„Čudo“ u Međugorju i jeziva istina u Prebilovcima

Više od trideset godina traje i razvija se priča nastala u glavama dvojice seoskih fratara, priča koja je dobila planetarne razmere, a smišljena je sa ciljem da zauvek potopi sećanje na jedan veliki zločin počinjen nad Srbima

Pre dva meseca, prvi put posle šest vekova, jedan papa, centralna figura Katoličke crkve, podneo je ostavku. Razlozi ni danas nisu jasni, službeno objašnjenje kaže da je „sveti otac“, Benedikt XVI, izgubio životnu energiju, da se radi toga povukao, ali slobodne teorije idu tako daleko da se može čuti tumačenje o prisilnom odlasku, o povlačenju iz straha. Kao mnoge druge tajne koje čame iza zidina Vatikana, tako će i ova zauvek ostati nedokučiva. Da je drugačije ne bi Vatikan bio to što jeste; najbogatija i najuticajnija firma na svetu, multinacionalna kompanija kojoj je vera vezivno tkivo bez kojeg se poslovati ne može. Ovoga puta na stranu sve to, drugo nešto je interesantno za Srbe.

KO JE TOMISLAV VLAŠIĆ?

Niko od poznavalaca religije, političkih analitičara, stručnjaka za verska pitanja nije rekao, napisao, u ovom periodu posle papine ostavke, da je taj čovek, kakav god da je bio, učinio i jedan gest koji Srbi, kakvi god da jesu, ne bi smeli da zaborave. Naime, papa Benedikt XVI raščinio je 2009. godine fratra Tomislava Vlašića, Hrvata, oduzeo mu pravo da propoveda, širi katoličku veru, da ispoveda ljude, pretvorio ga u crkvenog laika i zabranio, a ovo je suština priče koja nas zanima, da propagira tzv. Viđenja Marije, majke Isusove, u selu Međugorje, u Bosni i Hercegovini. Ko je Tomislav Vlašić?
U suton, 24. juna 1981. godine, dok je užarena kugla tonula na horizontu, ostavljajući iza sebe sve duže senke, a prvi se sumrak spuštao na toplo hercegovačko tlo, Ivanka Ivanković, petnaestogodišnja devojčica iz sela Bijakovići, videla je na jednom uzvišenju ženu u beloj odori, sa belom maramom prebačenom preko glave, obasjanu poslednjim zracima sunca, sa povojem u rukama u kojem je navodno bilo dete. Tako je počelo. Danas je taj prostor šesto mesto na svetu po broju katoličkih hodočasnika; trideset miliona ljudi dođe svake godine na to parče zemlje u zapadnoj Hercegovini, u potrazi za zdravljem, verom, nadom, tražeći od majke Isusove da pomogne.
Da, ona žena bila je Bogorodica, majka Isusa Hrista. To je sutradan, posle viđenja, okupljenima pred lokalnom crkvom objašnjavao župnik Tomislav Vlašić, uprkos pričama po selu da je sve to režirao sam Vlašić, angažujući jednu časnu sestru da glumi majku Božju.
Takozvana ukazanja nastavljena su u sve većem broju, a Ivanki se pridružuje još petoro dece, vidilaca: Mirjana Dragićević, Ivan Dragićević, Jakov Čolo, Vicka Ivanković i Marija Pavlović. Vest o ukazanju Gospe u Međugorju širi se munjevito, rušeći sve političke, policijske, ideološke, društvene, prepreke. Jedan od u to vreme najmoćnijih ljudi Titove Jugoslavije, Branko Mikulić, čini sve da priču zadrži na lokalu, plašeći se da bi verski talas, u zemlji koja je tek ostala bez Tita, mogao da ugrozi komunističku vlast. Privođeni su na saslušanje i Tomislav Vlašić i njegov religijski brat, fratar Jozo Zovko, „zbog uznemiravanja javnosti“, ali ništa nije pomoglo.

SLUČAJNO POJAVLjIVANjE?

Uznemirenost jeste postojala, posebno u Hercegovini, ali nije bila istog predznaka; Hrvati su, nošeni propovedima spomenutih fratara, padali u egzaltaciju kao neka vrsta izabranog naroda kojem se obraća Majka nad majkama, dok je Srbima Hercegovine, preostalim iza ustaškog noža, iz vremena Drugog svetskog rata, ceo slučaj bio još samo jedan dokaz bestijalne igre Katoličke crkve nad grobovima i senima srpskih žrtava. Naime, Gospa se ukazala gotovo na istom mestu gde su Hrvati, avgusta 1941. godine, izvršili pokolj koji je zaveden u svetske knjige velikih ubijanja. Dve trećine srpskog sela Prebilovci poklano je ili bačeno u jamu Golubinku, njih 600, žena, dece i staraca. Bilo je to petog avgusta 1941. godine. Muškarci su noć pre toga napustili selo u strahu da im se ne dogodi što i drugim Srbima po Hercegovini. Čuli su da ustaška vlast sakuplja mušku čeljad i odvodi ih na streljanje, ali da žene i decu ne diraju. Bila je to velika laž. Pokolj je izvršen upravo nad nejači. Od hiljadu Prebilovčana, koliko je bilo pre Drugog svetskog rata, prvu ratnu godinu preživelo ih je samo 172. Prvog Srbina na odsluženje vojnog roka, posle Drugog svetskog rata Prebilovci su ispratili 1961. godine. Život je činio svoje, sredovečni ljudi, skoro starci, ponovo su zasnivali porodice. Raspad Jugoslavije Prebilovci su dočekali sa 640 stanovnika. Izbijanjem rata u Bosni i Hercegovini prostor Međugorja, Čapljine, Mostara, Prebilovaca kao da se vremenskom mašinom vratio u 1941. godinu; opet ista retorika, iste crne uniforme, ustaška obeležja, pretnje Srbima. Pod komandom Janka Bobetka, nekada legendarnog sisačkog partizana, a tada ustaški nastrojenog starca, u Prebilovce upada jedinica regularne hrvatske vojske i sravnjuje selo sa crnom zemljom. Minirana je Spomen crkva sa kosturnicom. Eksploziv je razneo kosti prebilovačkih mučenika iz Drugog svetskog rata u kojem se taj isti Janko Bobetko, tako kažu knjige, borio protiv ustaša. Srećom, Srbi su dobili dojavu šta se sprema i svi su na vreme evakuisani. Danas u Prebilovcima živi pedesetak staraca, selu je promenjeno ime i više ne postoji na geografskim kartama. Živi u sećanjima potomaka onih koji su skončali na mestu gde se 1981. godine pojavila Gospa.

