Бруталан злочин на Лошињу

Одмах после капитулације Италије, Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили су да се изврши једно од најтежих партизанских зверстава. Дража: Верујем, да није Немаца, Енглези би били најгори народ.

После серије неуспешних притисака, Британци су септембра 1943. решили да напусте Михаиловића и да се окрену Титу. Најпре су му, после капитулације Италије, омогућили да и у људству, а поготово у наоружању престигне Михаиловића, јер су италијанској војсци наложили да се предаје Титу и да му уступа своје наоружање, али на томе се нису зауставили. Одлучили су да му склоне и главну препреку за освајање власти у Југославији – да смене генерала Михаиловића.

Задатак да испита околности за преврат добио је пуковник Бејли, који је тих дана британској врховној команди јавио:

– Михаиловић има морални ауторитет над цивилним становништвом. Он не може бити умањен све дотле док његов војни ауторитет над локалним командантима остане непоколебљив.

– Једини начин који би имао гаранције да буде успешан, било би јавно опозивање од стране краља. Ја сматрам да то неће бити скоро. Команданти Југословенске војске у отаџбини не чине ништа противно југословенском војном закону и дисциплини.

ДОК су спремали план да генерала Михаиловића пусте низ воду, Енглези су добро знали да су оптужбе за његову колаборацију с Немцима на климавим ногама. То најубедљивије илуструје експозе Ралфа Стивенсона, британског амбасадора код краља Петра Другог и југословенске избегличке владе. Он је 22. октобра 1943, на основу енглеских обавештајних података, ратним дописницима акредитованим при савезничкој Врховној команди у Каиру, од речи до речи изјавио:

– Овај грађански рат у Југославији посејан је већ данас услед покоља који су у почетку непријатељске окупације извршени над српским живљем у независној Хрватској.

– Доцније су се поред трупа ђенерала Михаиловића појавили и тзв. партизански одреди, тако да су једни и други водећи борбе против окупатора у исто време почели да се међусобно свађају и боре.

– Партизански одреди показали су велику активност у току ове године, док се ђенерал Михаиловић ограничио само на неизбежне операције чувајући своје снаге и своју организацију за последњи моменат, када савезничке трупе ступе на Балкан.

– Треба подвући да Михаиловић сигурно држи у рукама целу Србију, један део Босне и Херцеговине и Црне Горе, допирући до Јадрана у Далмацији, па и Словеније, само што је његова организација која се базира на мањим, четничким одредима у Хрватској и Далмацији, нарочито северној, слабија од партизана, који у последње време располажу већим снагама.

– Британски посматрачи у Југославији имају за главни циљ да одбију оштрице између Михаиловићевих трупа и партизана и обе снаге упуте искључиво у борбу против окупатора, што им до сада није успело.

– Главни разлог овога неуспеха лежи у чињеници да оба ривала имају за циљ да се одмах после слома Немачке и евакуације западних савезника дочепају Београда, да би затим из престонице могли да спроводе своје планове.

ПРЕКИД СА БРИТАНЦИМА – У јесен 1943. године Михаиловић је практично већ прекинуо односе с Британцима. Прекипело му је кадa је Радио Лондон његово ослобађање свих градова у источној Херцеговини и Санџаку приписао комунистима, а партизанске нападе на Југословенску војску у отаџбини приказивао као њихову борбу против Немаца.

– Може се рећи да данас нема ниједног човека у Србији, па чак и међу онима који служе окупаторима и његовим помагачима, који није фанатично одан Михаиловићу. Ово се може рећи у извесној мери и за известан део Срба комуниста, изузев водећих личности и чланова партизанских штабова.

– Сваки покушај комуниста да продру ближе Београду доживео је неуспех, разбивши се на жестоком отпору Михаиловићевих трупа.

– Све партизанске оптужбе да је Михаиловић фашиста и да сарађује са окупаторима потпуно су неосноване, а потичу искључиво из настојања да партизани оцрне Михаиловића код српског становништва и онемогуће га када дође моменат да се узме власт у земљи.

– Генерал Михаиловић је од почетка борби лојално сарађивао са савезницима и нико му не може ништа замерити ни као савезнику, ни као представнику југословенске владе у земљи. Исто тако лојално држање констатовано је код свих његових сарадника. Није, међутим, искључено да је држање неких мањих самосталних група, које су се издавале као Михаиловићеве, искоришћено од Тита за његову кампању.

НЕКОЛИКО дана пре него што је Ралф Стивенсон информисао ратне извештаче у Каиру, Тито је својој Другој пролетерској дивизији, пред њено ангажовање у Црној Гори, Херцеговини и Србији, упутио следећу директиву:

– Не упуштајте се у неке јаке борбе са Њемцима. Ово сада није потребно, да би сачували снагу за важније догађаје.

Тих дана, одмах после капитулације Италије, командант и комесар Титовог Главног штаба у Хрватској Иван Гошњак и Владимир Бакарић наредили су да се изврши један од најтежих партизанских злочина у Другом светском рату:

– Због опасности од четника у овој фази борбе, нису нам потребни заробљеници.

– Све заробљене у борби ликвидирати.

– То чинити и убудуће.

ТОКОМ септембра и октобра 1943. у горњој Лици и Горском котару ликвидирано око 600 заробљених четника и чланова њихових породица. Најбруталнији злочин извршен је у логору на Малом Лошињу, где су Титови борци четнике клали и бацали у море, о чему је Централни комитет КП Хрватске известио један од старешина јединице која је учествовала у овој акцији:

– Приликом ликвидације четника на Лошињу остваривало се клање по усташкој методи. Тамо је поклано и неколико младића, који су имали 15-16 година и чији је отац био у партизанима.

– Клање, мрцварење и бацање по обали мора било је и у Карлобагу.

– Клање је врло негативно деловало на народ. Само због клања упоређују нас са усташама.

Мештани су негодовали, па је клање настављено на палуби једног партизанског брода, а један Хрват, резервни поручник Антон Шустар из Ријеке, пред клање је узвикнуо: „Живјела Југославија!“, молећи да се краљу Петру Другом пренесе да је извршио заклетву и да је срећан што умире за Југославију.

ОКТОБРА 1943. у Москви је први пут, на конференцији министара спољних послова САД, Совјетског Савеза и Велике Британије, Черчилов министар спољних послова предложио је свом совјетском колеги да заједничким напорима зауставе сукобе између Тита и Михаиловића. Стаљинов министар је то одбио, рачунајући да време ради за Совјете. Идн је поменуо могућност да Москва и Лондон упуте заједничку инспекцијску мисију код Михаиловића, али Молотов је одбацио и ту идеју, исто као што је прешао и преко трећег Идновог предлога – да Совјети пошаљу своје мисије и код Тита и код Михаиловића.

Тих дана генерал Михаиловић дошао је и до једног британског документа у којем се говорило о томе како Лондон треба да користи његове јединице за остварење својих интереса. Није издржао и својим сарадницима је рекао:

– Треба да знате да нас Енглези остављају без новчаних средстава. Они употребљавају и ово средство за притисак на нас да бисмо извршили њихове захтеве, без обзира на наше интересе и жртве народа.

– Они траже и такве акције које се пењу на десетине хиљада стрељаних. При томе не дају нам никаква ни борбена, ни новчана средства.

– За сваки авион уцењују као најгори трговци.

– Верујемо, да није Немаца, Енглези би били најгори народ.

Извор: НОВОСТИ; Аутор: Перо Симић 06. јун 2015.