Čuvari koncentracionih logora iz Agdera

Napisao: Knut. F. Torešen (Knut.F.Thoresen) 

U jesen 1948. godine, tri godine posle završetka rata, pred norveškim sudom se pojavio vrlo neprijatan slučaj državne izdaje. Sudilo se 23-o godišnjem Henriju Džordžu Henriksenu(Henry Georg Henriksen) iz Ejestada u Aust-Agderu(Øyestad, Aust –Agder). On je bio član Vaštbataljona br. 6 „Oslo“(Wachtbatallion nr. 6 „Oslo“), jedinice koju su činili norveški vojnici – čuvari u nemačkoj službi u Norveškoj. On je optužen za više ubistava i torturu jugoslovenskih zarobljenika u severnoj Norveškoj(Nord- Norge) u ratnom periodu.

To je bio jedan od najozbiljnijih slučajeva u koji su bili umešani norveški čuvari u logorima smrti na severu. U toku sudskog procesa obelodanjene su informacije o strahotama koje su dovele do toga da je Henriksen uprkos svojoj mladosti osuđen na 17 godina prinudnog rada.*1

Henriksen nije bio jedini Norvežanin u ovoj službi tokom ratnih godina. Računa se da je približno 1000 Norvežana, duže ili kraće vreme, službovalo u različitim odeljenjima Bataljona čuvara (straže) u godinama od 1942-45. *2 Kratak pregled ukazuje da je njih tridesetak bilo iz okruga Agder.

Ova grupa čuvara iz Agdera nije ranije bila predmet naučnog istraživanja. Ko su oni bili, šta su skrivili i koje su kazne dobili posle rata? U ovom članku se navodi samo nekoliko tačaka iz tekućeg projekta koji će kasnije biti prezentovan kao poseban naučni rad o Bataljonu čuvara u Norveškoj.

Bataljon čuvara zarobljenika

Norveški SS- Bataljon čuvara je prvobitno formiran kao Hirdanski bataljon čuvara (Hirdvakt- bataljonen) proleća 1942.*3 Tada je ljudstvo iz Hirdena i partije Nacionalnog jedinstva (NS- Nasjonal samling) navodno regrutovano na dobrovoljnoj osnovi za odbranu od potencijalne sabotaže norveških fabrika.*4 S jeseni 1942. godine je ova jedinica postala deo koji kontroliše Nemački Waffen SS, i od 1943. je dobila ime SS – Bataljon čuvara 6/Wachtbatallion 6 „Oslo“ (Bataljon čuvara je potom dobio skraćenicu VB)*5. Tokom SS komande i kontrole norveški mladići su umesto prvobitne namene poslati u severnu Norvešku da rade kao čuvari zarobljenika. Prva grupa čuvara zarobljenika je poslata u Severnu Norvešku(Nordland) brodom i vozom leta 1942.*6 Stražari su pre polaska prošli kratku obuku u tvrđavi u Frederikstadu i Haldenu.

Ova prva grupa čuvara zarobljenika je poznata kao najbrutalnija. Kasniji kontingenti su obučeni u SS – logoru u Holmestrand-Botne i nije im bilo dozvoljeno da nose bajonete pošto je prva grupa čuvara tako zloupotrebljavala ovo oružje na zarobljenicima da su sami Nemci to smatrali preteranim. *7 S proleća 1943. godine je ova služba sa norveškim čuvarima zarobljenika u severnoj Norveškoj raspuštena kao posledica njihovog brutalnog ponašanja. *8 Umesto prethodnog zaduženja Bataljon straže je postavljen kao fabrička zaštita za važne ratne fabrike u Norveškoj. Ova forma straže je postojala sve do završetka rata u maju 1945. *9

Norveški Bataljon čuvara na obuci 1942. (Foto iz zbirke Ljube Mladenovića)

