Часне сестре нам давале хлеб са туцаним стаклом

Божо Видачковић (85) из Градишке, један од последњих преживелих из дечјег логора у Сиску. Најмлађима чорба затрована киселином. У логору у Сиску последњи пут видео сестру Бранку и браћу Саву и Јову

Пуних 85 година навршио је Богдан Божо Видачковић из Градишке. Његов рођендан је, првог фебруарског дана, окупио целу породицу – супругу Олгу, два сина, четворо унучади и снаје. У добром расположењу, окружен најмилијима, присећао се деда Божо лепих животних догађаја. А чим је угасио „свећице“ на слављеничкој торти, причу је „окренуо“ према другом слављу које тек следи. Предстојећег 12. маја обележиће шест деценија брака са вољеном Олгом.

ПОТРЕСНИ СУСРЕТ СА ОЦЕМ

Иако ми је крштено име Богдан Видачковић, у свим документима пише Божо – прича наш саговорник. – Док ме из логора водио Алтићима, Ђуро ми је рекао да не могу бити Богдан већ Божо, јер код католика не постоји то име. А Божо може бити и код католика и код православаца. До краја рата био сам Божо Алтић. По ослобођењу смештен сам најпре у Дом за ратну сирочад у Сиску, а потом у Ловран у Истри. Ту сам 1947. сазнао да су ми живи отац, сестра Петра и маћеха. Кад сам се враћао кући најпре сам угледао брдо Главицу, њене церове… Пришао сам, угледао ме отац. Није знао ко сам. Кад је схватио, од силине осећања нисмо могли прићи један другом. Само смо јаукали… Тек касније смо се загрлили. Сазнао сам да је био интерниран у Немачку, а маћеха и сестра преживеле су Јасеновац. Срећи није било краја, али је породица готово нестала. Пре рата у Цимиротима је било 10 кућа Видачковића, а сад је само једна…

Славио је деда Божо тог првог фебруара – живот. Све његове лепе стране. Јер, нажалост, памти и оне које нису такве. Оне кад породица нестане у трену, кад је острашћен човек човеку вук, кад одрасли постану звери које своју силу искаљују на нејачи. Један је од малобројних сведока који јасно памте пет усташких логора, међу њима и онај најгнуснији – дечји логор у Сиску. То је, вели, жива рана. Не зацељује.

– У немаштини, али у слози и љубави, осам и по година живео сам у поткозарском селу Цимиротима, са оцем Стојаном, маћехом Драгињом, сестрама Петром и Бранком и браћом Савом и Јовом – прича деда Божо. – У септембру 1941. године, као најбољи ђак у генерацији, пошао сам у други разред основне школе у Драгељима. Два месеца смо похађали наставу, а онда је школа запаљена. Тај дан је, заправо, означио прекид мог школовања и почетак најтежих и најболнијих година мог живота.

Убрзо је, како говори, стигла оштра зима, а с њом и жестока усташка офанзива на српска села. Пред њеним налетом Видачковићи су најпре избегли у село Кијевце, потом у Грбавце и бараке у Подградцима на Козари где су презимили. Ту су преживели бомбардовање, погибију много цивила. У јуну 1942. започела је Битка на Козари. И, како каже наш саговорник, стравичан покољ српског, слободарског народа.

– Заробљени смо и отерани у логор Стара Градишка – видно узбуђен, али тихо прича деда Божо. – Нисмо знали да је то логор, јер су нам рекли да идемо на пријављивање, да ћемо добити потврде и вратити се кућама. Није било тако. Међу зидинама је већ било много народа. Одмах су одвојили одрасле мушкарце. Одведен је и мој отац. Чули смо митраљезе и пуцње другог оружја. Мислили смо да су све стрељали. А нас су прве ноћи затворили у штале.

По врућини, готово без хране и воде, у непрекидном страху, Видачковићи су у Старој Градишки преживели 15 дана.

– Тих дана доживели смо неописиво усташко батинање и гледали убијања – говори нам. – Највеће понижеље било је када су се млади житељи Старе Градишке пењали на зидине логора и гађали нас каменицама и неким недозрелим јабукама, а ми смо их сакупљали и јели јер смо били гладни.

После две седмице чули су гласине да се креће уз Саву према Јасеновцу. После дубоког, тешког уздаха, деда Божо каже:

– Нисмо знали шта је Јасеновац! Док смо ишли кроз село Горња Варош сељаци су нас гађали камењем, а неки су, чак, прилазили са косама да нам секу главе. Усташе су их одбиле говорећи да је то њихов посао! Терали су нас преко река Мали и Велики Струг и тако смо стигли у село Јабланац. Онај ко је успут покушао да заграби воду из Саве више се није вратио. Покрај Саве видели смо масакриране цивиле. Чак смо и ми, старија деца, схватили да је на делу велико зло.

Сведок је деда Божо и паљења цркве пуне цивила у селу Млаки. Уследио је, за њега, други, најтежи дан породичне трагедије – насилно одвајање деце од мајки:

– Најстравичнији призор. Деца су вриштала, дозивала мајке. Са маћехом Драгињом остала је сестра Петра, јер је имала око 12 година. Шестогодишња Бранка, две и годину млађа браћа Саво и Јово и ја остали смо заједно.

У Јасеновцу су били дан – у дечјем логору, посебно ограђеном жицом. Сутрадан су одвезени возом, у сточним вагонима, препуним малишана…

– Стигли смо на пољану ограђену жицом. У дечји логор. Сазнали смо да се место зове Сисак. Часне сестре које су управљале логором биле су ужасне, тукле су нас и шутирале… Давале нам по кришку хлеба из којих је сијало ситно истуцано стакло. Нисам то јео, али моји браћа и сестра јесу. Давали су и по кутлачу чорбе затроване киселином. Деца су масовно умирала у најгорим мукама… Или су одвођена на усвајање или за слуге. Ту, у тој фабрици дечје смрти у Сиску, где је убијено више од 2.000 српске деце са Козаре, последњи пут сам видео моје Бранку, Саву и Јову. Били су тешко болесни и знам да су ту заувек остали…

Божу Видачковића из дечјег логора у Сиску узео је Ђуро Алтић и повео брату Ивану и снаји Маци. Одвео га је у Ново Село у кућу на броју 73. Ту је, радећи, дочекао крај рата.

– Породица Алтић је бринула о мени – каже. – Али, од страхота које памтим прошло је више од 75 година, а као да није. Ту су. Још живе, јасне, стравичне… Због њих никог не мрзим, али памтим. И не дам да се заборави. Не сме! Грех је.

УДАРНИК 15 ПУТА

По одслужењу војног рока Божо Видачковић је био возач у градишћанском предузећу „Изградња“. Од 1950. до 1952. на радним акцијама широм Југославије ударник је био 15 пута. Носилац је бројних југословенских признања, међу њима и Златне медаље рада коју је добио од Тита. Од свих одличја, каже, ипак су му најдража многобројна од возача и ловаца. И много воли још, вели, усну хармонику.

Аутор: Јелена Матијевић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Логори Цапраг и Сисак

Сећање на децу жртве НДХ у парку Дијане Будисављевић