Čije je naše Kosovo? A koji smo to mi?

Da li nas onaj Šiptar što lomi krst na vrhu crkve, opominje na taj isti Krst, koji smo zaboravili, svakako na suroviji način?

Da li mi crkvena zvona čujemo samo kad ih bezumnik ruši, lomi i kad odjekuju bolno u dušama našim? Da li se mi setimo da je nešto naše tek kad nam ga otimaju? Da li se borimo za život tek kad nam preti smrt?

Nažalost brojni Srbi čak ni tad…

Opšte je poznato da smo samo pioni na geopolitičkoj šahovskoj tabli svetskih moćnika, koji vuku poteze kako oni hoće, a žrtvuju nas isto po svom nahođenju. Tako da je i igra oko Kosova deo Anglo-Američkog plana za Balkansku zonu interesa, njegove značajne vojno-strateške pozicije u blizini Rusije, distribucije i tranzita droge i oružja a povrh svega ozakonjenje anarhije i rušenje međunarodno-pravnih normi.

Čudo Božje se desilo, pa je i pored sve propagande i lobiranja, nedostajalo svega 3 glasa za prijem Kosova u međunarodnu organizaciju očuvanja svetske baštine UNESKO. Suprotna situacija, koja je bila vrlo blizu, bila bi ultimativni presedan gori od priznavanja Kosova kao nezavisne države. Kultura jednog naroda, njegova tradicija i njegov najuzvišeniji vid religija ne mogu biti stvar kojom se trguje, koja menja vlasnike ili koja zna za granice i države. U svakoj državi postoje crkve i kulturni spomenici različitih naroda. Tako Srbija ima svoje crkve svuda po svetu koje su njeno vlasništvo. Sramna je i sama odluka međunarodne zajednice da se dozvoli glasanje za prijem samozovane republike Kosovo.

Primitivno pleme Arnauta je narod bez ijednog pisca, slikara, naučnika, narod bez kulture i istorijske baštine osim nekoliko prostačkih spomenika teroristima. Prosto je nevorovatan satanizam Šiptara koji ne samo da su okupirali Kosovo, ubijali i prognali srpski narod, nego imaju i plan da zatru svaki trag postojanja, pa im čak i mrtvi ljudi i njihovi kameni grobovi smetaju.

Takvu situaciju ne možemo mnogo da promenimo, ali svakako možemo da promenimo naš odnos prema Kosovu. Izjava predsednika SANU-a Kostića, da treba prihvatiti realnost na Kosovu, svakako je izazvala buru u javnosti, jer je SANU instituacija od nacionalno-kulturnog značaja odmah iza Crkve. Pošto je Kostić očigledno hteo da prosveti zatucanu masu koja sa dva zuba kliče: „Kosovo je Srbija“, taj diskurs ne treba dovoditi u pitanje.

Eto ja predlažem pošto je predsednik Kostić tako prosvetiteljski, realistički, pragmatično nastrojen, te shodno takvoj ideologiji pravedno bi bilo retorzivno takvu ideju isprobati i na njegovom slučaju. Eto, primenićemo jedan mali eksperiment – nasilno ćemo useliti nekoliko emigranata u stan koji je u vlasništvu akademika K. Neko vreme će morati da trpi, to što mu oni ponekad lupe po koju ćušku, prospu supu, zapale po koju knjigu, ali Bože moje treba biti tolerantan prema različitosti. Elem, posle nekog vremena emigranti će hteti da ga izbace iz stana jer je to njihov stan, njih je više i superiorniji su, akademik K je star i posustao, pa je to prosto prirodna selekcija, ništa više. Pošto akademik nema kud osim da pristane na realnost i de fakto stanje na terenu, ipak ne biva izbačen iz stana nego se smešta u jedan špajiz gde će pored naučnog rada obavljati svakodnevne poslove.

Međutim, teorija realnosti traži svoje. Emigranti hoće da na svakoj knjizi, naučnom radu, doktorskoj disertaciji pišu njihova imena, što je skroz i logično, pa ta intelektualna svojina je sad faktički u njihovim rukama a ne tamo nego starca koji živi u špajzu.. Nakon toga Emigranti uspevaju da uknjiže u katastru nepokretnosti stan na svoje ime tako što podmite „nepotkupljive“ službenike, a u Zavodu za intelektualnu svojinu prošla im je prijava za upis svog imena na svim kulturnim i naučnim radovima, jer to po prirodi stvari zaista pripada njima. E pa sad za kraj ovako uspešno izvedenog eksperimetna, koji ne mora da se ponavlja više puta, jer gle čuda odlično funkcioniše u praksi i to iz prvog puta, akademik K napušta svoj stan i svoju kulturnu zaostavštinu i odlazi da živi kod rođaka. E pa takvi smo ti mi Srbi na primeru akademika K ili bar ovih sa platnog spiska.

Uostalom Bog možda i dopušta čak i da nam svetinje preotmu i to „legalno“ i „legitimno“ i ozakone međunarodnim pravom i institucijama, upravo zbog našeg zla, korumpiranosti u svim sferama države, kapitalističkim i hedonističkim načinom života, mržnje i zavisti na brata i komšiju, gordosti i egoizma, bogootpadništva, odnarođenja, propasti morala, porodice i društva … Jer svakim zapaljenim džointom napravljenog od šiptarskog korova, finansiramo Kosova Republjik. Svakim snifanjem gnjilanskog heroina zauvek raskidamo sveti savez sa Kosovom i Metohijom, a pak prihvatamo republjiku Horsovo i Vutrohiju.

