Bugarska zverstva u Vranju i okolini 1914 – 1918.

U pogledu bugarskih zverstava u Vranju i okolini, Surdulica drži prvo mesto. Po tome je ona i dovedena u vezu sa udaljenim srbskim oblastima. U njoj su Bugari ubijali Srbe iz celoga Srbstva. (To će se videti iz ovoga kratkoga pomena znanih žrtava u Surdulici. A najviše su Bugari pobili u Surdulici Srba iz Vranjskoga, Topličkoga, Kumanovskoga, Niškoga, Pirotskoga i Prištinskoga okruga. (Dosit. I, 92–94; izveštaj William-a A.Drayton-aDosit. I, 191.) Surdulica je postala prava klanica srbskoga naroda. Ovo su mesto Bugari sami prozvali srbskom kosturnicom. I načinili su Bugari od ovoga najlepšega predela u celoj Srbiji starih granica pravu srbsku kosturnicu. Kakvi tu nisu pobiveni prvi ljudi iz naroda: starci, invalidi, ratni zarobljenici, bolesnici, oficiri, sveštenici, profesori, advokati, žene, devojke i maloletna deca. Duboka dolina, Kalifer, Zankova livada, Vlaška dol, Radičeva njiva, Romanovački patok, Dubrava, Jelašica, Korbevačka reka, i dr. mesta. (U Korbevačkoj reci nađeni su neki sveštenički leševi. (Izveštaj bugarskog sreskog načelnika od 16. februara 1916. g. № 199 – Dosit. I, 78.) Kad su porodice pobivenih, posle oslobođenja, pretraživale telesne ostatke svojih pokojnika, i u crkvenoj livadi u Surdulici nađena su dva sveštenička leša. Osim toga, nađen je na istom mestu jedan sveštenički leš u odjejanijama i ostaci kakvoga deteta od 10-12 g. U toj grupi leševa nađena je i objava za Dimitrija Jovanovića podnarednika 3. čete 3. bataljana I puka I poziva. Drži se da je ta objava sina Ljube Jovanovića, advokata nz Beograda. Identičnost njegovu utvrđivala je njegova majka Zorka. Kako su Bugari ove žrtve samo priprećivali, to ih je i kiša počela brzo izbacivati i otkrivati. Još dok su Bugari bili u Surdulici, pokazale se mnoge lubanje i drugi delovi kostura.) U neposrednoj i daljoj okolini Surdulice ona su zasejana bili, za prvih šest meseci okupacije, leševima i kosturima srbskim. (Album etc. s. 33 – 42.)

Bugarski zločini

Za glavnu klanicu srbskoga naroda izabrali su Bugari Surdulicu zbog toga što im je bila teritorijalno zgodna između vranjskih i kosovskih predela i Sofije, s kojom su se Bugari izgovarali. Tuda su Bugari sprovodili srbske internirce za Sofiju; tu su i ubijali one za kojim im je, ma po čemu, oko zapalo.

Kao u svakom centru, i u Surdulici su Bugari obrazovali tajni odbor za ubijanje Srba. U Surdulici su kantonovale 2. i 5. rota 42. puka. Docnije je došla u Surdulicu 10. rota i nastao je strašan teror. Komandant mesta bio je rezervni poručnik Nestor Simeunov (rodom iz Trnova). Pored njega u Izvršnom Odboru bio je i Stojan Jurukov rezervni potporučnik (starinom, kako je kazivao jednima iz Bitolja, a drugima iz Kostura, mada ime njegova bratstva potseća na njegovo pravo poreklo, koji je svojom rukom zaklao mnogo nevinih i nenaoružanih Srba, i čiji su vojnici, posle svakog klanja Srba, prali nož od krvi), pa Dr. Pejev lekar iz Sofije, Todor Vitanov, rezervni poručnik (rodom iz Trnske okoline; u vojsci je bio narednik sa ovlašćenjem da određuje ko će od dovedenih Srba na koji način biti umoren), Minčev, poručnik (imao je jak upliv među Bugarima u Surdulici i bio, kažu, veliki krvolok koji je u više mahova javno govorio, da bi, da može, jednim potezom sablje sve Srbe pomorio), i Kirčov (još veći krvnik srbski, koji je, ne zna se po čemu, u Izvršnom odboru imao dva glasa). Zbog toga što je bio izvršni, i po važnosti Surdulice za ove planove, surdulički odbor bio je najmerodavniji među svim u Vranjskoj oblasti.

