Чедомир Антић за „Блиц“ о Дану државности и Сретењу

 1. У Србији се 15. фебруар слави као Дан државности, али и као верски празник Сретење. Које вредности обележавамо централним државним празником, шта славимо тог дана?

1. Дан државности успостављен је 2001. године у спомен на датум (данас 15 а тада, по Старом календару, 2 фебруар) када је 1804. донета одлука о подизању Првог српског устанка. Такође, 1835. на исти датум проглашен је први српски устав. Устанак је био највећи организовани народни бунт у историји Османског царства, једне од највећих империја у историји људског рода која је постојала шест столећа. Устав је био најстарији на Балкану, писан по узору на француске и белгијске слобоумне конституције доношене тих година. Сретење наша држава не слави као верски празник. Ми смо секуларна држава. Наши стари су, међутим, време памтили и обележавали по црквеним празницима – црвеном словима. Одатле и овај назив.

2. Да ли се Сретење као празник „примио“ у народу ако имамо у виду чињеницу да данас многи и даље препричавају како се славио 29. новембар, дан бивше СФРЈ?

2. Било би лепо да ти који и данас препричавају лепоте из времена комунистичког режима наведу одлуке Другог и Трећег заседања АВНОЈ-а. Оне су тада слављене. Није ваљда да је од тога шта се слави важнија атмосфера коју је режим стварао помоћу монопола над медијском пустињом или слободни дани уочи новогодишњих празника за време којих су наши радници хрлили у родна села на свињокољ.

Дан државности, 15. фебруар 1804. неспоран је за велику већину грађана Србије. За њега су 2001. гласали сви осим једног посаника у Народној скупштини. У комисији која је написала нацрт предлога закона одлука је донесена једногласно, уз подршку националних мањина. Година устанка је била чак и на комунистичком грбу Србије.

Године 1804. почела је епска борба српског народа за националну слободу и демократију. Вожд Карађорђе ишао је – да парафразирам песника – напред, пред њим није било пута за њим се пут рађао. Слободу и уједињење смо извојевали, и бранили од царизма, нацизма и комунизма. Тај светионик је и данас пред нама. Шта се дешава са делом нашег народа који пати за празником када је слављен дан када су наша браћа у Хрватској, БиХ, Црној Гори и Македнији изгубила права, а Косово добило државност? Какав ум може да пати за даном када је озакоњена победа тоталитаризма у грађанском рату? Који је омогућен бруталним убиством у миру, 6.000 грађана Београда и 70.000 грађана Србије. Већина Срба који су том приликом погубљени били су антифашисти, а стотине су били малолетни.

3. Док су се раније државни празници доживљавали као свечаност, као нешто другачије од осталих дана, данас људи 15. и 16. фебруар доживљавају само као дане кад не морају да иду на посао. Шта се то променило?

3. СФР Југославије није била демократска. Међу грађанима који су били пасивни или их није било брига, током дана празника стварана је атмосфера ђачке екскурзије. Данас је другачије. Ми деценијама живимо у рекацији на та времена. После Милошевићевог доба преживелих празника и оних које је неуспешно желео да успостави (28 март и 27 април) већина на празнике гледа са незаинтересованошћу и потцењивањем. Држава би свакако, по узору на најнапредније и најслободније државе Европе, требало да се више посвети неговању идентитета и традиција наше државе и народа.

Извор : „Блиц“

Везане вијести:

Чедомир Антић: Геноциди и инквизиције | Јадовно 1941.

Чедомир Антић: Дужни смо да памтимо Српску Крајину | Јадовно …

Чедомир Антић: Раде | Јадовно 1941.