БРИТАНСКИ ИСТОРИЧАР НАХВАЛИО „ДАРУ ИЗ ЈАСЕНОВЦА“: „Главни циљ усташа је био истребљење Срба, филм био на удару неоправданих критика“

Филм „Дара из Јасеновца“, у чијем је фокусу прича о српској девојчици која се суочава са ужасима усташког концентрационог логора, од почетка је био оптуживан да је „националистички“ филм који промовише идеју „Велике Србије“.

Еминентни британски историчар Рори Јоманс, стручњак за период усташке НДХ, не слаже се са таквим једностраним виђењем овог филма, истичући да је „Дара из Јасеновца“ озбиљан приказ фашистичког угњетавања.

– И пре него што је публика имала прилике да погледа филм Предрага Антонијевића, који се бави стравичним злочинима усташа у комплексу логора смрти Јасеновац, наишао је на салве неоправданих критика америчких и британских филмских познавалаца – пише Јоманс за „Балкан инсајт“.

Он наводи да су рецензенти филм бланко одбацили као грубу српску националистичку пропаганду, док је један критичар отишао толико далеко написавши да филм уопште није требало да буде снимљен.

– „Дара из Јасеновца“ има за циљ да прикаже свакодневни живот у концентрационом логору из угла десетогодишње девојчице Даре Илић, која је ухапшена са старијим братом, мајком и двогодишњим братом Будом на Козари. Њен отац је већ затворен у Јасеновцу и ради као гробар на стратишту Градина, знајући да ће једног дана и сам себи ископати гроб. Убрзо пре доласка у женски и дечији део логора Стара Градишка, Дарина мајка и старији брат су убијени. Након тога, прича се фокусира на Дарину одлучност да одржи обећање које је дала мајци: да се никада неће одвојити од малог брата, чак и када он постаје све слабији и када жене које су бринуле о њему у логору буду убијене или послате у Немачку на принудни рад – објашњава историчар радњу филма.

Јоманс пише да упркос тврдњама бројних критичара, у овом филму има мало доказа о некаквој скривеној националистичкој агенди.

– Напротив, у првој сцени млада хрватска сељанка спашава бебу из колоне затвореника на путу до концентрационог логора, горко осуђујући нехуманост усташа према српским женама и деци. Као такав, филм од самог почетка експлицитно одваја обичне хрватске грађане од усташког режима. Филм такође не игнорише патњу Јевреја или Рома у логору. Трубачки оркестар који прати банкет за стражаре је ромски, док су два најважнија споредна лика у филму Јевреји – пише Јоманс.

Он пише да је тачно да се филм фокусира на искуства Срба у Јасеновцу, али да је то исправна одлука с обзиром да су већина логораша били Срби.

– То, пак, одражава чињеницу да је за усташе главни циљ изградње државе био уништавање Срба као народа – пише историчар.

Јоманс примећује да је филм донекле могуће протумачити као анти-католички, али и појашњава читаоцима зашто је то тако.

– Делови католичког клера у Хрватској одиграли су срамотну улогу у прогону Срба: осим злогласног фратра Мирослава Филиповића-Мајсторовића, који се појављује као споредни лик у филму, бројни свештеници, монаси и студенти богословије служили су као стражари концентрационих логора – објашњава историчар.

Ипак, Јоманс наглашава, иако су неке католичке монахиње познате по окрутности према српској деци, нарочито у дечјем логору Јастребарско, ниједна часна сестра није била смештена у Јасеновцу или Старој Градишки.

Рори Јоманс такође, и поред похвале за костиме каже да неки од њих нису били баш најсрећније решење. 

Ипак, он истиче да је „Дара из Јасеновца“ играни филм, а не документарац, и да је преплитање стварних догађаја и ликова у драмске сврхе стандардни део филмске конвенције.

Јоманс пише да иако су неке сцене превише насилне и изгледају претерано, попут кадрова банкета на ком су логораши принуђени да играју „музичке столице“, ти делови филма имају своју сврху.

– Те сцене имају више смисла када схватите шта Антонијевић покушава да постигне. Жели да нас фронтално суочи са ужасима Јасеновца и не дозвољава нам да одвратимо поглед. Мрачни банкет, где млади немачки официр повраћа док му надређени виче „Добродошао на Балкан“ је као Буњуелевско позориште – пише историчар, па додаје:

– Сјајна глума је оно што одликује овај филм. Иако је глумац Марко Јанкетић далеко лепши него што је Лубурић био у стварном животу, он са запањујућом тачношћу приказује његову социопатичну, застрашујућу ратоборност. У међувремену, Јелена Грујичић као јеврејска медицинска сестра која се спријатељи са Даром представља храброг и моралног лика.

Британац истиче да филм дирљиво истражује неустрашиве и сложене моралне компромисе које су затвореници логора смрти присиљени да направе, док камера изблиза снима њихова изражајна лица.

– Изнад свега, тихи, достојанствени наступ Биљане Чекић у улози Даре, одлучне да спаси бебу и да се не одвоји од ње, носи филм на својим плећима. До самог краја емоционално смо преплављени бригом за њену судбину, и до последњег тренутка заиста није јасно како ће се њена прича завршити – наводи Јоманс.

Биографија аутора критике

Рори Јоманс је стручњак за период Другог светског рата на југословенском простору, са посебним фокусом на усташку НДХ. Такође ради као аналитичар у британском Министарству правде. Аутор је књига „Визије уништења: Усташки режим и културна политика фашизма 1941-1945“, док је у припреми његова нова књига „Град мртвих: Рат и мучеништво у фашистичкој Хрватској“

Можда су позитивне и негативне критике овог филма мање битне од онога што представља. Упркос свим својим манама, „Дара из Јасеновца“ је значајан пробој који пружа референтну тачку регионалним режисерима који желе да снимају озбиљне комерцијалне филмове о жртвама у ратом разореној Југославији.

Извор: НОВОСТИ