Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

“Црква на точковима” у спомен Крајишницима

Датум објаве: петак, 20 јула, 2012
Објављено у Књиге и фељтони
Величина слова: A- A+

miljka_kajganic.jpgЗавичаj, наjлепша реч! Он jе маjчино гнездо, очева снага. Ведрина и облак. Песма коjа снажи, несрећа коjа боли. Завичаj jе двориште на коjе први пут стаjе несигурна дечjа нога… записаће Миљка Каjганић у “Цркви на точковима”, књизи кратке прозе, како jу jе у рецензиjи означио др Душко Бабић.

 

 

ШТИВО ИЗ ЗАВИЧАЈА: Миљка Каjганић

А завичаj госпође Каjганић, рођене Бекић, професорке jугословенске књижевности и српскохрватског jезика (тако се то некада звало) jе Кордун чиjи житељи су се, смештени на простору између два моћна царства грчевито борили да опстану и да свима буду “прави”. Али, стално су их проглашавали кривима, због чега су “све док царевине нису посустале у осваjању и подели света” увек били спремни за покрет. С торбом на леђима!
“Црква на точковима” подељена jе у четири дела кроз коjе Каjганићева “провлачи” своjу животну стазу, сакривену у лику њене jунакиње – од првих корака, детињства обележеног Другим светским ратом, преко новог смрада барута с краjа 20. века коjи jе кулминирао у хрватскоj оружаноj акциjи “Олуjа”, све до избеглиштва и покушаjа повратка у завичаj.

 

Све оно о чему jе Миљка Каjганић писала сажето jе у наслову књиге. Откуд црква на точковима? Отуда што jе ауторка у сећање призвала диjалог вођен за време изградње православне цркве на месту где jе некад била дрвена коjу су усташе запалиле. Један од радника, иначе Хрват, питао jе, тобоже духовито, шефа градилишта, Србина, зашто одмах не праве цркву на точковима? Србин се брецнуо, одговорио му питањем какви су га то точкови спопали и наставио с послом.
Тог разговора Србин ће се сетити тек кад с трактором у августу 1995. године буде бежао са Кордуна пут Босне и Србиjе.
Застаће, лупиће се по челу и схватити да jе, за разлику од њега коjи се наивно надао да се 1941. година и погром Срба никада не може поновити, Хрват, зидар православне цркве, jош тада знао како ће завршити српска прича.
Јер, да су градили цркве на точковима, Срби би могли и њих да убаце у избегличку колону, да их повезу са собом и преместе у своjа нова станишта?! Баш као што ће касниjе многи од прогнаника одлучити да своjе старе дрвене куће у завичаjу сруше и шлеперима их превезу у Србиjу.

 

Насељени у лирском сећању

“Црква на точковима” jе првенац Миљке Каjганић настао у животноj доби кад првенцима и новим пословима ниjе време. Али, закони душе, утемељени у некоj вишоj нужности, постављаjу човеку налоге коjи се не одбиjаjу. То су они тренуци у коjима нам постане jасно да нешто морамо да урадимо, да се раздужимо пред Богом и људима, пред самим собом. Управо из таквог морања и дуговања настала jе ова књига – искрена, природна, непретенциозна – у коjоj главна jунакиња Нада Видић (лирско име ауторке) покушава да jедним погледом обухвати људе и догађаjе насељене у њеном лирском сећању, наводи др Душко Бабић.

 

Јунакињи “Цркве на точковима” привиђаjу се сеоски путељци пуни кућа на точковима коjе, без возача, миле према аутопуту Загреб-Београд. Иза њих у колони су штале, сеници, свињци, кокошињци… Кренули су и станови, па су, описуjе Миљка Каjганић, у стамбеним зградама остале да зjапе црне рупе као дупље ископаних очиjу. У тоj колони налази се и црква Светог преображења, поскакуjући несигурно на точковима…

 

Осим успомени на своjе босоного детињство, Миљка Каjганић jе књигу “Црква на точковима” посветила младим Кордунашима за коjе се нада да ће посегнути за овим штивом и осетити мирис завичаjа своjих родитеља. И памтити га, баш као што га jе и она памтила све ове године, не заборављаjући, ни док jе службовала у Тузли и Београду, ни док jе пензионерске дане проводила у Аустралиjи, своjе Бекиће и родни Стипан у општини Вргинмост.
У осврту на књигу “Црква на точковима” професорка Јелена Вуjадиновић наводи да “заборав не може избрисати срчане и поносне Краjишнике коjи су чинили бедем између госпође Европе и Отоманског царства”. Она пита хоће ли се Европа тога сетити и смиловати се, а уместо одговора, инспирисана штивом Каjганићеве, изражава уверење да ће “васкрснути нове снаге коjе ће jедног дана оживети Краjину”. Да ли ће?

 

Извор: Вести




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top