Решавање наjтежих случаjева дискриминациjе Срба, породица Миладиновић,
Кунић, Павловић, Гаjић и десетак истоветних jе Хрватскоj био услов
затварања Поглавља 23, као последње препреке за пуноправно чланство у
ЕУ. Била jе то, како су се надали, последња нада људима чиjу jе имовину
држава несебично делила своjим „домољубима“, да ће коначно добити
какву-такву сатисфакциjу и бити бар делимично обештећени. Показало се да
су се узалуд надали. Хрватска jе већ другу годину у Европскоj униjи, а
они се и даље боре са ветрењачама.
Нема предаjе: Милица Миладиновић
Прошло jе дугих 14 година како се Милица Миладиновић вратила из
избеглиштва у Загреб, а она и данас живи у подстанарскоj собици од 10
квадрата, без греjања и купатила, са правом коришћења заjедничког ЊЦ са
jош шест породица.
Често jе питаjу како се толике године носи са тим невољама, како већ
ниjе дигла руке од свега и напустила Хрватску. А она им одговара да jе
преко 40 година Загрепчанка, да су jоj деца ту рођена, да су из свога
стана истерани оружjем, а да све што има створено jе у том граду.
Успомене на штету и разорену имовину
Кад смо jе пре два дана посетили у њеноj собици, на Тргу жртава фашизма,
управо jе правила концепт писма коjе ће упутити немачкоj влади и
Европскоj комисиjи да jоj одговоре како су „мотрили њен случаj и примили
Хрватску у ЕУ“. Како jе за њих jедан ражаловани припадник разних таjних
служби Јосип Перковић далеко важниjи од њеног и сличних случаjева
дискриминациjе и кршења људских права Срба у Хрватскоj?
Породица Миладиновић до рата jе живела у свом загребачком стану и
викендици у Доњоj Стубици, а држава им jе разорила ту идилу претворивши
их у бескућнике. Милица се вратила 2000. у Загреб и само захваљуjући
њеноj фанатичноj упорности jавност jе сазнала за таj невероватни пример
државне дискриминациjе. Након што су их хрватски гардисти 1991. истерали
из стана, отишли су у Србиjу и тамо се породица распала. Муж, ћерка и
син отишли су свако своjим путем. Милица се вратила у Загреб само да би
спознала да jе остала без свега. У Хрватскоj су на снази били закони по
коjима су jоj узели стан и кућу. И тада jе одлучила да се бори за своjе.
Стан jе одавно продат, кућу jе „привремени корисник“ срушио, а суд jе
уважио његову тужбу и пресудио да му Милица мора исплатити непуних
50.000 евра за његов труд и трошак.
– Мисле да сам полудела. Истерали су нас из стана и куће, 20 година се
потуцам и 16 година чекала сам да држава исели узурпатора коме jе дала
моjу кућу. Пресудили су да му морам платити што ми jе девастирао кућу и
сада би да ме се реше тако да ме сместе у државни стан само да заћутим! Е
неће! – одлучна jе Милица.
– На самом почетку рата, 1991. године, због своjе националности
нападнута сам на радном месту, а након само неколико дана истерани смо
из стана. Била jе то класична деложациjа какве су биле честе у то време.
Једне летње вечери припадници хрватске воjске дошли су нам на врата и
истерали речима: „Четници немаjу шта тражити у Загребу!“ – присећа се
Милица почетка своjе драме.
Због тога jе државна политика и бирократиjа, али и српски представници,
оптужуjу да jе незахвална и некооперативна само зато што не пристаjе да
за своjу имовину прихвати привремени смештаj.
– Такав отпор нико не може сувисло обjаснити. Рекла би да се влада боjи
да ће „пући брана“ реше ли моj случаj позитивно. Боjе се да ће направити
преседан и да ће све сличне случаjеве, а има их много, морати да реше
одштетом – процењуjе Милица.
Још jоj jе jедина нада Европски суд за људска права у Страсбуру, коjи jе
прихватио њену тужбу и влади у Загребу упутио допис да се изjасни зашто
су Милици Миладиновић кршена људска права и зашто њен случаj толике
године ниjе решен.
Извор: Вести онлине