Da li se gospa tamo „pojavila“ slučajno?

ŠTA JE GOSPA GOVORILA?

Vatikan, istina, nikada nije prihvatio Međugorje kao mesto ukazanja Bogorodice. Spomenuti papa Benedikt, u vreme dok je bio kardinal Racinger, prvi čovek vatikanske Kongregacije za doktrinu vere, zabranjivao je vernicima hodočašće u Međugorje, ali ga uglavnom niko nije slušao. Nema naznaka da će Vatikan uskoro ili nekada u budućnosti priznati ukazanje Bogorodice u Međugorju, kao što je učinjeno u slučaju Fatime, mesta u Portugaliji. Razlika je ogromna, kažu vatikanski teolozi, i podsećaju da je Gospu u Fatimi videla jedna redovnica, zvala se Lucija, svega šest puta, dok ovi u Međugorju, danas odrasli ljudi iz sela Bijakovići, tvrde da su Gospu videli najmanje 40.000 puta. Neki od njih kažu da su na stalnoj vezi sa majkom Isusovom. Lucija je ostala redovnica, nastavila je da živi vrlo skromno, dok vidioci iz Bijakovića danas žive u raskoši koja je nezamisliva običnom čoveku; imaju vile sa bazenima, luksuzne automobile, račune u inostranstvu i najavljuju da će u Međugorje uskoro navratiti i sam Isus Hristos. Čak se jesenas pojavila jedna fotografija, navodno snimljena u Međugorju, na kojoj se iznad okupljenog sveta vidi prozračna figura čoveka koji neodoljivo podseća na filmski lik Isusa Hristosa. Slučaj je okončan kad se javio jedan momak, stručnjak za tehničke operacije u fotošopu, i kazao da će im uraditi istu takvu sliku na kojoj će umesto Isusa biti general Montgomeri. A može i Elvis Prisli, kazao je.
Za razliku od Vatikana Katolička crkva u Hrvatskoj nikada nije zauzimala stav u vezi sa Međugorjem. Većina biskupa odbija da raspravlja na tu temu, što ostavlja utisak da oni imaju drugačije mišljenje od vatikanske Kongregacije za doktrinu vere, na primer. Izuzetak je mostarski biskup Ratko Perić, koji godinama vodi rat protiv Međugorja, tvrdeći da je u pitanju opaka đavolja rabota, podmetanje naivnom narodu, skrnavljenje vere i povreda istinskih verskih osećanja. „To je obična prevara koju mi katolici moramo da odbacimo“, ponavlja često biskup Perić ali…ne vredi. Rekoh, trideset miliona ljudi iz celog sveta dolazi svake godine u Međugorje.
A šta je sa seoskim popovima, Zovkom i Vlašićem? Ovaj prvi godinama nije privirio Međugorju, povukao se u mir samostana na jednom od jadranskih ostrva i odbija svaki kontakt sa ljudima. Vlašić je neuporedivo živahniji; jedan od najboljih hotela u Međugorju je u njegovom vlasništvu, u Italiji je hteo da osnuje svoj religijski red, uz prethodno samoproglašenje za sveca, ali je papa Benedikt bio brži sa onim raščinjenjem.
Umalo da zaboravim; šta je Gospa govorila u svojim objavama, kakve je poruke donosila? Vidioci iz Bijakovića uglas ponavljaju da se sve poruke majke Isusove, od prve objave 24. juna 1981. godine, mogu svesti u jednu rečenicu: „Budite krotki, molite za druge i za sebe, i propagirajte mir, mir, mir.“ Janko Bobetko nije bio upoznat sa detaljima „čuda“ u Međugorju.
Nema tamo nikakvih čuda osim monstruozno čudesne potrebe mnogih crkava u Hrvata, da gde god je to moguće zatiru Srbe i njihovu veru. Ako je delotvorno i jeftinom seoskom predstavom nad mestom gde leže kosti hiljada nevinih mučenika, kao što je bilo i još uvek jeste u Međugorju.

Piše: RATKO DMITROVIĆ 

Izvor: PEČAT