БРАНКО..

Кад зажелиш побjећи од стварности и вратити се сновима дjетета, пође рука према полици са његовим књигама. Генерациjе су одрасле уз његове књиге.

Пише: Жељко Кресоjевић

Бранко каже да jе његов зачарани свиjет сав саткан од баjки и маштарења, мjесечине и прозрачне свиле, био своjеврсни свиjет октобра, али оног нашег, краjишког, смиреног, златног октобра у рану jесен, о Михољдану, када су им у кућу долазили драги гости, кад jе све било пуно прича и обиља, кад jе и мачка била сита и мирољубива, а миш дебео и безбрижан…

Ти ђедови октобарски дани представљаjу основну ризницу свих његових литерарних мотива.

Сад тек видим колика jе срећа била одрасти на селу уз ликове сличне његовом ђеду Ради, Јовандеки Бабићу, самарџиjи Петраку…

Уз мог дjеда Нинка “Паруна” завољех коње и пjесму. Он и стари Миjаjло Шкара, jедини су у нашоj околици пjевали уз гусле. Затегне ђед Нинко струне од коњског репа на гуслама, па завезе:

– Даааj ми Божееееее добрааа коњаааа вранаааа…

Прва слова срицао сам читаjуци стару пjесмарицу. Скоро распалих корица стаjала jе у старом креденцу. Листаш редом, увиjек понека страница испадне.

“Жениба Душанова”,”Боj на Косову”, “Смрт маjке Југовића”, “Милан Топлица”…Свака пjесма почиње оним великим украшеним црвеним словом.

Ништа љепше дjетету, него за дугачке касно jесење или зимске ноћи сjести на већ улекнути дрвени праг краj зидане пећи и слушати старога Лошкоту “Паруна”. Да jе Бранко негдjе на њег набасао, вjеруjем да би га било у књигама.

Свега би у његовим причама: хаjдука, вила на врелима, крилатих коња, љутих Турака, вампира краj млинова, бркатих жандара… Кад избечи очурде и заглади своjе сиве брчине прошаране дуванским димом, па каже:

– На ш’ушаj, гледаj уме!

Једино што jе захтjевао било jе да га гледаш право у очи док прича. Ваљда jе тако био увjерљивиjи у своjоj лажи. Омами те “Лошкотина” прича, зацрвене се образи од ватре из пећи…

Заспеш онако како само диjете може заспати. Снови се множе, што Бранко рече:

– Не знаш jеси ли jош на земљи или заjедно с мjесецом рониш кроз расперjане навиљке облака.

Можда смо Бранка ми Краjишници могли боље разумjети. Остави његово слово велика трага у многима.

И сам jе бjежао од свиjета за коjег се борио и стварао. Боље се осjећао под крилима змаjа.

Чуо jе у даљини бат копита црних коња, са jош црњим потковицама.

Недочека црне коњанике.

Везане виjести:

Јадовничка прича о Милици и Кати – Jadovno 1941.

ГДЈЕ ЛЕЖЕ КОСТИ КОЛАРИЋКИХ МУЧЕНИКА ? – Jadovno 1941.

Zaboravljeni pravednici sa Korduna – Jadovno 1941.

Свjедочење Миле Џодан о злочину над Србима Кордуна …

Покушаj хришћанског размишљања: 24. март … – Jadovno 1941.