Чувајте се приче о миру

У Европи је, на Балкану посебно, увертира за сваки рат била прича о миру, сарадњи међу народима и државама. Зато пажљиво слушајте

Историја човечанства је историја ратовања. Чак и блистави одсјаји божанског, у форми сликарства, музике, архитектуре, забележени су на рубовима великих ратова, сукоба цивилизација, страдања, муке. Које су то књиге описивале периоде мира, благостања, успона неке државе, нације. Ако таквих и има, онда је то свесно игнорисање друге стране приче, истовремене, оне у правилу тешке и крваве, саздане од страшних мука милиона људи.

Неко ће у оваквој расправи споменути викторијанско доба, свакако величанствен напредак британске империје, индустријализацију, додатно ослобађање стваралачког духа, али та прича, ако смо искрени, не може да се заокружи без Кримског рата, милиона гробова које је та империја оставила у Индији, Опијумских ратова…

Деведесетих година двадесетог века, након што је срушена “осовина зла” позната као СССР, па Берлински зид, у потоцима крви сахрањена бивша Југославија, преливали су нас мироточивом причом о новом времену пред нама, а у којем се неће ратовати. Говорили су: Европа је окончала сукобе, живимо прве године новог доба у којем ће музичке симфоније и плач новорођених беба одзвањати уместо топовских салви. А шта је уследило?

Бесомучно наоружавање Албанаца, цртање нових граница у подножју последњег неурушеног зида некадашње Југославије; прво у историји НАТО ратно мобилисање и свеопшти авио-напад на Србију. Кад је та неравноправна, срамна битка завршена опет смо слушали приче о Европи мира, Европи коначно утврђених граница, сарадње међу народима. Потом бележимо мартовско страдање Срба на Косову и Метохији, 2004. године; убијено их је око четири хиљаде, срушено близу хиљаду српских кућа, уништено 35 православних манастира, протерано на хиљаде…

И након тога опет бајковите приче о вечном миру, сарадњи, непромењивости граница, демократији, либералном друштву модерне Европе. А онда експлодира у Кијеву. Најгрлатији с говорница које служе за проповедање мира, организовали су насилно, крваво рушење тамошње легитимне власти. Ускоро ће две године откако Украјина крвари у сукобу који њима, Украјинцима, није требао али је требао “апостолима мира”. Циљ антируске револуције није постигнут, напротив, али то ће покушати да надокнаде у следећем рату.

Чему ови редови? Тек да се подсетимо како је од памтивека свака громогласна, обећавајућа прича о миру само боље или лошије прикривена најава рата, а онај ко каже да је с ратовима готово, да их више бити неће, тај или ништа не разуме или је, битанга, у нечијој служби. Зато, слушајмо пажљиво, посебно ако је прича о миру.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Ратко Дмитровић