Kao gotovo svuda, u Surdulici u početku su ubistva izvršavali vojnici poslednje odbrane staraca. Neki od tih vojnika stanovali su u kući Alekse Pešića, onoga što je ranio onoga bugarskog konjanika u Vranju 3. oktobra. S tim vojnicima stanovao je u toj kući i ordonans komandanta mesta, Todor. Čim bi prvi mrak nastao, nastajalo je spremanje vojnika: da povedu nevine ljude, koji su toga dana sprovedeni u Surdulicu, kuda u okolinu i da ih pobiju. A nisu to uvek ni krili bugarski vojnici. Na protiv, u prvo vreme su se i hvalili kako su imali dob’r mrs, dobro se naplatili: nakupivši se novaca, satova, odela i drugog od pobivenih Srba – ako ih dotle drugi, i ranije, nisu opljačkali. A ordonans onaj, Todor, radovao se pred svaki svoj polazak na ubijanje „na Srbite“. Skakao je ovaj zver uvek i radovao se kao dete, što će dobiti pljačku. Kao i Arnauti, i Bugari su skidali gotovo sve žrtve i prodavali stvari. (Hadži Aledžik, hodža u Dlugojnici blizu Surdulice, kupio je jedan vrzkaput od jednog bugarskog vojnika, koji je pripadao jednom od dan ranije ubivenih Srba. Poznala ježena poginuloga ovaj vrzkaput i hodža joj ga ustupio bez naknade; na njegovim leđima bilo je 16 rupa od kuršuma. Po tome što su vojnici, koji su vršili ubistva, prodavali seljacima i Ciganima u Surdulici fine gornje košulje i fino rublje, vidi se da su Bugari mnoge žrtve i skidali.)

Ubijstava je bilo toliko, da je i onom vodu staraca, što ih je vršio, brzo dodijala ova svakodnevna krvava služba. Neki od onih što su stanovali kod A. P. počeli se otvoreno žaliti njegovoj ženi Sandi: da već posle ubijstva ne mogu hleb slatko jesti, i da im te žrtve izlaze pred oči i vapaj im njihov stalno zuji u ušima. U ovom smislu, žalili su se ti starci i drugim svojim „poznanicima” u Surdulici. A nekakav vojnik Ajdutov kazivao je sve što se kad dogodilo u pogledu mučenja i ubijanja nevinih ovih žrtava. Drugi vojnik, Lapča, takođe je kazivao sve što je video i što su Bugari činili od ovih Srba. On je sve svakoga dana kazivao Iliji Stanojkoviću, a ovaj je prepričavao svojim poverljivim prijateljima, te se u Surdulici sve odmah znalo. A ni član odbora, Kirčov, nije krio osudu naših ljudi koje su pobili. Starci su takođe pričali, da je Jurukov sam svojom rukom mnoge Srbe pobio. Lapča je otvoreno govorio o raspoloženju svojih drugova: ako ih ne smene, da će pobeći u goru. S ovim vojnicima bio je i nekakav Marinko iz sela Klisure. Ovaj je, prosto, tugovao posle svakoga ubijanja Srba. I on je sve pričao. Između ostaloga kazivao je, da je za njegova vremena u Surdulici, za prva tri meseca okupacije, samo u okolini, ubiveno oko 2000 Srba raznoga pola i uzrasta (I Surduličani drže, da je samo u okolini mesta pobiveno na 2000 duša.)

Starce su Bugari smenili, i na njihovo mesto doveli vojnike, a kad su i vojnici počeli negodovati, doveli su četnike.

U početku su i u Surdulici ubijali Bugari Srbe iz pušaka, po tom hladnim oružjem, pa onda kundacima i drugim teškim oruđima.

I ako nisu nikoga iz mesta ubili na ovaj način, u Surdulici je ovladala prava pustoš. Zaveli su Bugari najveću strogost. Od prvoga mraka, niko nije smeo nikuda van kuće da se kreće. Noću, zabranjeno je bilo kretati se i po samom kućnjem dvorištu. Ni iz jedne kuće nije smela svetlost prodirati napolje i osvetljavati ulice ili dvorišta; da se nikakav žagor i glas iz koje kuće ne sme da čuje itd. Takva nesnosna strogost držala je u Surdulici do proleća 1916. g. Dotle su i držala ubijstva u Surdulici enmasse. Međutim, kao što bi bilo svuda, i tu se svet dovijao i olakšavao sebi tu preteranu strogost. Pod uticajem straha od onako svirepe bugarske uprave, Surduličanima su ostale nepoznate prve grupe srbskih ubijenih građana. Docnije, pak, oni su već bili u stanju da prate, ma iz daleka, te mučenike i da saznaju o načinima na koje su umoreni. Mnogi Surduličani pratili su kretanje Bugara sa svojih tavana, krovova, i ostalih prostora u kućama. Bilo je i slobodnijih, koji su sve to činili i napolju. Danas se zna, da su svaku veću grupu vodili Bugari na klanje povezanih ili po dvoje ili po deset ujedno. Obično su ih brzo gonili na mesto gde će ih ubiti, i nisu im dopuštali da govore ma šta glasno. Mnogi od povedenih na klanicu, kao protiveći se, pitali su vojnike: kuda ih onuda teraju, i ovi su stereotipno i figurativno odgovarali, da onuda vodi put za Sofiju i da ih tamo vode da ih interniraju: „Tuk, tuk, po džadeto“ govorili su vojnici i žurili one ispred sebe „ta v’ Sofija“, i ako je to „džade“ išlo po putanjama preko njiva i livada!