„Srpski logori“ – Logori za Srbe – logori smrti u Severnoj Norveškoj

„Srpski logori“ u severnoj Norveškoj su često pogrešno nazivani logorima za ratne zarobljenike. Jugoslovenski zarobljenici u tim logorima su prvih godina rata bili bez statusa ratnih zarobljenika. Oni su bili politički zarobljenici, partizani i taoci koji su poslati sa Balkana u okupiranu Norvešku da bi bili iskorišćeni kao robovska radna snaga i potom istrebljeni – ubijeni. U prvom periodu, od kada su prvi jugoslovenski zarobljenici stigli u Norvešku tokom juna 1942. i sve do marta/aprila 1943., ovi zarobljenici su bili pod komandom nemačke SS i okruženi norveškim stražarima i čuvarima reda. Sudbina zatvorenika predstavlja pravu humanitarnu katastrofu i skoro 70% njih je umrlo.*10 Od 21. Marta 1943. je odgovornost za zatvorenike preuzeo nemački Vermaht(Wehrmacht). Nemački vojnici su preuzeli ulogu stražara-čuvara u logorima za zarobljenike pa su tada i lekari Crvenog Krsta dobili pristup u logore. Time su uslovi bili poboljšani. *11 Ovi norveški čuvari su radili uglavnom u logorima duž državnog puta 50 (danas E6). U različitim vremenskim periodima je postojalo više takozvanih „srpskih logora“ u Norveškoj, ali norveški čuvari su radili u četiri-pet od njih;

Lager 1 Beisfjord (Beisfjord) kod Narvika(sa privremenim logorem na Bjernefjel- Medveđa planina(Bjørnefjell), Lager 2 Elsfjord(Elsfjord) (sastavljen od dva logora Korgen i Osen), Lager 3Rognan(Botn) i Lager 4 Karašok(Karasjok). *12 Robovski rad se u najvećem delu sastojao od gradnje puteva(„Blodveien“ – „Krvavi put“), sečenja drva i poljoprivrednog rada kao i čišćenja snega u određenim godišnjim dobima. *13

Za upravljanje logorima u Norveškoj, nemačka okupaciona sila je poslala potpukovnika Hans Beno Hutig-a, (Hans Benno Hüttig) koji je ranije imao rukovodeću funkciju u koncentracionim logorima Sačenhauzen (Sachsenhausen) i Nacveiler (Natzweiler). Hutig (Hüttig) je došao u Norvešku zajedno sa SS- trupama iz (tajnog)udruženja Lobanja i sa opštim trupama SS. Tako je nemački način postupanja prema zarobljenicima uveden na norvešku teritoriju.*14

Fotografija logora u Evre Jernvan(Øvre Jervann), severno od Narvika avgusta 1942. Logor je etabliran u vezi sa masakrom kod logora u Beisfjordu(Beisfjord). Ovaj jugoslovenski logor kod Evre Jernvan-a je postojao samo pet nedelja u periodu od 20.jula-25. avgusta 1942. 242 zarobljenika su umrli od gladi, bolesti ili bili slučajno ubijeni. Juna meseca 2011 je otkriven spomenik poginulim u ovoj oblasti.

Da bi istakli zašto su „srpski logori“ bili logori za istrebljenje, treba bliže da pogledamo na statistiku smrtnosti u njima. U prvo vreme je u logorima severne Norveške ukupno preživelo samo 27% od svih zarobljenika. *15 U logoru Karašok (Karasjok) u Finmarku (Finnmark) je do decembra 1942. kada je logor raspušten umrlo oko dve trećine zatvorenika.*16

Tada je logor imao viši procenat smrtnosti nego mnogi nemački koncentracioni logori. Među dvadeset norveških stražara u logoru Karašok(Karasjok), nalazila su se u svakom slučaju tri iz okruga Agder(Agder) među njima i Hartvig D.(Hartvig D.) iz Hisej-a(Hisøy). Razlozi za tako visok procenat smrtnosti među zatvorenicima su bili kombinacija loše odeće i hladne klime, malo hrane i težak rad, bolesti i brutalno ponašanje osoblja prema zatvorenicima. Ovo poslednje je kao ekstremnu posledicu imalo streljanje ili vešanje.*17

