Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Чудне године Љубомира Петковића и Хинка Драгића

Датум објаве: уторак, 19 фебруара, 2013
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Једно од наjболниjих понижења у новоj jужнословенскоj држави, Краљевини СХС, Срби су доживели на воjном плану; доjучерашњи неприjатељи постали су њихови команданти, губитници су, уз унапређења, прешли међу победнике

Ратко Дмитровић
Ратко Дмитровић

Били су то дани набиjени догађаjима коjе ће будуће генерациjе изучавати као необично важне, историjске. Испод плашта димног – од топовских салви, и спаљених насеља – коjи се растакао и нестаjао, те 1918. године назиру се нове границе Европе и нове државе. Обичан свет видао jе ране, сахрањивао очеве и децу, тражио начин да започне нови живот, а они коjима jе било додељено или су мислили да им jе додељено да праве нову конфигурациjу Балкана, радили су своj посао.

Краљевина Србиjа jе међу земљама победницима, Срби су народ о чиjоj храбрости и чудесном повратку са руба амбиса грми Европа. Србиjа jе у могућности да скоро сама креира своjу будућност. Србиjа може да бира; самосталан пут, испод ореола победника у рату или нешто друго. То друго jе непознато, неизвесно, са ризицима. Србиjа бира ово друго и прави jедну од наjвећих грешака у свом постоjању.

КАМЕН ТЕМЕЉАЦ КРЕМАТОРИЈУМА

Краљ Александар Карађорђевић и влада у Београду доносе одлуку да иду на уjедињење jужнословенских народа. Своjу величанствену победу и завидну међународну позициjу утапаjу у мутеж у коjоj ће се заувек изгубити савршена бистрина jедне велике победе добра над злом. Створена jе Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Ударен jе камен темељац крематориjума касниjе названог Југославиjа, у коjем ће следећих децениjа, на опште чуђење слободномислећих људи широм Европе, Срби безумно спаљивати своjу биолошку супстанцу и своjе териториjе.

Само што jе потписан акт о уjедињењу Александар Карађорђевић, врховни командант нове армиjе у новоj држави, доноси одлуку да се бивши официри аустроугарске воjске, пре свега Хрвати, са нешто мало Словенаца, исти они коjи су ратовали против Србиjе, учествовали у jезивим злочинима над српским народом – у Мачви, на пример – приме у састав Воjске Краљевине СХС. Та одлука остала jе до данашњег дана jедна од наjслабиjе обрађених и истражених у српскоj историографиjи. Зашто? Пре свега таj чин jе сам по себи био jединствен, до тада незабележен, шокантан. Било jе, то су познати случаjеви, да поjединци у ратовима или после њих мењаjу страну, напуштаjу своjу армиjу и прелазе у редове противника. Њихови мотиви били су морални, идеолошки, понегде изнуђени или нечасни, последица кукавичлука или жеље за бољим животом.

У Краљевини СХС било jе другачиjе. Љути српски неприjатељи, међу коjима и ратни злочинци или људи одговорни за страшне злочине над Србима у Првом светском рату, добиjали су чинове у српскоj, сада есхаес армиjи, чак више од оних коjе су имали у униформама аустроугарске двоjне монархиjе. Ниjе то било човекољубље, хуманизам, гест праштања… Не, радило се о безумљу, уводу у нешто што се ниjе окончало ни до дана данашњег, а све на штету Срба као народа. Не спомиње се ни данас, а требало би, да jе после одлуке Александра Карађорђевића да у састав Армиjе Краљевине СХС прими велики броj официра Хрвата, даjући им више чинове – jедан броj српских официра извршио самоубиство.

ПУТ СЛАВКА КВАТЕРНИКА

Међу онима коjи су лагодно прешли на другу страну био jе и Славко Кватерник. Рођен jе у Српским Моравицама, данашњи Горски Котар, у породици кроатизованих немачких досељеника, маjка му се презивала Франк. Из Моравица, коjима jе српски префикс скинут 1993. године, порекло вуку интересантно jе, Никола Хаjдин, актуелни председник Српске академиjе наука и уметности, филозоф Гаjо Петровић, сjаjни загребачки глумац Перо Квргић, владика Данило.

