Časne sestre su injekcijama ubijale decu

Samo zahvaljujući spletu srećnih okolnosti osmogodišnji Slavko i jedanaestogodišnja Branka Lakobrija, rođeni brat i sestra, nisu doživeli kobnu sudbinu kao zatočenici ustaških logora Jadovno i Stara Gradiška.

Radmila Ristić (Foto D. Bukvić)

O patnjama kozaračke dece ispričaću vam kroz ispovest mojih brata i sestre od strica, Slavka i Branke Lakobrije, koji su 1941. iz sela Miloševo Brdo kod Gradiške u današnjoj BiH odvedeni u logore Jadovno i Stara Gradiška. Ovim rečima, Beograđanka Radmila Ristić (88), rođena Lakobrija, počinje razgovor za „Politiku”, s namerom da doprinese brojnim svedočanstvima o ustaškim zločinima u Drugom svetskom ratu.

Uoči tog oružanog sukoba, ona je kao osmogodišnja devojčica živela u Beogradu, s porodicom. Njen otac Stojan bio je šef montaže u firmi za ugradnju liftova koji su bili tražena roba, zbog izgradnje brojnih višespratnica. A onda je došlo bombardovanje 6. aprila 1941. i porodica Lakobrija odlazi kod rodbine u Bosnu.

„Kao izbeglice smo iz Francuske ulice, gde smo živeli, otišli u Miloševo Brdo, rodno mesto mog oca. Osim mene i Stojana, s nama su pošli moj stric Slavko, moja majka Vidosava i moja sestra Ljubinka, koja je tada bila još u pelenama”, govori Radmila.

Po dolasku u Miloševo Brdo, obreli su se na teritoriji novouspostavljene kvislinške NDH. Nekoliko nedelja kasnije, selom se pronosi da ustaše odvode narod u logore. Ubrzo se ispostavlja da to nisu glasine, pa su se tako među zatočenicima našla i deca, poput osmogodišnjeg Slavka i jedanaestogodišnje Branke, sina i ćerke Milana Lakobrije, strica naše sagovornice.

„O njima su se u logorima ’starale’ časne sestre, koje su nosile bele uštirkane kape sa velikim ’ušima’, kojih su se deca strašno plašila i plakala i vrištala. Časne sestre su deci u logoru davale otrovne injekcije, od kojih je najveći broj umirao preko noći. Onima koji prežive prvu, davana je druga doza, koja bi ih usmrtila. Časne sestre su primorale Branku da drži decu kojima je već ubrizgana jedna injekcija, kako se ne bi opirala i otimala pri davanju druge. Ne znam čime su ih trovali, ali znam da se ruka u koju je Slavko primio ubod gnojila i da je do kraja života bila oslabljena za naporne poslove, kao i da nikad više nije progledao na levo oko. Ipak, Branka ga je spasila od primanja druge injekcije, tako što ga je gurnula u red onih koji su primili obe doze, sačuvavši mu život”, navodi Radmila.

Slavko i Branka su na kraju preživeli, zahvaljujući jednoj meštanki Miloševog Brda, izvesnoj Milki. Naime, u zimu 1942. partizani su zarobili dva ustaška oficira i dogovorili njihovo puštanje u zamenu za oslobađanje dvadesetoro dece iz logora. Milkin zadatak bio je da u ime partizanske strane po dogovoru s logorskim vlastima izvede oslobođenu decu. Došavši u logor, spazila je malog Slavka, koji ju je likom podsetio na nekog…

„Milka ga je pitala ’čiji si ti’, a Slavko je kazao da je sin Milana Lakobrije. Pošto je Milka poznavala Milana, uzela ga je za ruku da ga odvede u grupu dece koja će biti oslobođena. Slavko je istog trenutka uhvatio sestru Branku za ruku, kako bi i nju poveo u slobodu”, priča Radmila.

Ali, mukama nije bio kraj. Obrevši se van logorskih kapija, usred zime, Slavko i Branka su po velikom snegu bosonogi potrčali prema svojoj kući udaljenoj kilometrima dok im je led zasecao tabane.

„Kad su došli, videli su da im je kuća spaljena. Ipak, partizani su ih uzeli i sačuvali”, objašnjava Radmila.

Naša sagovornica i ostali članovi porodice Lakobrija koji su izbegli iz Srbije, nisu dopali logorskog zatočeništva zahvaljujući Radmilinom ocu Stojanu. On se već nekoliko dana po dolasku u Miloševo Brdo s bratom Slavkom vratio u Beograd, kako bi izvlačili ljude iz liftova bombardovanih zgrada.

Tom prilikom, pronašao je folksdojčera iz Pančeva po imenu Franc, koji je radio u Stojanovoj firmi, a posle aprila 1941. se priključio okupacionim trupama.

„U nameri da zadrži Franca kao dobrog radnika, otac mu je pre rata kupio motocikl kako bi ovaj iz Pančeva mogao da dolazi u Beograd. U toku rata, međutim, Franc je obukao nemačku uniformu. Moj otac mu je dao 150.000 dinara da u toj uniformi ode u Miloševo Brdo i vozom vrati mene, majku i sestru u Beograd. To je u ono vreme bila ogromna pozamašna svota novca, ako se zna da su moje tetke pre rata imale platu od 800 dinara”, objašnjava Radmila.

Tako je i bilo, ali ni povratak nije bio lišen drame. U Okučanima su ustaše ušle u železničku kompoziciju i počele da izvode Srbe, koje su odmah streljali.

„Pošto smo mi bili u kupeu sa Francom, on je izašao u hodnik voza i rekao ustašama da u našem kupeu nemaju šta da traže i da nastave dalje. Videvši ga u nemačkoj uniformi, ustaše su ga poslušale”, kaže Radmila.

Tako su Lakobrije iz Beograda ponovo dospele u svoj grad. Nažalost, jedan od njih, Slavko Lakobrija, nije dočekao kraj rata. Streljan je na Banjici 1943. godine u nemačkim odmazdama. Ostalih četvoro članova porodice dočekali su oslobođenje 1945. Nedugo potom, neko im je zazvonio na vrata beogradskog stana. Bili su to – Slavko i Branka. Došli su iz Miloševog Brda, našavši adresu „beogradskih” Lakobrija preko policije. I ispričali im priču iz logora, koju je Radmila Ristić podelila s čitaocima našeg lista.

Izvor: POLITIKA