Часни фратар – сотона

Пише: Јадовно 1941.

Највише људи убијено док је логором командовао фратар Филиповић. Жене и деца држани без хране и воде у „кули смрти“

Први логораши су почели пристизати теретним вагонима на железничку станицу Јасеновац 20-21. августа 1941. Одатле су спровођени на ливаде крај села Брочице са јужне стране Струга, уз шуму Доња Крндија и пут Новска – Јасеновац.

На том месту су биле подигнуте две бараке, а на улазу стражара и два стражарска торња. Све је било ограђено бодљикавом жицом.

Сви који су током августа до почетка октобра 1941. упућени у Концентрациони логор Јасеновац били су смештени у ове бараке. Логораши у својим изјавама тај логор називају Брочице I, Брочице II, Шума и Брочке Јасенице, а усташе и Варсајев. Они који су у Концентрациони логор Јасеновац упућивани од краја септембра до 15. новембра 1941, смештани су у две бараке подигнуте крај села Крапје на ливадама уз руб шуме Горња Крндија.

Због плављења терена, у тај логор су убрзо пресељени логораши са бараком из Брочица, с тим што их је највећи део пре и за време селидбе побијен. Тако је од краја септембра до 15. новембра 1941. постојао само Концентрациони логор Јасеновац, крај села Крапје, или – како су га логораши звали – Крапје I, Крапје II. Кад је уследила и селидба логора Крапје, такође због плављења, у њему је било око 3.000 логораша, од којих је ту селидбу на ново подручје у Циглану (Озрена Бачића), преживела половина.

У новом рејону поред циглане налазила се пилана и неки други објекти, а у самом Јасеновцу су почетком 1942. и кожару претворили у део концентрационог логора. У ствари, Брочице, Крапје, Циглана и друга места истог логора усташе су назвале „Усташка обрана – Заповједништво сабирних логора Јасеновац“.

Према неким изворима и изјавама, у том логору (Брочице и Крапје) од 21. августа до 15. новембра 1941. убијено је 8.000 до 12.000 логораша.

У почетку је Концентрациони логор Јасеновац био примитиван, ограђен са више редова бодљикаве жице. Током времена три четвртине логорског простора опасано је зидом високим 3-5 метара, а на четвртој страни река Сава је чинила ограду. На зиду је било седам зиданих стражарница, тако распоређених да се са њих лако могао контролисати цео логорски круг и даља околина. На врху зида били су редови бодљикаве жице и жица под електричним напоном. За улазак и излазак из логора служила су двоја врата од јаког дрвета, око којих су биле стражарнице са двоструком стражом. Од логорских просторија најпознатије по злу биле су: „Циглана“, „Главно складиште“, „Пичилијев крематориј“, „Сабласно језеро“, „Звонара“, „Тунел“, „Граник“, „Скела“, „Ланчара“, „Пилана“, „Млин“, „Столарија“.

ДЕЦА У РАДНОМ ЛОГОРУ!

НАЗИВ „Сабирни и радни логор Јасеновац“ уследио је Павелићевом одредбом
од 25. новембра 1941.
„о упућивању неподобних и опасних лица у сабирне и радне логоре“.
Да није реч о радном логору, негирају и геноцидна документа усташке НДХ.
Уз то, Холокауст Јевреја и Рома и геноцид над Србима и деце у њему од колевке до 15 година негирају. Зар се деца доводе у радни логор да се „науче раду, реду и стеги“?

Међутим, када се помиње Концентрациони логор Јасеновац углавном се мисли на „Циглану“, у којој су почињена најстрашнија зверства. Од половине новембра 1941. до 23. априла 1945. Јасеновац је био највећи логор смрти и у њему се дневно налазило три до четири хиљаде логораша.

Концентрациони логор Стара Градишка, је од казненог завода Аустроугарске и Краљевине Југославије, а затим завода Министарства унутрашњих послова НДХ претворен крајем 1941. и почетком 1942. у концентрациони логор. Нјегов званични назив је „Усташка обрана – Заповједништво сабирних логора Стара Градишка“. Мушки логор чиниле су зграде бивше казнионице.

У старом делу некадашњег затвора, а затим и логора, смештени су били углавном Јевреји и Срби. На другој страни од улаза у мушки део логора је био улаз у Кулу. У Кули су боравиле жене, а у марту 1942. усташе су одвеле жене заточенице – по народности Хрватице, у такозвани хрватски женски логор. У самом почетку био је предвиђен за „непоћудне“ за усташку НДХ – Хрвате и Муслимане, али то није остварено пошто су у њега већ јануара и фебруара 1942. почели трпати антифашисте (без обзира на националност) а у складу с политиком геноцида – Србе, Јевреје и Роме (највише жене са децом).

У њему су усташки крволоци примењивали такве методе масовног уништавања мушкараца, жена и деце, које по зверствима једино могу да се упореде са Мајданеком или Треблинком. Од почетка се у Старој Градишки масовно убијало глађу, пегавим тифусом и тешким физичким радовима. Посебан поступак примењиван је на чланове антифашистичких организација. Нјих су усташе затварале у ћелије и остављале без хране и воде до смрти.

„Кула смрти“, како су је сами кољачи звали, била је зграда за жене и децу, које су, углавном, убијали глађу.

Али, пошто је заточеника у логору било много, усташе нису стизале да их све покољу. Зато би их често одводили до Саве, везивали око врата цигле и потапали их у реку.

Велике групе затвореника одвођене су из логора у оближња села Јабланац, Бистрицу и Млаку, где су их убијали маљем над ископаним ракама. У логору Стара Градишка лета 1942. угушено је плином преко 600 деце. Најмасовнија убиства у овом логору догодила су се у време када је командант логора био усташки сатник Мирослав Мајсторовић, бивши фратар Филиповић.

Поред крвавог Гагра, познати по зверствима били су и Стојчић, Ченан, Вуковић, Руњаш, Джогић, Орешковић, Милош, Матковић, Врбан, Гаджић и други, као и усташкиња Маја Буждон, која је уживала у клању управо жена и деце.

(Наставиће се)

Аутор: Антун Милетић

Извор: НОВОСТИ

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 13. маја 2016. године.)

Везане вијести:

Јасеновац – живе српске ране (1): Прво Србе истребити!

Јасеновац – живе српске ране (2): Три Будакова фронта!

Јасеновац – живе српске ране (3): Убити учитеље и попове

Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви

Јасеновац – живе српске ране (5): Сведок страшног покоља

Јасеновац – живе српске ране (7): Градина – град мртвих!

Јасеновац – живе српске ране (8): Пресуда судији Илићу