Prva veća grupa, koja je bila stražarno dovedena i pobivena u okolini Surdulice bila su 43 mladića; toliko su ih izbrojali seljaci iz okolnih sela, koji su bili dovedeni pred žitorađsku mehanu, za kuluk. Ova 43 mladića u Surdulici zovu „40 mučenika“.To je bilo 14. oktobra 1915. g. Ove mladiće dopratili su Bugari iz Vladičinog Hana i nisu ih ni uvodili u grad. Oni su bili osuđeni na smrt negde van Surdulice. I ako ih je većina bila obučena u seljačko odelo, oni su pokazivali jednoobraznost po dobi starosti i po belim torbicama preko ramena. Svakako da su bili iz poslednje odbrane, koja nije ni stigla bila u svoj stroj, i da su bili „ratni zarobljenici”. Torbice bele mogli su dobiti gde god gde je bio pri odstupanju obiven kakav srbski državni magacin.

Ove mladiće odveli su Bugari u mesto Kalifer nad Surdulicom i tamo ih, još u prvom mraku, pobili iz pušaka.

Srbi Surduličani već sutra dan su uvideli, da su ovi mladići pobiveni još te večeri, i po plotunima koji se čuli sinoć baš od Kalifera i po aluzijama koje su pravili bugarski vojnici po gradu, dovikujući jedan drugome: A be baja N., jesi li se sinoć nakupio jagnjećih koža, ili: ima li be još jagnjećih koža na prodaju. Posle nekoliko dana, bugarski vojnici su i otvoreno govorili da su ove mladiće pobili one večeri, i da su bili iz građanskih redova, koji su se borili protivu bugarske vojske. (Providna bugarska aluzija na mladiće iz provizorne odbrane Vranja 3. oktobra 1915. Međutim, za 16 njih iz te odbrane nije se, docnije, ništa znalo u Vranju. Roditelji im držali su da su oni odstupili sa srbskom vojskom i da se nalaze na Solunskom frontu. Tek po oslobođenju Srbije uvidelo se, da su i tih 16 mladića ubili, negde, ili Bugari ili njihovi saveznici Arnauti.)

Oktobra 22. one godine internirane su iz sela Toploga Dola u Surdulicu Anica žena Cvetka Jankovića, težaka, stara 36, i Zvezda, žena Ivana Jankovića tež. stara 50 godina. U Surdulici su ih držali u komandantstvu celog tog dana i uveče ih izveli na livadu Krste Markovića, seoskog kmeta, zaklali, i ostavili nesaranjene. Sutra dan našli su ih meštani i saranili.

Istoga dana u veče, ubili su Bugari u Surdulici: Simu Momčilovića, bivšeg čuvara šume, rodom iz sela Vlasike, starog 32 godine, Mihajla St. Kalondžića, ranijeg člana suda Opštine Vranjske, rođenog u Vranju 1892. g, gde je i svršio četiri razreda gimnazije. (Po oslobođenju Kumanova, pokojni otac mu Stojan Kalondža je bio delovođa Kumanovske opštine, a Mihajlo se primio za delovođu Mladonagoričke. Na tom položaju je i zatekla mladoga Mihajla bugarska okupacija, i mada je bio u svakom pogledu vrlo dobar mladić, Bugari su ga ubili samo zbog toga što se usudio da bude delovođa u „bugarskoj“ Maćedoniji. (v.Dosit. I, 93). Tada su ubili i Žiku, sina Ranđela Pavlovića. Simu Momčilovića stavili su Bugari, pre ubijstva, na velike muke. Bugarski vojnici su sami pričali la su mu najpre prebili obe ruke, pa ga oko ponoći onako ubili. Mučili su Bugari i Mihajla St. Kalondžića i Žiku R. Pavlovića, koji im je bio kriv što je do odstupanja srbske vojske bio srbski četnik. Surduličanima su sami bugarski vojnici pričali da su Žiku ubijali čitav sat.

