд, 2000.

– У струци посла нема, а мене сви заборавили. Ко се jош сећа Цвjетка Ристића коме су у четрнаестоj побили све. Понекад ми се учини да су убили и мене. Али, борим се. Све живо радим, само да не бих никоме био на терету. Шта jе физички терет, спрам терета у души. Куд год макнем, куд год да се окренем, преда мном су моjи наjмилиjи, видим, под мукама страдаjу родитељи и сестра. И, брат Мића… да ли ће, он, икада наћи своj мир?

Београд, редакциjа “Новости”, 2009.

– Освануо jе велики текст о мени у “Новостима”. Пишу: Заборављен Цвjетко Ристић, jедини коjи jе преживео масакр породице. Зову из редакциjе “Новости”. Кад споменем “Новости”, скидам капу, само ме оне нису превариле. Кажу: jављаjу се многи добри људи. Једни, да ме приме у своjу кућу. Други, да ме усвоjе. Трећи, да путуjем тамо, и тамо… Али, jа желим овде, на некадашњем родитељском прагу, да градим своj дом. Овде желим да се кућим. Потребан ми jе, наjпре, посао. “Новости” опет помажу. Запослио сам се у “Електродистрибуциjи”. Шта ми jе jош остало?. Да се оженим. Да имам децу. Да ћутим, између два загрљаjа. И, тако… оженио сам се Јеленом из Инђиjе. Добро дете, из добре куће.

Скелане, пре неки дан…

– Пет година смо у браку Јелена и jа. Волели бисмо да имамо децу. О томе стално причамо. Придигли смо и малињак. Тек ће бити рода. А, стрес од преживљеног ме осуши. Да ли ћу икада имати потомство? То питање ме раздире. Будим се, Јелена спава, jа до поласка на посао, ни да тренем. Све кроз мене пролази. Ово данас… и, оно некад.

НИ ЧИТАВ СВЕТ ЗА ПАРЧЕ ЗЕМЉЕ

На споменику жртвама у Скеланима су имена и Цветкове породице.

– Куд бих jа од тих гробова – каже Цветко. – И да ми понуде… не знам шта да ми понуде, читав свет и све благо, не бих заменио за ово парче земље у Кушићима.

У МЕНИ НЕМА МРЖЊЕ

Споменик српским жртвама у Скеланима подигнут jе у jулу 2005. године. Са овог места коjе jе уписало више од 300 страдалих Срба, упућене су тада поруке на “опрост и међусобно помирење бошњачког и српског народа”.

Споменик у Скеланима

Споменик у Скеланима

– Не морамо да се помиримо, не можемо да волимо jедни друге, али не смемо да мрзимо. Мржња jе наjвећи неприjатељ ономе ко мрзи – каже Цветко Ристић. – У мени нема мржње. Ниjе jе било никад. Нема jе ни сад.

СУТРА: Ужас до ужаса

Извор: НОВОСТИ

 

Везане виjести: 

Злочини муслимана под Орићевом командом (1)

Злочини муслимана под Орићевом командом (2)

Злочини муслимана под Орићевом командом (3)

Злочини муслимана под Орићевом командом (4)

Злочини муслимана под Орићевом командом (5)

Злочини муслимана под Орићевом командом (6)

Злочини муслимана под Орићевом командом (8)

Подриње – Јадовно 1941.

 

Атлас Покоља

 
 

Подијелите вијест (кликните на + за више опција):

Помозите рад удружења Јадовно 1941. уплатом преко PayPal-a:

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: