Čedomir Antić: O petooktobarskoj revoluciji – sedamnaestogodišnjica

Britanski istoričar Timoti Garton Eš nazvao je petooktobarski prevrat „poslednjom od dvadeset i pet evropskih demokratskih revolucija sa kraja 20. veka“ koja je sprovedena sa „minimumom neophodne sile i maksimumom rezultata“.

Posle sedamnaest godina tome se nema šta mnogo oduzeti. Petog oktobra nije pao jedan režim. Taj režim je umro od starosti nekoliko godina posle smrti svog oličenja Josipa Broza Tita. Mi smo imali posla sa političkim vampirizmom, krinkom iza koje je jedna ideološko – ekonomska oligarhija branila svoju vlast

Peti oktobar 2000. godine ostaće veliki datum u istoriji srpskog naroda zbog dve istorijski nesumnjivo važne činjenice. Prvi put posle izbora iz 1905. godine jedna vlada je raspisala izbore i na njima izgubila. Bio je to i prvi narodni prevrat u našoj istoriji posle 142 godine i Svetoandrejske skupštine koji je prošao beskrvno.

Za razliku od samostalaca akademika Ljubomira Stojanovića, srpskog Katona i čestitog republikanca – reformatora, Milošević je poražen tako što se tokom dvoboja sam upucao. On nije pred narod stavio svoju politiku i omogućio poštene izbore kako bi bio na njima potvrđen. Miloševićev režim bio je od samog početka svog postojanja zloglasan po tome što nije bio naklonjen autonomiji narodnog odlučivanja. Od prvog dana Miloševićevi reformatori težili su da jasno ukažu na kontinuitet, oni su bili (koliko god danas njegovi privrženici nastojali da to relativizuju) partija kontinuiteta, iako su napustili dobar deo komunističke ideologije duboko su verovali da su svi njihovi protivnici kontrarevolucionari i izdajnici. Od vremena kada je na govoru u Rači 1990. godine socijalistički kandidat za narodnog poslanika rekao da se „vlast dobijena puškom“ samo na takav način može i izgubiti, preko javno izrečenog uverenja julovskih funkcionera da su 1996. Beograd „napali četnici“, do prkosnog usklika ostarele pop zvezde sa režimske izborne liste na propalom pobedničkom koncertu, održanom uveče 24. septembra 2000, upućenog sugrađanima pristalicama DOS-a koji su zviždali: „Pucajte ja i sada držim čas!“… Miloševićev režim stavljao je do znanja da je demokratija samo fasada. To je i dokazao falsifikujući izbore u RS Krajini 1993, u Beogradu 1996, i konačno u SR Jugoslaviji 2000. godine.

Paradoks Miloševićevog režima bio je sadržan u tome što je, bez obzira na svu naknadnu pamet i objašnjenja, bežao od programa i ideologije, oslanjajući se na vođine uspehe i veštine. Temeljeći se često isključivo na demokratskoj legitimaciji – pobedi na izborima Miloševićev režim je suštinski dovodio slabu i podeljenu, od države suzbijanu, opoziciju u neophodnost da se ujedinjuje, korumpira i radikalizuje. Umesto da posle decenija diktature, uveren u svoje dobre i rodoljubive namere, počne da izgrađuje demokratske ustanove i slobodnu privredu, Miloševićev režim je sve činio da zadrži monopol vlasti. Umesto da polako kreira demokratsku opoziciju kao sopstveni korektiv i jednog dana alternativu, on je ratovao protiv opozicije i pomagao stvaranje SRS-a i sličnih stranaka koje su je razarale. Milošević je na kraju postao žrtva te politike. Promenio je Ustav SR Jugoslavije i način izbora predsednika, umesto temelja pobede režima, postao je oslonac opozicionog ujedinjenja. Opozicija nije valjala, ali su građani procenili, na osnovu njegove politike da je on gori od novog pakovanja opozicije koja je čak i lošija nego ranije.

Istraživanja govore da danas većina građana Srbije veruje da je revolucija od Petog oktobra bila greška. Oni međutim zaboravljaju da je tada presuđivano ne samo Miloševićevom režimu već i njegovoj politici. Promene koje su posle izvršene mogu biti koliko god hoćete neuspešne i kompromitovane, one danas nemaju alternativu. Kada vođe stranaka današnje vlade kritikuju dosističke vlade, one zaboravljaju da su tokom dvanaest godina vladavine te vlade samo tokom manje od tri godine (dakle oko 30 meseci) bile bez podrške SPS-a. Danas vlada kritikuje dosovske vlade zbog korupcije i neuspešnih reformi. Niko ne spominje ideologiju i program nekadašnjeg SPS-a ili reformisanih radikala iz 2008. godine… Danas su stranke Miloševićevog režima na vlasti, ali program je, makar zvanično, Đinđićev.

Mnogo je reči o izneverenim obećanjima DOS-a. Obećanja političkih stranaka nisu parole na mintinzima ili uzvici u kafani… Programi stranaka i koalicija su javni i moraju biti pisani. Kada je DOS došao na vlast njegov program je formulisan u „Ugovoru sa narodom“. U tom dokumentu izneseno je deset obećanja. Sva, osim delimično dva, su ostvarena. Građanima će se danas učiniti smešnim ali tada je dve trećine stanovnika Srbije glasalo za: 1) započinjanje rešavanja ustavnog pitanja; 2) ekonomsko deblokiranje Crne Gore i početak pregovora o budućnosti zajedničke države; 3)započinjanje aktivne politike kako bi bio očuvan suverenitet Srbije na KiM, 4)smanjenje broja ministarskih mesta za trećinu a broja potpredsednika vlade na tri, 5) da poslanicima i članovima vlade zakonom bude zabranjeno gomilanje funkcija, a ministrima da obavljaju dužnosti u privredi, 6) da u roku od stotinu dana vlada pruži uvid skupštinskom odboru u sva tajna dosijea, 7) obavezu prijavljivanja imovine funkcionera, 8) obustavljanje primene štetnih zakona po građane Srbije, 9) temeljnu reviziju budžeta poverenu stranoj renomiranoj revizorskoj kući, 10) formiranje komisije eksperata koja će obnarodovati sve tajne dokumente vezane za sprovođenje vlasti od strane režima od 1987. do 2000. godine.

Razočarani? Ali to je bila tema. Danas se govori o tome da je DOS trebalo da vrati KiM u sastav Srbije… To je besmisleno. Pa da su SAD i EU želeli takav ishod ne bi bombardovali Srbiju i Crnu Goru, pozvali bi svoje štićenike Albance na izbore i oborili Miloševića još 1992. godine. Govori se o odbrani SR Jugoslavije, a zašto je Milošević u vreme kada je mogao da stvori, recimo regionalnu Srbiju u čijem je sastavu i Crna Gora, odabrao da stvara konfederaciju? Ta konfederacija se faktički raspala 1998, posle je ostalo samo da posvađani DOS sačeka sporazum Crne Gore sa EU, SAD i Ruskom Federacijom. Ne čudite se: kao što je dozvolila bombardovanje Srbije, Moskva je 2006. bila najveći strani sponzor državne nezavisnosti Crne Gore.

Danas se govori o stotinu milijardi evra koje su najavljene kao investicije u Srbiju. Samo još da nađemo dokument o tom obećanju… Novine su recimo 2011. objavile da je na razne načine u Srbiju tokom protekle decenije stiglo 40 milijardi, a to zaista nije malo… Slično je i sa standardom. Niko građanima nije obećao zaradu od 1000 dolara mesečno (osim Jezdimira Vasiljevića i Vuka Draškovića 1993. godine), ali je bilo raznih obećanja. Činjenica da je DOS u okvirima svoje politike zacrtao jednu populističku meru: bez obzira na privredni rast povećavali su prvih godina zarade i penzije za 10% i više godišnje. Činjenica je da se živi teško. Ali, recimo u Beogradu je 2000. bilo oko 250.000 automobila, a 2007. oko 620.000.

Srbija je, kažu izgubila industriju… Ali zar je nije izgubila cela Evropa? Odakle nam nova privreda bez dugoročnih investicija i revolucionarnog napretka u obrazovanju? Govori se o ekonomskoj stabilnosti, a mi ovakvu stabilnost, čak i u vreme kada se posle 2008. poljulala globalna ekonomija, nismo imali verovatno od sedamdesetih godina.

Neodgovorne Živkovićeve, Labusove, Tadićeve i Đelićeve izjave o ulasku u EU 2007, 2010, 2014. ili 2016. godine davane su često na mitinzima… Ali, evo, i pored problema za koje DOS nije kriv – iz komunizma nerešenog nacionalnog i državnog pitanja (Kosova, Crne Gore), Haga… Srbija je do pregovora o poglavljima stigla posle četrnaest godina integracija, pritom je 2006. disolvirana zajednička država. Koliko je trebalo Hrvatskoj da dođe do zatvaranja poglavlja? Trinaest ili možda čak šesnaest godina, zavisi od kada uzimamo da je počelo njeno integrisanje u EU.

Danas se govori o bedi i korupciji. Istina je da je korupcija rasprostranjena ali problem je u nečem drugom. Naravno da niko ne veruje da je danas ili 2012. korupcije više nego 1998. godine. Procena međunarodnih ustanova koje istražuju korupciju bila je da je SRJ bila u rangu sa Sijera Leoneom, dok je Republika Srbija došla u rang suseda. Problem je, kao u svim drugim stavkama o kojima smo ranije pisali, u percepciji i kulturnom obrascu. Ranije je siva ekonomija bila segment socijalne politike, mediji su bili zatvoreni i većina građana je nekako preživljavala uverena da brani državu i naciju. Mleka za 4 i ulja za 12 dinara nije bio za sve, ali su mogli da ih dočekaju penzioneri i nezaposleni kojima je taj demagoški gest države davao na značaju u sopstvenim očima. Oni su, razume se najvredniji birači. U vreme tranzicije građani su delimično izgubili svaki privid robinhudovskog kriminala države, pojavili su se političari, eksperti i tranzicioni dobitnici koji su bili uvereni da je marketing dovoljan da nadoknadi nedostatak uverenja, programa, znanja, poštenja i vaspitanja. Veliki problem je bio i sa medijima. U nemogućnosti da kontrolišu državne medije kao nekada Milošević, vlasti su počele da im umanjuju vrednost favorizujući privatne, uglavnom tabloidne medije.

Vratilo se nerazumevanje poruka političara, kakvo je postojalo sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Koštuničini su ponavljali da im je prioritet „legalizam“, Đinđićevi da veruju u „transparentnost“ reformskih procesa. Većina građana je prema istraživanju Stratedžik marketinga sa kraja 2002. verovala da „legalizam“ znači pravo građana na radno mesto (pretpostavlja se u državnoj službi ili u propaloj fabrici) dok su transparentnost videli kao protestovanje protiv nečega (jer svima je dobro poznata imenica „transparent“).

Kada su 1991. počele promene u Ruskoj Federaciji, po prvi put su otvoreni mediji. Pitali su jednu staricu kako joj se čini u demokratiji. Ona je rekla da je dobro, ali „mnogo padaju avioni“. U SSSR-u takve vesti uglavnom nisu objavljivane u medijima. Pošto nisu objavljivane, nije ih ni bilo. Stambolić i Milošević su se mogli mrzeti ali je njihov sukob bio drugačije upakovan. Nekako dostojanstveno, istorijski. Većini građana su pseudomodernost, pokondirenost i familijarnost reformskih političara bile upravo odvratne. Kako porediti sukob na televizijski prenošenoj Osmoj sednici, sa duelom Dinkića i Đelića i raspravom dvojice reformista sa ministarskim rangom u kasnim tridesetim godinama koja se svela na: „majku mi ne diraj“ i „imam i ja majku“.