Славко Кватерник jе Први светски рат провео у штабу легендарног маршала аустроугарске воjске Светозара Бороjевића, познатог као Лав са Соче, иначе Србина са Баниjе, наjбољег дефанзивца тог великог светског сукоба, пред чиjом се вештином и данас клањаjу воjни аналитичари и историчари.
Какав jе Кватерник био официр (имао jе чин потпуковника) у Првом светском рату наjбоље говори „Жељезни крст Првог степена“, орден коjи jе добио од наjвише аустроугарске команде, односно бечког двора. Понуду да 1918. године, по окончању рата, из табора поражених пређе у ред победника, Кватерник, наравно, прихвата, тим пре што му jе Команда Армиjе Краљевине СХС понудила унапређење, еполете пуковника.
****
Иста та команда одбила jе молбу маршала Бороjевића да и он приступи воjсци новостворене државе Јужних Славена. Био jе сувише велико име. По установљеном принципу, да су га примили, добио би команду над свим српским генералима, а то би, оцењено jе у Београду, било превише рискантно и провокативно према српским генералима, и официрима уопште. Бороjевић окончава живот 1920. године у jедном санаториjуму у аустриjском
Клагенфурту, без игде ичега, напуштен од свих.
****
Само неколико месеци пошто jе обукао униформу пуковника Краљевине СХС Славко Кватерник jавно испољава хрватски национализам и сепаратизам. Покушаваjу да га умире његови сународници, официри, али он наставља са отвореном агитациjом о неопходности успоставе самосталне хрватске државе. Пензионишу га 1921, у 43 години. Ожењен Олгом Франк, кћерком Јошуе Јосипа Франка, покатоличеног осjечког Јевреjина, следбеника политичких идеjа Анте Старчевића и изворне Хрватске странке права – Славко Кватерник практично наставља политички пут свог таста, преминулог уочи Првог светског рата. У пуноj физичкоj и интелектуалноj снази Кватерник се приклања Хрватскоj странци права, улази у редове усташког покрета, успева да догура до заменика Анте Павелића и на краjу, као врхунац политичке кариjере и националне борбе, добиjа част да преко „круговала“ „Радио- Загреб“, 10. априла 1941. године, прогласи Независну Државу Хрватску.
****
У лето исте године, као велики заговорник безусловне хрватске оданости Немачкоj и нацистима, путуjе у Берлин где га прима Хитлер лично, а састао се и са Рибентропом и Герингом. Две године касниjе улази у сукоб са Павелићем, напушта све дужности и повлачи се из Хрватске у Словачку, а касниjе у Аустриjу. То jе дочекао краj рата и слом свих његових политичких идеjа и личних циљева. Американци га хапсе и изручуjу новим, комунистичким властима Југославиjе. Стрељан jе у Загребу 13. jуна 1947. године. Његова супруга Олга извршила jе самоубиство jош 1941. године, августа месеца. Опште jе мишљење да jе то урадила због онога што су њен супруг Славко и њихов син Еуген, звани Дидо, чинили њеним сународницима, Јевреjима.
****
ХОД ПО МУКАМА ДОБРОВОЉЦА ПЕТКОВИЋА

Нема трагова коjи би навели на закључак да jе Славко Кватерник био у саставу аустроугарских jединица чиjи се први окршаjи са Армиjом Краљевине Србиjе бележе на дринском и ратиштима Сувобора, Поцерине, ваљевског краjа, Мачве, али jедна епизода управо са тог простора на савршен начин илуструjе оно што се 1918. године догодило и њему и многим другим Хрватима.
****
Био jе хладан, магловит, новембарски дан, 1914. године. Јединице српске воjске, под командом Живоjина Мишића, држе линиjу фронта у судару са неупоредиво боље опремљеном аустроугарском воjском, у бици коjа ће касниjе ући у уџбенике као Колубарска битка. Добровољац Љубомир Петковић, предратни конобарски приправник из београдског хотела „Москва“, стоjи иза jедне живице. У даљини се чуjе подмукло грување топова, помешано са гласовима врана. Одjедном чуjе разговор неколико особа коjи постаjе све гласниjи. Непознати људи прилази месту где jе Петковић и оваj их сада већ види; четворица официра аустроугарске воjске, међу њима, испоставиће се касниjе, двоjица Хрвата. Млади српски воjник искаче пред њих са пушком на готовс, ови у потпуном изненађењу дижу руке и ускоро као ратни заробљеници завршаваjу испред шатора командира Петковићеве jединице.
****
Рат се наставља, Срби у муњевитом противудару избацуjу Аустроугаре из Србиjе, долази трагична 1915. година, Петковић са воjском и народом прелази Албаниjу и 1918. године опет долази у Србиjу. Сада као припадник српске армиjе коjа се овенчала славом у пробоjу Солунског фронта. Покушава своj конобарски занат да замени воjничким, али све иде некако тешко и са муком.
Наjпре га одбиjаjу, па траже да напише нову молбу, дуго jе разматраjу…
****
Лето 1922. године затиче га у Ваљеву; „Пети пешадиjски пук „Краљ Милан“. Чуjе од воjника да су добили новог команданта пука, али не обраћа пажњу, шта он има са тим. Сутрадан Љубомир Петковић седи испод jедног дрвета укругу касарне и чуjе глас коjи му беше познат. Окрене се и види човека у униформи пуковника, тог новог команданта „Петог пешадиjског…“
****
Не може да веруjе, трља очи, мисли да сања; нови командант jе jедан од четворице аустроугарских официра коjе jе заробио на Колубари 1914. године. Зове се Хинко Драгић. Хрват. Петковић одлази у вишу команду и повлачи молбу за стално служење у воjсци Краљевине СХС. Узима папире и потпуно сломљен враћа се у Београд. Деведесет година касниjе, његов унук постаће министар у Влади Србиjе. Потомак Љубомира Петковића зове се Братислав Браца Петковић и актуелни jе министар културе.

Пише: Ратко Дмитровић

Извор: ПЕЧАТ




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top