Sutra dan po ovome, doterali su Bugari u Surdulicu jednoga srbskoga pukovnika, dva sveštenika, dva niža oficira, jedno dete od 14-15 g. i sina Jovana Šupeljkara iz Vranja. (S ovim Vranjancem navršava se 62 znane žrtve samo iz grada Vranja. Sva ova lica držali su pred komandantstvom celo posle podne. Žene su gledale kako je komandant mesta dva puta šamarao pukovnika što ne ustaje kad prolaze bugarski vojnici, pošto je postojala naredba svuda u Srbiji da svako pozdravlja bugarske vojnike ustajanjem i skidanjem kape. Bilo je samih bugarskih vojnika koji su se stideli ove naredbe i govorili o tome. Surdulički Cigani, koji su još u to vreme ukopavali pobivene Srbe, pričali su po gradu da su sve ove ljude pobili bugarski vojnici još iste večeri. Pobiveni su bili u Romanovskom potoku. U to vreme Cigani su kazivali na kom su baš mestu pobiveni i pokopani ovi ljudi. Pri raskopavanju kostura, na tom je mestu nađeno 23 leša.

Prva za ovima grupa, koja je poznata u Surdulici, bila je grupa leskovačkih sveštenika. To je bila grupa prote Steve Komnenovića. To je bilo 18. novembra 1915. (Prota Steva Komnenović rođen je u Dubrovniku 2. februara 1862. g. Po svršetku niže klasične gimnazije u Dubrovniku, arhimandrit Nićifor Dučić doveo ga je u Srbiju, gde je Komnenović svršio Beogradsku Bogosloviju i bio rukopoložen, 1890, za sveštenika. Potom je sve svoje godine, dalje, proveo u Leskovcu. Brzo je bio postavljen za protskog namesnika i dobio protski čin. Svojom spremom i darovitošću, uživao je u Leskovcu veliko i opšte uvaženje. Za vreme Balkanskoga rata bio je u štabu proslavljene Moravske divizije 2. poziva koja je operisala od Mrdara do Elbasana. Na celom tom oslobođenom prostoru, Komnenović se pročuo svojim lepim patriotskim i jezgrovitim govorima. Svojom pravom svešteničkom tihošću i savetima, učinio je velike usluge otadžbini i bio zato odlikovan Belim Orlom. Komnenović je, u istoj diviziji, potom uzeo učešće i u Evropskom ratu, ali, nežnoga zdravlja, jedva je izdržao ratne štrapace do kraja 1914. g. Pri ulasku Bugara u Leskovac 1915., u crkvi je držao vrlo dirljiv govor i pozdravio našu slovensku braću Bugare, ne znajući, da je u toj braći već uzavrela tatarska i mongolska krv, i kako su se sami docnije ponosili, oživeo starob’lgarski atavizam). Sa Stevom Komnenovićem dovedeni su bili četiri sveštenika, jedan učitelj i jedan policijski činovnik. To su bili: Trandafilo T. Kocić (rođen je u Leskovcu 20. okt. 1871. g, svršio polugimnaziju u Leskovcu, učiteljsku školu u Nišu i Beogradsku Bogosloviju), koji je dugo godina bio u Leskovcu đakon i učitelj. Rukopoložen je za sveštenika brzo pred smrt, Kocić je svojom savesnom službom i celokupnim radom u Leskovcu bio opšte omiljen, a Bugarima je zapao za oči i po svojoj impozantnoj spoljašnosti. Zatim, Josif Popović, rođen u Leskovcu 1872. g, svršio Seminariju u Kijevu i važio za obrazovanog sveštenika i odličnog građanina, koga je okupacija zatekla kao paroha sela Grkinja, pa Mihajlo Ignjatović, rođen u Pirotu 1878. g, svršio leskovačku polugimnaziju i Beogradsku Bogosloviju s odličnim uspehom i takođe bio vrlo mnogo cenjen i kao sveštenik i po svojim građanskim vrlinama, i Svetolik Antonijević, paroh crnoljevački (Sr. Dinić, Bugarska zverstva i t. d. I, 13.), te Marko Joković, rođenu Crnoj Gori 1870. g pa školovan u Srbiji, gde je bio učitelj u više mesta i važio za najboljeg učitelja u Leskovcu (Sr. Dinić Bugarska zverstva i t. d. I, 12), i Milivoje S. Hadžić, rođen u Čačku marta 1866. g, gde je služio u policijskoj struci, a za Evropskoga rata vršio dužnost komesara vojne bolnice u Palanci. (Odstupao je s vojskom i pošto se predao Bugarima, doveli su ga u Leskovac i odatle odveli u Surdulicu.)

