Ћирилица у нестајању

Истраживање Завода за проучавање културног развитка о употреби ћирилице. О феномену све мањег коришћења српске ћирилице нема научне монографиjе

ДАНАС ниjе лако пронаћи ћириличне новине или интернет-презентациjе. Амбалажа на домаћоj и декларациjе на страноj роби не преносе информациjе на ћирилици. Компjутери и мобилни телефони нуде латинично писмо као радно, а ћирилично као изборно. Рекламне поруке исписане су латиницом. Све телевизиjе са националном фреквенциjом, изузев РТС, имаjу латиницу као писмо заштитног знака, укључуjући и оне коjе су наjпопуларниjе међу слабиjе образованим слоjевима становништва. Ни на улици, нити у тржном центру у видном пољу jе нема.

Ћирилица jе готово сасвим нестала из свакодневице грађана Србиjе. Зашто jе то тако истраживали су стручњаци Завода за проучавање културног развитка, предвођени историчарем Синишом Стефановићем. Они су резултате управо завршене прве фазе истраживања „Преглед положаjа српске ћирилице у култури и jавноj комуникациjи“, представили на jучерашњоj трибини.

– Радећи ово истраживање наишли смо на парадокс о – феномену опадаjуће употребе модерне српске ћирилице не постоjи ниjедна научна монографиjа, премда jе та тема интригантна и у jавности често претресана.

Средишње питање овог рада концентрисано jе на српску ћирилицу као стандард. О томе Стефановић каже:

– Писмо jе у поређењу са jезиком знатно подесниjе за израду правне и правописне норме. Променљиво тек у другим временским интервалима, заменљиво другим системом писања тек изузетно, оно представља jедан од кључних елемената неке културе. С обзиром на то, броjчани показатељи употребе српске ћирилице у штампи, што jе културни показатељ, наметнули су питање историjе њеног нормативног положаjа. Да би се процес разумео потребно jе било ставити га у контекст историjе jезичке интеграциjе Срба и Хрвата, њеног тока, неуспеха и последица. Стога смо упоредо посматрали jезичку политику и правну праксу тих народа и њихових нових држава.

Стефановић кеже да jе ћирилица, иако по важности прво и основно српско писмо, од седамдесетих година 20. века запостављена, маргинализована и запуштена, од потискивања у службеноj и jавноj употреби до уметничке стагнациjе.

– Језик и писмо задржали су квалитет снажног мобилизатора у хрватскоj државноj и националноj политици, пре и унутар обе Југославиjе, међу Србима jе питање писма посматрано у првом реду као политичко, као чинилац у процесу jугословенске интеграциjе. У то време забележен jе и први значаjан пад употребе ћирилице у Србиjи. Не оспораваjући равноправност писма, већ га афирмишући, обе Југославиjе покушале су да наметну jезичко jединство. Прва га jе спроводила на штету ћирилице, не због снаге, већ због слабости, а друга испрва применом силе, а онда инерциjом рестриктивног идеолошког режима. У оба случаjа покушаjе успостављања jугословенског jезичког jединства зауставила jе одбрана хрватског правописа укључуjући и латиницу.

ОПТУЖЕНИЧКА КЛУПА

КАО велики проблем, Стефановић jе истакао то што jе у периоду распада СФРЈ, српскоj ћирилици наjпре придодат значаj ратног симбола и ратног средства да би, недуго затим, била проглашена за наводног гушитеља националних мањина.

Извор: Вечерње Новости

Везане виjести:

ИГРА

ЧЕДОМИР АНТИЋ: Ћирилица

Не даjу ђацима да уче ћирилицу!

Ћирилицом ниjе написано ниjедно велико зло