Budo Simonović na Sajmu knjiga: Dok sam pisao „Ognjenu Mariju Livanjsku“ pitao sam se da li će mi iko vjerovati!

Na Sajmu knjiga predstavljena je knjiga Buda Simonovića, Ognjena Marija livanjska

U utorak, 25. oktobra 2016. godine, na Sajmu knjiga u Beogradu, u Hali 4, na štandu Ministarstva spoljnih poslova RS, Uprave za dijasporu i saradnju sa Srbima u regionu, prestavljena je knjiga Buda Simonovića Ognjena Marija livanjska. Na promociji su govorili Jovo Bajić, pisac, istoričar i novinar iz Beograda, kao i autor Budo Simonović.

Knjiga, koja je najrečitije štivo o životu i stradanju livanjskih Srba, obuhvata prevashodno stradanja leta 1941. godine na područiju Livna, ali i stradanja tokom građanskog rata u Bosni devedesetih godina 20. veka.

U leto 1941. godine u kraškim jamama Dinare, Golije, Staretine, Tušnice, Kamešnice…, u rupama iz kojih se vadio pesak, u čelebićkoj školi, livadi Trnovac, šumi Koprivnici, Kupereškim vratima, Borovoj glavi i drugim stratištima život je nasilno, na najstrašnije načine oduzet ljudima jer su bili srpske nacionalnosti i pravoslavne vere. Oko 1600 žena, dece, straca, muškaraca nestalo je prevashodno u dva julska dana, uoči i na dan svete Velikomučenice Marine – Ognjene Marije. Livanjskim Srbima na Ognjenu Mariju prve ratne godine nije bio namenjen ni metak, ni budak, ni nož… Osuđeni su da živi skapavaju u bezdankama glatkih zidova, bez izgleda da se po njima uspnu više od 40 metara i tako spasu. U samo jednu jamu, Ravni Dolac, iznad livanjskog sela Gornji Rujani, za samo nekoliko sati ubačeno je 214 žena i dece. Neke mlade, neke stare, neke trudne, neke još devojčice i devojke, a deca sva mlađa od 15 godina.

Mnogi su u jami bili živi. Umirali su danima od gladi, žeđi, rana… Među leševima rođaka i komšija, napadnuti crvima, svojom duhovnom i fizičkom snagom, verom i Božjom voljom preživelo je punih 45 dana 13 žena i jedan mladić.  Izvadili su ih iz jame kao žive kosture. Od njih 13 dve su po izlasku iz jame rodile zdravu decu. Sve to saznajemo iz neposrednih ispovesti, svrstanih u posebna poglavlja: Save Kozomare, Gospave Cvijetić, Milice Maljković, Mare Jurić, Cvite Bošković, Gligorija Stojića, Milice Erceg, Boje Lalić, Danice Lalić, Danice Bošković, Ljube Konjikušić. Zato se ova knjiga čita polako, sa dubokom emocijom i razmišljanjem o celini istorijskog okvira u kome se dogodio zločin, o razmerama ljudske bestijalnosti, o mržnji….

Škola u selu Čelebić te Ognjene Marije postala je stratište za više od četiri stotine srpske nejači. Do detalja ovaj strašni čin opisuju Srbi koji su uspeli da se sakriju i iz tog skrovišta gledaju divljačku zanesenost i radost komšija.

Iz jame Bikuše spasilo se najviše Srba. Većinom odrasli muškarci, vezani žicom i kanapom, povedeni su na Bikušu. Neki su raskinuli vezove i pobegli ispred jame, a neki, čija su se tela u padu zaustavila na „polici“, u toku noći su izašli iz jame. Najdetaljnija svedočenja o ovom pogromu u knjizi kazuju dvojica povedena na Bikušu, Milan Rosić i Luka Crnogorac.

Ledina kod sela Prolog bila je grobnica za nešto manje od 500 odraslih muškaraca, Srba. Pokupljeni su po livanjskim selima, dovedeni u Prolog, pobijeni, pobacani u rupe iskopane pred rat za potrebe železnice, zaliveni krečom i prekriveni tankim slojem zemlje. Pod tim pokrovom neki su u mukama umirali. Zemlja je nekoliko dana disala. Preživeo je samo Ilija Radeta. Ali, o tome što je video i doživeo nije smeo govoriti, pod pretnjom UDBE.

Selo Golinjevo tog dana je ostalo bez i jednog jedinog svog žitelja-Srbina. Nema ih ni danas. Ustaše su zatrle cele porodice.

Više od 400 dece mlađe od 15 godina pobijeno je u dva krvava dana na livanjskom područiju. Među njima 270 starosti do šest godina.

Volja za životom, prkos nesreći, osveta novim rađanjem bila je vodilja i snaga čudom preživelim Srbima livanjskog kraja da osnuju nove porodice.

Da je bilo sistema u ubijanju, dokazuje činjenica da su najpre privođeni i ubijani sveštenici i Srbi iz grada, ugledni lekari, advokati, trgovci da svojim autoritetom ne povedu sunarodnike u otpor strašnom teroru i presudi. Porodice već pobijenih livanjskih Srba naterane su za Srbiju. Autobusom, uz pratnju ustaša. U šumi Koprivnici ustaše su počele pokolj, iživljavajući se, da majka gleda kako joj kolju dete. Savest ili nešto drugo, tek vozač tog autobusa posle rata je progovorio o tom divljanju, što je reditelju Lordanu Zafranoviću kasnije poslužilo za stravičnu scenu pokolja u autobusu, u filmu, Okupacija u 26 slika.

Spisak stradalih je na kraju knjige Ognjena Marija livanjska. On nije konačan i nije potpun, niti će ikada biti.

Spomenici su oskrnavljeni u novom ratu devedesetih godina prošlog veka.

Ko uzme u ruke knjigu Ognjena Marija livanjska, neće je samo jednom pročitati. Vraćaće joj se da kroz ispovesti stradalnika sagleda silinu snage kojom je čovek (i narod) u stanju da se bori za ono najvažnije, od Boga dato, svoj opstanak.

NE PROPUSTITE INTERVJU AUTORA BUDA SIMONOVIĆA NA BUM BUM RADIJU

Izvor: Udruženje Ognjena Marija Livanjska

Vezane vijesti:

JOVO BAJIĆ O „OGNjENOJ MARIJI LIVANjSKOJ“ BUDA SIMONOVIĆA

Šesto izdanje Ognjene Marije Livanjske u prodaji

Budo Simonović: Ognjena Marija Livanjska (VIDEO) | Jadovno …

Budo Simonović: Vađenje kostiju iz jame Ravni Dolac 1991. godine

Imena žrtava ustaškog genocida u Livnu i okolini ljeta Gospodnjeg 1941.