Ćirilica – čir na dvanaestopalačnom crevu hrvatskih šovinista

Solomonska odluka ustavnog suda, kako smo i očekivali, uopšte nije
umirila uzburkane strasti hrvatskih „domoljuba“ oko provođenja Ustavnog
zakona o pravima nacionalnih manjina vezanog za službenu upotrebu srpskog
jezika i pisma u Vukovaru. Grad koji su ostrašćeni protivnici ćirilice
pretvorili u svetu kravu i mesto takozvanog posebnog pijeteta kao da je
osuđen na večiti rat. Svaka prilika koristi se kao pozornica za
predstavu o ugroženosti hrvatskog naroda u sopstvenoj državi.

Oni koji lica iskrivljenih od grča i rušilačkog zanosa zidarskim
čekićima kidišu na dvojezične table na državnim institucijama kao da ne
mare zbog toga što, sve sa ćirilicom, skrnave i grb države koje su im
vazda puna usta. Ne boli ih što će evo i radnici sisačke rafinerije
otići pod led nego im je problem da li će Srbi imati pravo na svoje
pismo. Kao da će, ne bude li ćirilice, ekonomski rejting Hrvatske iz
ranga smeća uzleteti u neslućene visine, kao da će spoljni dug koji je
odavno prešišao pedeset milijardi evra naprasno pasti, kao da će ljudi
koji doručkuju, ručaju i večeraju po kontejnerima odjednom sedeti za
bogatim trpezama, a Hrvatska se pretvoriti u privredni Eldorado bez
nezaposlenih. Sve to samo ako ne bude ćirilice.
– „Mi se nismo borili za ovakvu Hrvatsku“ uporno ponavljaju, kezeći se u
kamere televizijskih redakcija, ali ne kažu za kakvu su se to državu
zaista borili. Da li je to demokratska Hrvatska? Da li je to pravno
uređena i na zakonima utemeljena Hrvatska? Da li je to Hrvatska u kojoj
su svi njeni građani ravnopravni i jednaki pred zakonom bez obzira na
boju kože, veru i naciju, kako piše i u njenom ustavu? Odgovor je sasvim
jednostavan. Nije.

Oni žele neku drugu Hrvatsku, ali ne žele da kažu kakvu Hrvatsku zaista
hoće pa ispada da znaju jedino šta neće, a u Hrvatskoj kakvom je oni
zamišljaju oni zapravo neće Srbe. Ćirilica je u realizaciji tog cilja
dobrodošla kao sredstvo da se taj cilj jednom i ostvari. Promovisana je u
simbol zla, odnosno u zlo samo, još samo da Srbi shvate kako im ona ne
treba i da je se sami odreknu i time se odreknu i sebe. Ako to ne mogu, a
ne mogu, onda na te table treba jurišati sve dok ne odu.

Ustavni sud doneo je odluku da referendum o pitanju prava nacionalnih
manjina ne može da se održi, ali teško je poverovati da je to uradio zbog
Srba. Referenduma nije bilo zbog drugih, mnogo uticajnijih manjina kao
što su italijanska ili mađarska. Njihove matične države ne bi skrštenih
ruku sve to posmatrale i vrlo je izvesno da bi Hrvatska od evropskih
gospodara dobro dobila po prstima kada bi se usudila da njima radi to što
radi Srbima. Kada su Srbi u pitanju, jasno se iščitava iz presude,
dogovorite se i radite kako vam se ćefne i dajte im koliko hoćete ili im
uopšte ne dajte, koga je briga.

U opštoj histeriji protiv jednog naroda i njegovog pisma sredstva se ne
biraju, napada se sa svih frontova, puca iz svih oružja, političkih,
institucionalnih, vaninstitucionalnih, crkvenih, vladinih, nevladinih,
formalnih i neformalnih. Otrov se prosipa sa raznih mesta, političkih
tribina, kulturnih manifestacija, sportskih terena, crkvenih oltara, iz
Sabora, sa televizije i radija, a nema događaja i prilike da se ne
pomene kako su za ovo ili ono krivi Srbi.

Osnivaju se sudovi, tzv. etički, koji presuđuju ko su izdajnici
hrvatskog naroda i njegovih interesa. U prvoj turi osuđeni su i aktuelni i
bivši predsednik držve Ivo Josipović i Stjepan Mesić, zatim ministarka
Vesna Pusić i među njima i jedan Srbin, Milorad Pupovac. Slede, kažu,
nove presude, a šta sledi nakon tog etičkog suda nije teško
pretpostaviti.

Hrvatska je na korak od ogoljenog fašizma, ali svi kao da na to
zatvaraju oči. Pretpostavka ili, bolje rečeno, uteha kako postoji tiha
većina koja je protiv toga odavno je neopravdana. Demantuje je svaka
anketa, demantuje je broj potpisa sakupljenih protiv ćirilice, demantuje
je strah vladajuće garniture da sprovede zakon do kraja i bez ostatka.
Ona glasna manjina koja ima hrabrosti da javno progovori o fašizaciji i
talibanizaciji hrvatskog društva odavno je proglašena izdajnicima iako
još nisu došli i na zvaničnu listu karikaturnog etičkog suda koji je
upravo u Vukovaru doneo svoje prve presude. Pokušavajući da uteraju
strah drugima u stvari uteruju strah od tih drugih sopstvenom narodu,
hrane ga mržnjom i truju lažima da bi njime mogli da manipulišu po
sopstvenoj želji.
Šta da radimo?

Ništa. Što i do sada. Šta se tu može? Naša je sudbina u rukama
većinskog naroda. Možemo samo da stojimo, gledamo i nadamo se da će taj
čir na dvanaestercu u tim naduvanim šovinističkim mešinama jednom i
pući. Zlo se uvek samo pojede, bar tako kažu.
U međuvremenu, govorimo SRPSKI i pišimo ĆIRILICOM, a kome smeta ne mora ni da sluša, a bogami ni da čita.
Piše: Slavko Bubalo

Izvor: Zločini nad Srbima

Vezane vijesti:

Ćirilica u nestajanju

IGRA

ČEDOMIR ANTIĆ: Ćirilica

Ne daju đacima da uče ćirilicu!

Ćirilicom nije napisano nijedno veliko zlo