Чији си ти мали?

Пише: Мишо Вујовић

„Чији ти оно бјеше мали?“
„Видака Петкова.“
„Е, од доброга чојека и Србина, Божја ти вјера.“

Прођоше године, дечак постаде човек, високи функционер Савеза комуниста у Београду. Редовно је посећивао родитеље, Видака, рођеног на Видовдан и Божану, рођену дан по Божићу. Ђеда му Петка је на свет, мајка Госпава, рођена за Велику Госпојину, донела о Светој Петки. Он, Петар, рођен је о Петрову дне, а брат му Михајило о Аранђелову дану.

Ако би ко био рођен ван великих празника, добијао би име по неком од предака. Петар се оженио Тањом из Земуна и добио сина Валентина. Видаку беше криво што није Трифун или Благота, по свом ђеду – јунаку, али невјеста претегну на њену страну.

„Пи, погани, ђе нас осрамоти!“, говорио је, себи у браду, стари Видак, партизан коме се није допадала једнакост и равноправност, а најмање да жене руководе.

„Зна се ко носи гаће и, Божја те вјера, док даха имам нико ми неће солити памет. Ја нијесам од великих школа, к’о моја ђеца, али боље знам што је од напретка, а напретка нема ђе се не зна ко је глава куће“, говорио би или приговарао за трпезом када су лети сви на окупу.

Валентин је долазио за време распуста у село свог оца. За име га нико није питао. Баба Божана и ђед Видак звали су га Вајо по Божанином брату Василију, јединцу међу пет сестара, погинулом 1942. година код Малог Гарча у окршају са загарачким четницима.

„Чији ти бјеше, мали?“, питао би га Ђока, стари трговац у задружном дому на Чеву.
„Ја сам Валентин“, одговорио би стидљиво.
„Реци, соколе, чији си“, гуркала би га баба Божане.
„Како ти се зове отац?“
„Петар“.

„Петар Видаков, реци гласно да те сви чују. Добар чојек и добар комуниста“, смејући се грохотом, грлио га је Ђока. 

Вају је и када је одрастао требало дуго времена да схвати зашто у Црној Гори сви питају чији си ти мали, а нико како се зовеш.

Ђед Видак му је објаснио да је то једна врста улазнице и давање легитимитета, да су његови преци живели за судњи час, да не обрукају претке и да својим потомцима оставе морални капитал међу људима.

„Тако смо се ми Срби казивали, носећи с’ поносом, од Косова до дана данашњега, своје име и крст часни, мој соколе. И запамти, честит чојек гине једном а поган стотину пута. Ко једном образ пресвуче, тај ће свачију чашу попити и затровати. Од таквих се пази, мој соколе. Слаткореки људи су најотровнији.

Мој ђед Благота, јунак са Круса, збораше често – Бољи је дан соколов но кокошкиних сто година“, говорио је Видак унуку.

Извор: ИН4С портал