Svakako ima ljudi koji ne mogu da trpe ove nepravde, kojima srce kuca u ritmu zvona Visokih Dečana, u kojima teče krv kosovskih junaka i mučenika. Ima Srbija onih ljudi koji su beskompromisno prihvatili Carstvo nebesko naspram Carska zemaljskog, ima Srba mudrih i svesnih istorijskih trenutaka, koji svakim danom rade na sebi i u korist svoje otadžbine i naroda. Ali nažalost takvi ljudi sa danas skrajnuti u stranu od raznih starleta i sponzoruša, zaglušeni su od raznih pevaljki i lažljivih političkih glavudža-ne mogu da dođu na poziciju u društvu od raznih kriminalaca, kontroveznih biznismena i političkih poltrona i stranačkih botova. Naravno, malo je stado, najbolji, najmudriji, najkvalitetniji su uvek u manjini i u tišini (nasuprot ideologiji demokratije).

„Ne boj se malo stado, jer bi volja Oca vašeg da vam daruje Carstvo“! Kosovo je zavet tj. savez sa Bogom. Od nas zavisi da li ćemo ga raskidati, i da li će pucati konci koje tkamo sa Nebom. Nezavisno od toga što NATO gazde drže konce u rukama krvavih do lakata, šiptarskim marionetama. Muslimani su nam uvek stavljani na put, kao usud, tako da je to ništa novo, jer muslimani su bič Božji koji bude uspavane hrišćane.

Međutim, točak istorije se vrlo brzo okrene. Tačno je da Šiptara ima dosta i da faktički i biološki oni kontrolišu deo teritorije, ali ko zna šta će biti za 10, 20 ili 50 godina. A pogotovu što je svet od unipolarne dominacije SAD postao bipolaran, a Putin najuticajniji vladar na planeti. Uostalom, NjET za rezoluciju o Srebrenice i NjET za Kosovo u Unesku, svakako svedoči o tome. Pa kakvo je stanje svesti bilo u Prvom svetskom ratu kad je ceo srpski narod bio u zbegu preko albanskih krševa, da, svakako vrlo „široka“ perspektiva. Ali srpski vojnik i seljak, sa verom u Boga za kralja i otadžbinu, nije gubio nadu i „viziju“, nego je poput Feniksa vaskrsao i čak udario kontraofanzivu i proboj Solunskog fronta kojim je neprijatelj savladan što je ravno genijalnosti. Ali srpski vojnik je bio častan, pošten, rodoljubiv, hrabar, strpljiv i pobožan karakter a ne karakterna slina pomešan sa talogom na dnu flašice Koka-kole. Kakvi smo većinom Srbi danas. A opet kad je jedna Aja Sofija odolevala u Turskoj imperiji toliko vekova, zašto neće opstati i jedni Visoki Dečani i Pećka Patrijaršija i njena pokrovitelja ikona Majke Božije Pećke. Eto čak sam i ja vozio pre mesec dana kroz Prištinu automobil sa Novosadskim tablicama, prisluživao na liturgiji u manastiru Sočanici, tako da to je moj izbor i nade ima.

Sve je ovo naša provera, naš test i iskušenje „za koju ćemo se Srbiju odlučiti“. Pred svakim čovekom je Kosovska dilema „Ili-Ili“. Neutralni i neopredeljeni ne postoje. Na tebi je da izabereš ili put zla i široki put propasti koji prte globalistički protagonisti ili pak borbe za sebe, za svoje i svoju očevinu. Zabrinjavajuće, što se najgore stvari Kosovu dešavaju baš našoj generaciji, svakako to govori o nama. Kosovo je naše ogledalo, a to nije nimalo naivno jer „kakvi ćemo biti danas takvi ćemo biti dovek!“

Ali Kosovo i nije najgore što se dešava srpskom narodu- tj. njegova okupacija, otimanje teritorije i svetinja, skrnavljenje grobova i crkava, ubijanje i maltretiranje ljudi. Nedaleko od grada Valjeva, Nemanjićki manastir Gračanica samo što nije potopljen, jer je puštena brana da se puni. Nije se mnogo naroda pobunilo, masovnijeg protesta nije bilo, kako države tako ni crkve, intelektualne a ni malograđanske klase. Izuzev nekolicine časnih i poštenih ljudi koji nam i opravdavaju obraz pred Savom i Lazarom. Kakvi smo prema samim sebi, gori nam neprijatelji nam i ne trebaju. Tako da bih poručio Šiptarima, da se ne muče mnogo i ne troše, sami ćemo sebe dokusuriti ako ovako nastavimo. Pokazali smo kakvi smo i kakva smo generacija (čast izuzecima) a što bi to pesnik slikovito rekao „Znam ja nas, jeb’o ti nas!“ Osim ako se ne promeni nešto, ako se Bog ne projavi u svojoj sili, jer „ u najvećim slabostima i stradanjima Bog najsnažnije dejstvuje“.

Piše: Stefan Stefanović

Izvor: SRBIN INFO

Vezane vijesti:

Vladika Teodosije apeluje na Srbe da ne prodaju imovinu

Paroh Marinković: Albanci već popisuju imovinu

Ako Kosovo nije naše, zašto od nas traže da im ga damo?