Црна Гора подигла споменик нацистима: Фашисти почивају под петокраком (први дио)

У строгој тајности, црногорска власт је изградила спомен-гробље њемачким војницима изгинулим на тлу Црне Горе током Другог свјетског рата, у борбама против оних који нису пристајали „да крвника љубе у сабљу крваву“. А онда је, у суботу, 19. новембра, без најаве, гробље свечано отворено упркос протестима, који су овај подухват од почетка пратили, прије свих комуниста и антифашиста.

У Голубовцима су за сада сахрањени посмртни остаци 64 њемачка војника, а рачуна се да их је на тлу Црне Горе изгинуло око 2.000. Пронађени остаци њих око 600 су раније ископани и привремено сахрањени на неколико католичких гробаља у Црној Гори.

Погрешно мјесто

Подизање споменика њемачким солдатима на рубу Подгорице, града који је због Њемаца током Другог свјетског рата доживио најстрашнија разарања и погибије, представља епилог споразума црногорске и њемачке владе склопљеног 10. августа 2011. године, који никада није благословљен у Парламенту. По том договору, на којем је, изгледа, посебно инсистирао тадашњи шеф њемачке дипломатије Гвидо Вестервеле, првобитно је било замишљено да се спомен-гробље подигне у кругу војне касарне у Даниловграду.

Услиједила је, међутим, реакција бораца и поборника Народноослободилачке борбе и антифашиста. Нарочито је била огорчена породица народног хероја Милована Шарановића, чије име носи касарна у Даниловграду, као и потомци жртава палих од њемачке руке, прије свих они који су потпуно недужни страдали баш у близини Даниловграда током њемачког повлачења из Црне Горе крајем 1944. године.

Ипак, пред парадоксом – да се спомен-гробље Њемцима подиже поред споменика хероју палом у борби против Њемаца – чак ни црногорска власт није могла да зажмури. Неко је ипак схватио да Шарановић ужива изузетан углед, не само у његовим Бјелопавлићима и у Црној Гори, да се његово име не може лако избрисати са капије и његова биста уклонити из круга касарне у Даниловграду само да би се удовољило захтјеву Њемачке.

Зато је, након двије и по године, нађено ново решење, али опет у кругу војног објекта, ваљда стога што се вјеровало да ту нема слободног приступа за цивиле, па ће брука мање бости очи.

На недавном свечаном отварању говорила је Данијела Шили, генерална секретарка Народног савеза за бригу о њемачким ратним гробљима, који је у име њемачке владе финансирао овај пројекат.

Она је испред споменика апеловала да ово треба да буде „мјесто жалости и помирења“, да одавде треба да крене позив на разумјевање и порука – никада више рат, никада више етничка мржња, односно да „ово није споменик убицама већ обиљежје мира“. За то вријеме је група комуниста и антифашиста окупљених испред улаза у гробље истицала велику издају Народноослободилачке борбе и антифашизма – да се не могу дизати споменици и славити они због којих је убијано по десет, каткад и по стотину недужних.

Ханс Гинтер Матерн, њемачки амбасадор у Црној Гори, изразио је посебну захвалност „црногорским партнерима, који су, упркос противљењу које постоји у земљи, помогли при испуњењу овог племенитог задатка“. На ове поруке одговорила је Снежана Радовић, генерална директорка за европске послове у Министарству спољних послова, која је казала да ово сматра „испуњавањем цивилизацијске дужности, онако како је то урадило 45 држава прије Црне Горе“:

„Мјесто починка 64 њемачка војника је право мјесто гдје можемо да почнемо да учимо важне лекције о помирењу, које су нам, прије свега, потребне да бисмо заједно могли да наставимо да градимо будућност за нас и за наше потомке“ – рекла је Радовићева.

„Немамо ми ништа против да се пронађу гробови и посмртни остаци њемачких војника, али нека их пренесу у њихову државу, у мјеста гдје су рођени, па нека их тамо њихови славе и жале, јер се на овај начин у Црној Гори поништава све што је антифашистичко и скрнаве гробови жртава оних којима се сада овде диже споменик“ – каже Владислав Вуковић, предсједник Централног комитета Комунистичке партије Југославије.

Протест умјетнице

И умјетница Тања Маркуш је на оригиналан начин изразила протест против поступка црногорске власти. Она је на споменик нацистичким војницима у Голубовцима положила вијенац у облику црвене звијезде петокраке и објаснила да је на то подстакао чин украјинске хероине која се – какве ли случајности – такође звала Тања Маркуш. Њена имењакиња је нацисте, када су за вријеме Другог свјетског рата ушли у Кијев, дочекала са црвеном петокраком:

„Народноослободилачка борба је тековина народа и само је на народу да мири и опрашта“ –казала је Маркушева, која је тако протестовала не због цивилизацијског чина сахрањивања посмртних остатака већ због понашања власти и начина како је то учињено.

Нови четници први се побунили

У тешким борбама са Њемцима, које су словеначки партизани водили у јулу 1943. године на простору Шумберка, захваљујући, изгледа, издаји фратра из оближњег самостана, једна њемачка граната је „нашла“ штаб партизанске дивизије и убила три народна хероја – Милована Шарановића, Црногорца, омиљеног начелника Главног штаба Ослободилне фронте Словеније, Предрага Јевтића, Србина, команданта 15. словеначке дивизије, и Ивана Кавчића – Нандеа, Словенца, замјеника политичког комесара дивизије, а тешко ранила још три висока војна и политичка руководиоца – Виктора Абвеља, Јана Коловшека и Олгу Дружину, који су касније такође проглашени за народне хероје.

Занимљиво је да су на договор о подизању њемачког спомен-гробља први и најгласније реаговали из Нове српске демократије, странке на чијем је челу новопечени четнички војвода Андрија Мандић. Они су притом истакли да је Црна Гора једина земља у Европи која не дозвољава да се обиљеже мјеста страдања и сахране посмртни остаци грађана који у Другом светском рату нису припадали партизанском покрету и револуционарној комунистичкој идеологији. Поставили су и отворено питање: „Зашто се новцем из буџета Црне Горе и локалних самоуправа не би подигли споменици вођама Тринаестојулског устанка 1941. године – Павлу Ђуришићу, Бају Станишићу и Јакову Кусовцу, као и другим официрима и војницима у отаџбини који су након тог датума до краја рата наставили борбу за ослобођење земље под вођством краља Петра и Владе краљевине Југославије.“

Извор: ПРИНЦИП