Tranzicija je donela raslojavanje. Socijalne razlike su povećane. Zašto bi prosečan građanin bio zadovoljan? U poređenju sa naučnikom, lekarom, inžinjerom, opštinarem, učiteljem… koji dobija redovno svoju zaradu, koliko god bio njome nezadovoljan, život prosečnog građanina koji prema statistikama jedva da ima završenu osnovnu školu, jako je težak. U doba socijalizma on je bio zaštićen: nekako se zapošljavao (nerentabilnost radnih mesta je jedan od uzroka propasti tog režima), ako ne bi dobio stan mogao je nešto da nelegalno sazida. Nije bilo ove medijske kakofonije… Iz današnje perspektive sve se čini bolje. Milošević mu je u opštoj propasti omogućio izvor nelegalnog prihoda. Bilo je teško, ali u najtežim trenucima njemu je sa zarađenih 100 maraka bilo bolje nego lekaru ili nastavniku u srednjoj školi. Posle 2000. takva zarada je polako nestala. Recimo, poljoprivredni kombinat u kome je radio, pa na kraju tavorio, je prodat, ako je dobio nešto novca od otpremnine mogao je sa njim samo da zakrpi neke rupe. Umesto da takve ljude koji su na selu osposobe za novi život dajući im zemlju kombinata, povoljne kredite i obrazujući ih, vlasti su ih pretvorile u sigurne glasove. Kako onda da većina građana ne osuđuje Petooktobarske promene?

Peti oktobar 2000. bio je dvorski puč. Nas 800.000 je lutalo gradom navodno opsedajući nekoliko simboličnih ustanova. To su bile kulise iza kojih su razne režimske primadone Pavković, Boško Buha, Ulemek… Mogle malo da se femkaju, zapevaju koju ariju a onda izjave, citiram po sećanju Bujoševićevu i Radovanovićevu knjigu: „Ovo ti je možda čudno, eto mi smo do sada navijali za Zvezdu, a sada smo postali partizanovci…“ (policijski general Buha svom sinu).

Britanski istoričar Timoti Garton Eš nazvao je petooktobarski prevrat „poslednjom od dvadeset i pet evropskih demokratskih revolucija sa kraja 20. veka“ koja je sprovedena sa „minimumom neophodne sile i maksimumom rezultata“. Posle sedamnaest godina tome se nema šta mnogo oduzeti. Petog oktobra nije pao jedan režim. Taj režim je umro od starosti nekoliko godina posle smrti svog oličenja Josipa Broza Tita. Mi smo imali posla sa političkim vampirizmom, krinkom iza koje je jedna ideološko – ekonomska oligarhija branila svoju vlast. Ta oligarhija održavala se na slabostima srpskog naroda, nastala na ideologiji i pogledu na svet ona je bila spremna na sve kako bi se održala. U vreme kada su njihovi poslanici, uprkos većine u svim parlamentima, glasali kako je želeo DOS, oni su kao uslov imali da zadrže ekonomsku moć. Četvrtina svih privatizacija, i to uglavnom najboljih preduzeća izvršena je za vreme prelazne vlade Milomira Minića (oktobar 2000 – januar 2001). I to je osnova tranzicije, a ne privatizacija par dragulja i hiljadu i po propalih preduzeća koja je usledila.

Peti oktobar, prevrat za koji je Vojislav Žanetić rekao da ga je prespavao svako ko je malo bolje ručao, bio je važan simbol. Narod je tada rekao svoje. Slavan je zato što je pravda, bez obzira na sve, tada pobedila silu. Narod je uzeo onaj „ključ“ koji mu je u nadahnutom govoru na poslednjem mitingu DOS-a ponudio ostareli srpski Fernandel, Midorag Petrović Čkalja. Otključana su vrata budućnosti iza kojih su, tvrdio je Čkalja, čekala naša deca… Što smo bili pre, ostali smo i posle, promene su spore i postepene, ali je to bio veliki dan, bez obzira na Jovanovićeve hajduke iz Zemuna i sa Surčina i onu kolonu, inače uglavnom normalnih građana, koja je iz skupštine iznosila fotelje, stolove i bakaluk kao iz Ali Babine pećine…

Takve su revolucije.

(Napredni klub)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Čedomir Antić: „Davladine“ organizacije | Jadovno 1941.

Srbi u regionu imaju sve manja prava | Jadovno 1941.

Čedomir Antić: Srbija mora biti istrajna u dokazivanju …