Чекамо влак за Бају

Коначно звижди, фућка локомотива. Почиње граја, гласно се разговара… Мотам цераду, а она као кост па је опет вратим на главу јер ми је под њом топлије. Сад видим да се Мирко замотао у ону блазину. Ни руке му се не виде, сакрио их негдје у блазини. Жељезничар отвара вагоне. За њиме иду Стево и она два знанца од јучер. Стадоше негдје код четвртог вагона, њега не затварају. Стево се попео у вагон и виче: „Улазите! Полако, клизаво је“. Они људи некамо одјурише са трагљама којима су довезли наше кухињске ствари. Дође ред на Мирка и мене. Стево му пружи руку, а ја га мало погурам, па онда пометнем у вагон ташку и целту и пружим Стеви руку. Некако се увучем у вагон. Цуре су већ унутра јер је вагон био ближе крају наше колоне, баш пред нашим стварима из кухиње. Имамо и пећ. Иста је као у оном вагону, али не гори. Око ње има нешто разбацаних дрва и угља. Сламе и нема. Саме трине и прашина. Мирко одмах, онако умотан, леже у блазину и шути. Ето оних добрих људи. Са таљига нам бацају дрва и додадоше да истресемо оне двије канте угља. Један ускочи у вагон па ситно исцјепка једно дрво, али видимо да нема шибица. А и да их и има, нема папира. Види он да смо ми узнемирени што нема чиме потпалити, па нешто показује, као, нека се смиримо. Ма, како да се смиримо кад смо се смрзли, а не можемо потпалити ватру? Чак имамо и дрва и угаљ, а не можемо потпалити! Да излудимо. Беспомоћно се мувамо, а оно и вагон мрдну, крену, али не иде даље. Онај други човјек донесе у канти од угља жара и дода ономе крај пећи. Проломила се радост, весеље. Пљешћемо, поскакујемо. Он мирно истресе жар одозго у пећ, послага она ситна дрва, кроз вратницу сложи још два, три комада, затвори пећ и подиже своје гараве руке у вис у знак успјеха па искочи из вагона. Тога часа пиштаљка је дала сигнал да влак крене. Стево им је махао, а онда је затворио врата. У вагону је мрак. Нешто свјетла једино даје пламен из пећи. Послије неког времена смо се прилагодили јер је вани дан, а ми смо вани гледали у снијег. Некако шутке се смјењујемо око пећи јер се она брзо угријала па се крај ње не може близу стајати. Све боље смо расположени јер нас је пећ откравила, вратила нас у живот. Љепше нам је и ради дневне свјетлости. Оно прије је била и зима и мрак. Нетко коментира и пита се како то да нема прозора, да су само решетке, а Сукњаић добаци: „Па било би ти сад више зима. Зато нису направили“! Одједном се огласи Шуне (Гојко Радаковић) и каже да у џепу има комад свијеће. „Немој је палит’. Требат ће нам вечерас“, примијети нетко. „Па до Баје има једно три сата вожње“, каже Стево, „а онда ћемо видјет’ како ћемо преко и куда ће са нама“. „Ја мислим да би ми до ноћи могли доћи и до Суботице“, додаде он.

Влак добро јури. Већ је прошло пуно времена а да није нигдје стао. Ваљда жури у Бају. Рекоше да је то руски војни транспорт. Стајао је на три мјеста да се мимоиђе са другим влаковима и тако ми дођосмо у Бају још прије поднева. Вријеме најгоре – за доручак касно, а за ручак рано иако би ми могли појести оба.

< У Печуху смо                                                        Садржај                                             Понтонским мостом преко Дунава >