Jugoslovenski zatvorenici

Od 4268 identifikovanih jugoslovenskih zatvorenika u Norveškoj u toku II svetskog rata bilo je 3841 Srba(89%), dok su ostali bili Bosanci, Hrvati, Slovenci i pojedine druge nacionalnosti.*18

Najveća grupa među jugoslovenskim zarobljenicima su bili partizani ili Titove pristalice, odnosno pristalice komunističkog pokreta otpora u Jugoslaviji, ali su među njima bili zastupljeni i pripadnici drugog pokreta otpora, srpski rojalisti (kraljeve pristalice- četnici). Pored ovih bilo je tu i Srba koje su uhapšeni kao taoci ili zarobljenici od strane hrvatskih fašističkih pristalica- Ustaša koji su sprovodili politiku istrebljenja Srba. Pojedini zarobljenici su bili uhapšeni zbog kriminalnih radnji koje su počinili, i više njih su bili upotrebljavani kao kapoi (drugarska policija: zarobljenici koji su Nemci postavili da kontrolišu svoje kolege – zarobljenike). Najstrašniji među njima je bio Hrvat Stefan Talisman, kasapin i bokser po zanimanju iz Zagreba. On je pre nego što su ga norveški čuvari odstrelili tvrdio da je na svoju ruku ubio preko 10 drugova zarobljenika.*19 Jedan drugi kapo, Talsmanov pomagač, Alija Lelić iz Bosne, je navodno uspeo da pobegne u Švedsku kada je video kako će se rat završiti.*20  33 zarobljenika radila su za naciste i njih su likvidirali drugi logoraši. Stoga nisu uračunati u statistiku smrtnosti.*21

Određeni broj srpskih zarobljenika je uspeo da ,pod vrlo dramatičnim okolnostima ,pobegne u Švedsku. Njih 89 uspelo je da pobegne preko granice *22, ali su neki od njih bili uhvaćeni ili ubijeni pre nego što svog odredišta. Mnogi su usput dobili pomoć od norveških patriota.

Odnos među pojedinim grupama zarobljenika u logoru nije uvek bio jako dobar. Najgora je situacija bila za one koji su bili najniži na hijerarhijskoj lestvici. Tada su došle do izražaja političke i etničke razlike. Po rečima norveških čuvara koji su saslušani posle rata, bilo je najčešće ovako: „Hrvati nisu trpeli Srbe i obratno. Hrvati su se bolje kotirali kod Nemaca u odnosu na Srbe. Predradnici su uvek bili Hrvati.“

„ Šta je bilo sa kapoima?“

„Oni su bili isključivo Hrvati.“

„Da li je bilo Hrvata koji nisu imali ove poslove?“

„Jedva da je bilo takvih, svi su oni imali nadređenu poziciju.“

„Kako ste vi videli razliku među njima?“

„Nije bilo lako da se vidi, ali se moglo čuti o dijalektu. Hrvati su imali i jednu belu traku na nadlaktici.“

„Postojalao je staro neprijateljstvo među njima za koje su Hrvati dobili dobru priliku da ga iskoriste.“*23

Iako su uglavnom Hrvati i Bosanci(mulsimani) radili kao kapoi, bilo je među njima onih koji su gledali na zatvorenike kao na jedinstvenu grupu. Oni su računali da su svi oni, pre svega jugosloveni i partizani.