Dotle najveću svirepost pokazali su Bugari prema ovoj grupi. Na Surduličane je to držanje Bugara učinilo strašan utisak. I ako su oni objavili da su ovi Srbi dovedeni radi interniranja, svako je slutio šta će s njima biti. Sem policijskih činovnika, meštani su ih sve poznavali. To je bila prva partija znanih mučenika u Surdulici. Ne samo što su peške doterani, nego su na putu od Leskovca do Surdulice toliko zlostavljani, da su bili bezmalo polumrtvi. Ljudi iz Priboja i Vladičinog Hana pričali su docnije u Surdulici, da su bugarski vojnici, preko svih reka i potoka, jahali ove jadnike i tukli ih kundacima da žure. S toga što su bili gotovo polumrtvi, ostavili su ih da noće u Gornjoj mehani, da ih sutra tobože teraju za Sofiju. Pa ipak su opasali Bugari Gornju mehanu jakom stražom. Mučenici ovi osećali su da im je tu kraj života. Kad je prodrla do njih Đurđa, žena Todora Simonovića iz Surdulice, da im donese ponudu, prota Komnenović joj je rekao samo: „Sve je dockan, snajo“.

Grupa Steve Komnenovića je i završila svoj život sutra dan u zoru, i to na mučenički način. Valjada zbog toga što je divnom besedom pozdravio Bugare, pri ulasku u Leskovac, kao slovensku braću, Bugari su njemu i još jednom od sveštenika, pre ubijstva, živima jezike iščupali, pa masakrirali i pobili. Ovo su videli, i docnije pričali u Surdulici Cigani, koji su i saranili ove sveštenike u zoru istoga dana. Po onome kako su Cigani ukopavali, jedan od te dvojice bio je prota Steva Komnenović, a za drugoga se ne može znati. Ako se ne odnosi na ubijstvo kakve druge grupe sveštenika, jer ih je bilo dosta koje su u Surdulici bile nepoznate, o ubijstvu Steve Komnenovića postoji i originalni izveštaj bugarske vlasti (Dosit. II, 323 i dalje).

(…) I ako su, za poznavanje Bugara i njihovih zverstava vrlo poučne mere svireposti, koje su Bugari sproveli i nad Surduličanima, prema prostoru ovoga Pomenika ne možemo ih ovde izneti. Ali ne možemo, a da ne spomenemo kako su Bugari za jedan sat, „pobugarili“ sve naše Surduličane. Pored onoga strašnoga terora u gradu, i posred onolike prolivene srbske krvi u okolini grada, Bugari su, na Sv. Savu 1917. g, sazvali građane u školsku zgradu i iznudili im potpise da su Bugari. Kao svuda, i uvek, i ovde su to vršili manifestacijom i na način orijentalske teatralnosti. Na čitav mesec pred Sv. Savu one godine, počeli su da puštaju glas po mestu kako će se na Sv. Savu dogoditi u Surdulici nešto vrlo važno, što može biti i vrlo strašno za grad; može doći do toga, da Surdulice i nestane. Svedoci onolikog pokolja Srba u njihovoj okolini, mnogi su Surduličani držali, da su oni došli na red, da ih vode na klanicu. Uoči Sv. Save došao je u grad načelnik Okruga Vranjskog, Zahariev, došli su i svi oficiri iz okolnih sela. Još ujutru na Sv. Savu, postrojili su Bugari pred školom svu posadu što su imali u mestu; doveli su sve žandarme i četnike pred školu. Po ulicama krstarile su konjičke i pešačke patrole, a pred školom su trubili od vremena na vreme. U određeno vreme, došli su meštani u školu. Izuzetno, Bugari su ih lepo dočekali i svi su bili neobično raspoloženi i ljubazni, a u Srba se ledila krv. Kad se Bugarima učinilo da je dosta sveta došlo, počeo je svoj govor okružni načelnik. Kao svi Bugari, i ovaj je govorio o tome kako su Surduličani od starine Bugari, kako ih je Srbija 40 godina držala u ropstvu; kako su sada oslobođeni; opominjao ih je da se ne ugledaju na buntovnike (Vranjance), obećavao zlatna brda i pretio im ako pođu drugim putem… „Zlo se trpi od straha gorega,“ pa su pismeni Surduličani potpisali pozdrav Caru Ferdinandu i postali: „Bugari”! Tako su Bugari „pobugarili“ naše Surduličane.

Piše: Jovan Hadži-Vasiljević

(srbskocarstvo.blogspot.rs)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Sećanje na Toplički ustanak | Jadovno 1941.

Veliki rat – Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice …