Читајте Мила Ломпара

Нема, дакле, у српскоj култури простора за оданост српскоj историjи, упркос тоj историjи

Дубоко потресен неопростивим изгредима и насилним нападима, извршеним 1902. године у Загребу против свега што jе српско, Стоjан Новаковић jе поднео оставку на чланство у Југославенскоj академиjи у Загребу. Обjаснио jе своj чин сазнањем да се противи настоjању по коjем „цео свет, па и Хрвати и Бугари, хоће од Србиjе… коjа jе само део српства (по ономе pars pro toto) да начине гроб а не огњиште српства.“ Зар ниjе страшно ово осећање усамљености?

Политичари jе могу само затомити неко време. Њихова срамота припада свима, jер смо постигли jединство на идеjи националне издаjе Интелектуалци често играjу улогу контролора историjског процеса: они пропуштаjу неке људе у jавни простор, док неке људе непрестано искључуjу из њега.

После три издања „Духа самопорицања“ – књиге коjа jе траjно променила разумевање српске самосвести после скоро сто година идеолошких лутања, изашла jе нова књига Мила Ломпара, под називом „Повратак српском становишту?“, (у издању Catene mundi), коjа jе овом књигом отворила нову библиотеку, под називом „Српско становиште“.

Као што jе неугодно посматрати садашње перjанице либерализма и демократиjе, а сећати се њихових некадашњих комунистичких речи и поступака, тако jе неприjатно слушати шта говоре данашњи носиоци власти, jер их знамо као људе коjи су доскора говорили сасвим супротне ствари – оцењуjе у интервjуу „Печату“ Мило Ломпар, професор Београдског универзитета и писац књиге „Дух самопорицања“ коjа jе наjутицаjниjе овдашње медиjе приморала да поново прибегну чистоj цензури

Зашто jе важно развити свест о неопходности културе пасивног отпора? Као културна замисао, идеологиjа србиjанства подразумева напуштање интегралне српске културне политике. Јер, она утире пут инструментализованом тумачењу читавих векова у складу са актуелним распоредом историjских сила и у битноj несагласности са осведоченим историjским сазнањима. Она омогућава да се из српске културе уклони огроман броj историjских и културних садржаjа

Београд – Давно jе било када jе Слободан Јовановић написао да не постоjи српски културни образац. То jе, дакле, феномен дугог траjања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску jезичку норму, да означимо место ћирилице у нашоj jавноj свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенциjе разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаjе услед владаjућег распореда историjских и културних сила.

То jе сигнал – и код Крлеже, и код Тита – да треба уздрмати поверење у културну и еманципациjску моћ српске културне и грађанске традициjе

Целокупна српска културна и грађанска традициjа изведена jе на оптуженичку клупу, осумњичена jе и у политичком и у научном виду, у име Крлежине визиjе jугословенства.

Постоjе два политичка правца коjа надахњуjу нагативитет Крлежине енциклопедиjске арбитраже: унитаристичко jугословенство и критика хрватске културне политике

Крлежине интервенциjе настаjу у духу државно-партиjске идеологиjе, па су вођене циљаним изjедначавањем српског и бугарског присуства у Македониjи