Svake godine više hiljada norveških đaka ide u posetu koncentracionim logorima u Nemačkoj i Poljskoj da bi učila o zločinima iz prošlosti. Ali šta bi bilo da ih pošaljemo na informativnu posetu u bivše logore smrti za jugolsovenske zarobljenike na severu Norveške i u Finmarku? Ovde su službovali norveški stražari 1942-43 godine i njihova nedela nisu manja od zločina i brutalnosti nemačkih stražara. Prikazana je fotografija logora Beisfjord kod Narvika u toku mira 1945. ( Fotografija je pozajmljena iz arhiva Narvik centra u Nordland-u)

Čuvari zarobljenika iz Agdera

Od devet identifikovanih čuvara zarobljenika koji su u prvoj grupi 1942. godine poslati iz Agdera na sever, osmorica su bila pripadnici NS partije (Nasjonal Samling – Nacionalno jedinstvo -Nacističke partije). Dvojica među njima bili su članovi NS omladinske organizacije u regionu (NSUF) od 1934. godine , a jedan od njih je pre rata bio predsednik NSUF-a u Arendalu. Više njih je takođe imalo centralne funkcije u NS-u tokom rata i to daje osnovu da se veruje u njihovu ideološku motivaciju za postupanja u ulozi čuvara zarobljenika.*24

Jedan takav primer predstavlja mladić iz Lilesanda (Lillesanda), Ran Like Himberg(Ran Lykke Himberg). Prilikom izbijanja rata 1940. godine je bio mornar na strani saveznika, ali je krajem iste godine promenio stranu. Posle toga se prijavio u NS i završio u bataljonu čuvara. Rukovodstvo NS-a je u njemu videlo novog vođu u budućoj NS državi pa ga je zato poslalo u oficirsku školu u Nemačku. Himberg se kansije borio na frontu i poginuo u Rusiji 1944 godine.*25 Poznato je da se nekoliko osoba VB članova na državnoj osnovi borilo na frontu Istočni front), ali su pronađene samo tri osobe iz Agdera koje su službovale kao borci na frontu, ali i kao čuvari zarobljenika u VB tokom okupacije. Ovo može da se poveže sa činjenicom da je službovanje u bataljonu čuvara smatrano manje poželjnim. Jedan od boraca sa fronta je ,između ostalog, ispričao da njihov komandant nije dozvoljavao da se druže sa članovima VB-a i mnogi su posmatrali norveške čuvare zarobljenika kao bandu varalica. *26

Iako je na početku bilo određeno da Hirden regrutuje osoblje za VB, rukovodstvo NS je sa skepsom gledalo na to da mladi norveški idealisti rade ove „prljave poslove“ za Nemce. Olover Mejstad(Oliver Møystad), Hird-eov šef u Norveškoj je zamolio Kvislinga(Quisling) da raspusti logore za Srbe u Norveškoj. „ Služba koju ovi mladići vrše je nešto najgroznije što sam ikada čuo.“ – pisao je on u jednom svom pismu Kvislingu. Razlog za to je bio mladi Hird-ov čovek koji ga je potražio u kancelariji, pozdravio nacističkim pozdravom i rekao: „ Heil og sæl“(pozdrav iz noronske mytologije; primd. prv.) –„Zdrav i srećan, ja sam obrazovan da budem ubica.“ Pre nego što je ispričao šokiranom Mejstandu(Møystand) o svom službovanju u logorima za Srbe.*27 Na osnovu izvora koji su mi bili dostupni, može se videti da je ljudstvo iz Arendala najviše bilo zastupljeno među članovima VB-a iz Agdera. Odatle je devet osoba, skoro dve trećine svih članova bilo iz Agdera. Za poređenje da navedem, da je samo troje dolazilo iz Kristiansanda, inače isti broj kao iz opštine Fjere (Fjære) kod Grimstada(Grimstad). Ako se uzmu u obzir margine greške, članovi VB iz Agdera dolaze sa jedne široke oblasti, ali je najveći deo njih iz Arendala i pripadajućih opština. Jedno od mogućih objašnjenja je da su vodeći NS članovi iz Arendala i Grimstada bili među prvima koji su se javili u VB i tako doprineli regrutaciji mladih dobrovoljaca iz okolnih oblasti.

