Čekamo vlak za Suboticu

Reče da uzmemo svaki svoje stvari i da čekamo utovar u vagon. Vlak mora krenuti što prije radi djece pa će i nas povesti. „Idemo za Suboticu“, reče on i ode da uzme čaj i ’leb. Lokomotiva je odvukla sve vagone osim ona dva u kojima su bebe i onog sa čajem i ’lebom. Ne prođe dugo, a, uz ove, pridodaše još dva vagona. Vrata su im otvorena, a iz jednog viri dimnjak iz koga se puši. „Ovo je valjda naš“, reče Stevo i ode tamo bliže. Uskoro nam maše i pokazuje rukom znak da dođu četvorica momaka. Ja sam malo iskrivljen od čira na vratu pa nisam išao. Tamo su im dali neke dvije korpe ili kištre i odoše sa jednim čovjekom nekamo lijevo iza vagona. Na povratku ih dočeka Stevo i pomogne im podići one kištre u vagon. Onaj čovjek ubaci naramak drva. Čaj i kruh su nas okrijepili, ali zima je – zebu noge, tancamo, hodamo, a naših stvari nema. Ipak je u vagonu toplije i loži se, a mi se ovdje smrzavamo. Počinjemo prigovarati glasno. Stevo to čuje, ali održava red. „Svatko će ući sa svojim stvarima, prije ne“, kaže. Činilo nam se da čekamo dugo, kad se na kraju mosta pojaviše traglje, jedna pa druge, a onda i njihova, nama poznata, pratnja. Ode Stevo pred njih. Jedne traglje odoše bliže vagonu, a jedne stadoše ispred nas. Istrpali smo ih u jedan red, a onda smo se i mi poredali nasuprot tih stvari. Stevo nam komandira da idemo skroz desno, do zadnje hrpe stvari. Objasni nam da idemo po jedan, polako, da uzimamo svoje stvari i da ulazimo u vagon. „Nema vraćanja. Ako netko nešto ne nađe, neka sačeka kraj pa će onda naći. Ništa neće ostati“, kaže on. Poče glasna vika: „Požurite, ulazite, polazimo“. Vidim moju tašku i celtu. Uzimam ih i penjem se u vagon. Tu je klupica pa se lako penjemo. Pomažu nam i oni koji su ušli. Svuda okolo ima dosta slame. Nije trinjava i djeluje nekako friško. Mirko već stoji uz peć, sav se nekako naježio. Pitam ga da li je unio stvari. On pokazuje rukom kraj nogu, tu uz ugalj. „Koji redari su po spisku? Pregledajte peć i vodite računa o vatri! A ne ko Milan i Mirko…“, počeše svi da se smiju. „Sad zatvorite vrata“, naredi Stevo.

Poslije nekoliko udaraca i pomicanja vagona, oglasi se pištaljka i vlak je krenuo. Mirku je netko dao jastuk, a kraj njega je sa blazinom Šune pa je njome i Mirko pokriven. Ja sam predvostručio moju celtu, a taška je ispod nje pod glavom. Vlak trucka, na okukama šlajfa, cvili, ali vozi, rekao bih, kako treba. Vlak juri, a ja lijepo zaspao. Probudiše me nekakve psovke i galama. Kažu da je vlak naglo zakočio. Oni koji su stajali, popadali su, a peć se toliko nagnula da je spao sulundar pa sad sav vagon smrdi. Srećom da je uz peć bio ugalj pa se nije prevrnula. Mogli smo izgorjeti. Povremeno vlak svira, fućka, ali rijetko staje. Kad stane, protutnji neki drugi vlak iz suprotnog pravca. Na nekoj stanici smo dugo stajali. Tu su nam donosili vode, a išli smo vršiti i nuždu tu kraj vagona. Mrak je. Čuje se plač beba u susjednom vagonu. Nema lokomotive. Tu su samo naša tri vagona. Onda netko iz vana otvara vrata i upozorava nas da ćemo uskoro krenuti. Kažu da više ne izlazimo. Zatim čujemo lokomotivu. Slijedi udarac u vagon, a onda nas povuče i pomalo ubrzava. Opet uspori pa stade. Lokomotiva ode sama. Nije potrajalo dugo, čujemo lokomotivu daleko, a potom vagoni udariše jedni o druge. Čuju se neki glasovi oko vagona, neko klepetanje, a onda pištaljka i lokomotiva dahće i ubrzava. Uvučem se ja u moju celtu. Stavim je malo pod sebe, a više na sebe. Čekam da zaspem. Dobro sam i podugo odspavao. Sad sam odmoran. U tom zadovoljstvu svoj dio su našle i uši. Drapam se, svrbi me oko pojasa, pod pazusima… Vrata vagona su otvorena. Stevo se sa nekim objašnjava i shvatimo da ćemo do jutra ostati u vagonu. Uglja, izgleda, imamo dosta, a ujutro ćemo ići u hotel na doručak. Stigli smo u Suboticu. Najprije moraju smjestiti i pregledati bebe pa će onda doći po nas. Pokušavam ponovo zaspati, zabavljajući se drapanjem na izazove ušiju. Važno je da smo u toplom. Peć dobro grije. Bolje grije nego ona što nas je grijala do Baje. Eto, taman uštimasmo i peći do savršenstva, a putovanje se završava. Čuje se neka graja ispred vagona. Čuje se i kako netko pokušava i konačno uspijeva otvoriti zaleđena vrata. „Ajde, izlazite! Je l’ vam bilo zima, jeste li gladni…“, svi pitaju isto, a mi odgovaramo da nije bilo zima, ali da jesmo gladni. Izlazimo iz vagona. Jedan ode pa donese klupu. Skliska je i zaleđena. Pridržavamo je po dvojica. Pitaju ima li bolesnih. Mi neki odgovaramo da je Mirko bolestan. On se i ne čuje. Odvedoše ga u kola sa oznakom crvenog križa, a nas pitaju da li imamo ušiju. Horski potvrdno odgovaramo: „Imamo“! Kuhinjske stvari su natovarili na kamion. Tko je htio dati svoje stvari, isto su povezli. Zatim su pomogli da uđu cure Stana i Anka. Mi ostali išli smo pješke. Stevo i neki ljudi naprijed, mi za njima. Šutimo, samo se snijeg čuje kako škripi. Da progovorimo, čini mi se da bi se slova smrzla u zraku. Poslije nekog vremena, dok smo se dobro napješačili a uši nam se odrvenile, ulazimo u neku veliku zgradu, u veliku prostoriju sa dva duga reda stolova na kojima su stolnjaci, kruh, tanjuri i žlice. Umjesto klupa, poredane su stolice. Postavljaju i šolje, a donose i zdjele. Lijepo kao na Božić! Neke se žene propituju da li je još netko bolestan, da li ga boli grlo, ima li vatru ili proljev… Pokazuju nam gdje je zahod. Ima, kažu, tople vode za pranje ruku.

Nitko se ne javlja.

< Pontonskim mostom preko Dunava                                             Sadržaj                              U Subotici, kao na Božić >