Pored mogućih ideoloških motiva za službovanje (NS – članstvo), bilo je primera ljudi iz Agdera koje su učestvovali u VB jer im je bio potreban plaćen posao ili pošto su se prvobitno javili u Norveški Legion/Vafen SS(Den Norske Legion/Waffen SS) za ratovanje protivu komunista na Istočnom frontu, ali su zbog godina starosti ili zdravlja prevedeni u VB. *28

Ako se analizira starosna dob pripadnika bataljona, vidi se da je devet članova bilo rođeno između 1920 i 1925. godine, dok je najstariji bio rođen 1900. godine, odnosno 1903 godine. Najmlađi je bio rođen 1926. godine i zato je bio tinejdžer kada je službovao u VB-u. Većina je ipak bila stara između 20 i 30 godina.

Rad u Bataljonu čuvara zarobljenika

Od ranije je poznato malo detalja vezanih za dejstvo čuvara zarobljenika iz Agdera. Verovatno o tome postoje informacije u pravnim dokumentima Državnog arhiva u Oslu.*29 Ali mnogo je onih kojima nikada nije bilo suđeno za ova nedela i zato nisu pomenuti u pravnim dokumentima. To je verovatno povezano sa željom čuvara da detalje vezane za sudski postupak drže u tajnost i da time eventualno minimalizuju svoju ulogu u službi.

Primer za to je sudski postupak protiv Alf-a. R. Iz Flosta(Flosta). On je u gradskom sudu u Arendalu osuđen na 6 meseci zatvora 30. oktobra 1945 godine.*30 Iako je kasnije izašlo na videlo da je on bio čuvar zarobljenika u ozloglašenom Korgen logoru u Nordlandu, njegov slučaj nije ponovo pokrenut. Gradski sud u Arendalu je zaključio da je njegovo službovanje u logoru u Korgenu bio samo „još jedan aspekt kažnjivih aktivnosti za koje je on ranije kažnjen“ dok je radio kao obućar u VB-u u logoru u Holmestrandu. Tako je kazna potvrđena.*31 Za ovo je verovatno zaslužna činjenica da su logori u Korgenu bili zabačeni i da kada se sudski proces odvijao nije bilo dostupnih preživelih svedoka. Sjur F. iz Grimstada je najverovatnije bio podoficir najvišeg ranga među Norvežanima koji su službovali u logoru Beisfjord(Beisfjord). On je bio jedan od onih koji je primio „Srpski krst“*32 kada se bataljon vratio u Holmenstrand pošto je završio službu čuvara zarobljenika. Onaj, na početku pomenuti Henri Džordž Henriksen(Henrz Georg Henriksen) iz Ejestad -a(Øyestad) dostigao je stepen Unterscharfürer(vodnik) kao nagradu za svoje učešće kao čuvar zatvorenika u logoru Beisfjord. Ako ćemo verovati sudskim referatima posle rata, izgleda da su volja i sposobnost da se izvrše brutalni zločini kao što su mučenje i ubistva bili kriterijumi za unapređenje.*33

Oglas za regrutaciju članova VB. Na njemu stoji tekst : Zaštitite Norveške fabrike od sabotaže! Prijavite se u SS VB „Oslo“.

U Agderpostu je posle rata pisalo, a preuzeto iz sudskih referata u slučaju Heriksen: „ Neki od zarobljenika koji su radili goli do pojasa , zadobili su tako jake udarce u leđa od strane optuženog da je drška njegove puške pukla tako da je on nastavio da ih udara metalnom cevi pa su mnogi zarobljenici dobili duboke rane i obilno krvarili. Jedan Srbin na radnom polju je pao bez svesti i dobio od optuženog više udaraca debelim kolcem pa je optuženi stavio Srbinu kolac u usta i okrenuo ga nekoliko puta, a potom mu izbio oči. U različitim situacijama je optuženi sa bajonetom naneo dvojici Srba otpozadi duboke ubode u leđa tako da su obojica umrla neposredno posle uboda.“ Henriksen je na kraju osuđen za 5 ubistava i za zlostavljanje više zarobljenika. *34

Sin jednog člana pokreta otpora iz Arendala je ispričao da su članovi VB Od H. (Odd H.) i Hartvig D. u toku svog odsustva sa službe u logorima, došli u uniformi u Grand hotel u Arendalu i provocirali goste. Član pokreta otpora i njegov drug su započeli tuču sa čuvarima zarobljenika i to je završilo tako što je poslednji pomenut izbačen iz restorana upotrebom sile. Hartvig D. je kasnije prešao u državnu policiju i učestvovao u hapšenju više Norvežana. Kod pojedinih hapšenja se ponašao tako brutalno da je šef policije u NS-u bio prinuđen da se žali Gestapou. Sudska presuda posle rata je bila 12 godina zatvora za Hartviga D., i tu nisu uzeta u obzir dešavanja u sklopu njegovog boravka u logoru Karašok (Karasjok) u Finmark-u (Finnmark). *35 Avgusta meseca 1948. je on ponovo izveden pred sud, ovoga puta za nedela koja je počinio kao čuvar zarobljenika u logoru Karašok(Karasjok). Kazna je ostala ista *36 što pokazuje da je sud bio vrlo nacionalno orijentisan i nije pridavao važnost nedelima koja su počinjena prema građanima drugih zemalja. Brojna nedela svedoče o pravim ratnim zločinima, sličnim onima u nemačkim KZ – logorima širom Evrope.

Danas znamo da su čuvari logora iz Agdera bili raspoređeni po svim logorima smrti na severu 1942-43 godine. Članovi iz Agdera su nastavili da budu deo VB-a i nakon što je on raspušten proleća 1943. godine. Tada su postavljeni za ratne čuvare važnih fabrika u Norveškoj. U Agderu je ovo osoblje postavljeno za čuvare rudnika Knaben u Fjotland-u u Zapadnom Agderu i Fisko Verk (Fiskå Verk) u Nikl fabrici (Nikkelverket) kod Kristiansanda da bi sprečili sabotaže.* 37 U toku masivnog američkog bombardovanjem rudnika Knaben 1943. godine je bilo prisutno i osoblje VB-a , ali su oni prošli bez težih posledica.

Posle rata

Većina ranijih čuvara zarobljenika iz Agdera se dobro snašla posle rata. Jedan od njih je bio suvlasnik temelja Grimstad fabrika, drugi je postao poznati brodograditelj, istoričar obale mora i pisac, dok je treći bio učitelj srednje škole u Agderu. Ovo je u nesaglasnosti sa njihovim socijalnim poreklom jer su došli iz vrlo siromašnih porodica sa malim mogućnostima napredovanja u karijeri. *38

Istorija o srpskim zarobljenicima i čuvarima zarobljenika je i danas nepoznata većini norveškog naroda, ali je to ipak najcrnji deo naše ratne istorije. Jako je neprijatna činjenica da su norveški čuvari logora bili podjednako podmukli , a u nekim slučajevima i gori od Nemaca. Još je neprijatnije to da većina njih dolazi iz Agdera i ima isto poreklo kao ti i ja.

Profesor kriminologije Nils Kristie(Nils Christie) zaključuje u svom visoko cenjenom istraživanju norveških čuvara zatvorenika u logorima za Srbe na severu(1952) „ čuvari zarobljenika u ovm koncentracionim logorima su bili obični ljudi u jednoj neobičnoj situaciji. Neki od njih su tumačili situaciju zatvorenika na takav način da je to omogućilo da zaobiđu svoj sistem normi. Oni pod normalnim okolnostima ne bi povredili ili ubili druge ljude. Ali ovo nije bilo normalno, i oni nisu nadzirali ljudska bića- zatvorenici su bili životinje. Čak bi i životinje žrtvovali samo kada bi morali da se prehrane . Ali ovo nisu bile obične životinje, to su bile štetočine. Nisam uočio nikakvu pravilnost . Našao sam obične ljude u neobičnim situacijama.“*39

Leif J. Ejestad(Leif J. Øyestad)je bio čuvar u logoru Korgen i policija u Arendalu ga je saslušala februara 1947. godine o situaciji tokom njegove službe:

„Istoga dana kada smo došli u logor, postrojeni smo , a šef, Nemac, Hese(Hesse) nam je dao instrukcije kako da se ponašamo i ophodimo prema zarobljenicima. On nam je objasnio da su zatvorenici logara kriminalci i ubice i da treba da budemo oprezni, da im ne prilazimo blizu i da ne pričamo sa njima- naše odstojanje prema njima je bilo postavljeno na 6 koraka – bliže od toga ne bi trebalo da se približavamo tim momcima, govorio je on. Ako bi neko od zatvorenika pokušao da pobegne, naše je da ga odstrelimo. Ako bi neko od njih išao van puta i van svoje oblasti rada, ne bi trebalo da čekamo nego samo da ga ustrelimo“*40

Mnogi od čuvara zarobljenika su posle rata, dakle, bili poslati na izdržavanje zatvorske kazne ili poslati na prinudni rad zbog svojih nedela, ali to nije važilo za sve . *41 Oni koji su osuđeni na duge zatvorske kazne su odslužili samo delove te kazne pre nego što su oslobođeni. Pošto većina ljudi nije bila upoznata sa njihovim zlodelima , nisu bili stigmatizovani kao što su to bili doušnici ili borci na nemačkom frontu. Ranije pomenuti Henriksen, koji nije samo bestijalno zlostavljao zarobljenike već i ubio najmanje petoro među njima, odslužio je samo šest godina od dosuđenih 17. 1951 godine je pomilovan i oslobođen iz radnog logora Bjerkelangen(Bjørkelangen) u Akerhusu. *42

Posle rata su mnogi najozbiljniji slučajevi dobili veliku medijsku pažnju. No, obični čitaoci su teško mogli da razumeju ozbiljnost toga što je izbilo na površinu između 1946-1948 godine . Mnogi Norvežani su u tom periodu bili zasićeni ratom i hteli su da takvu vrstu dešavanja potisnu. Rezultat toga je da je delovanje bataljona čuvara tokom rata malo ili nimalo poznato norveškoj ratnoj i okupatorskoj istoriji.Faksimil iz Agderposten 27. Septembra 1946.

Leif J. Ejestad(Øyestad) je osđen na doživotni prinudni rad posle rata.Faksimil iz Agderposten-a od 03. Aprila 1948.

Epilog

1996. godine osnovan je norveški NATO- bataljon u gradu Modriča u srpskom delu Bosne(republika Srpska). Norveški kapetan Jarle Elvemo iz Severne Norveške(Nordland) je slučajno sreo jednog starca- Srbina koji je tokom II svetskog rata bio zarobljenik u Norveškoj. Elvemo ovako opisuje susret:

„ Iznenada se on diže i dolazi do mog stola. „Norvežanin?“- pita on. Ja potvrdno klimam glavom. „Partizan“ kaže on. Ja sam bio zarobljenik tokom rata u Norveškoj. Bio sam jedan od Titovih vojnika koga su Nemci uhapsili i poslali u logore u Norveškoj. Zahvaljujući pomoći koju su nam pružili dobri Norvežani ja sam preživeo. Čak i deca poznaju istoriju o mukama partizana i norveškoj pomoći i podršci. Vi ćete biti visoko cenjeni ovde kako od velikih tako i od malih, mladih i starih.“*43

Pisac ovih redova koji je i sam kao norveški oficir službovao 4 godine na Balkanu, može to da potvrdi. Vrlo retko je bila loša atmosfera prema norveškim vojnicima na Balkanu, čak ni pod NATO bombardovanjem 1999.