Божићна посланица Српске Православне Цркве 2010. године

Мир Божjи, Христос се роди!

Блага и наjрадосниjа вест, браћо и сестре у Христу Господу, почиње речима светог Јеванђеља по Матеjу: „Родослов Исуса Христа, сина Давидова, Аврамова сина” (Мт. 1, 1). Та вест открива и сведочи нама и свима, небу и земљи, свим видљивим и невидљивим световима, двоjедину таjну и истину.

Сведочи нам истину о jединственом двоjедном Родослову у историjи рода људског. Сваки родослов наводи претке и потомке по jедноj, човечjоj линиjи. Једино оваj Родослов чини непоновљиви изузетак. Он представља не само Родослов човечjи него и Божjи. У њему jе садржан родослов Сина Божjег и Сина Човечjег, тоjест Богочовека Христа. Оваj Потомак царске Давидове лозе, изникао из светог Аврамовог корена, именуjе се именом Исус, тоjест Спаситељ, и именом Христос, што значи Помазаник Божjи, изабраном Народу Божjем и свему роду људском од Бога обећани Месиjа, Искупитељ и Избавитељ од греха, смрти и демонских сила. Ово jе, дакле, истовремено Родослов Јединородног Сина Божjег и Сина Човечjег, Рођеног од Духа Светог и Пресвете Дjеве Богородице.

Тако нам се у Исусу из Назарета jавља и даруjе савршени Бог и савршени Човек. Отуда, ко Њега воли, испуњава прву заповест Божjу, заповест о љубави према Богу свим срцем и свом душом, али испуњава и ону другу Његову заповест о љубави према ближњем. Јер, Он jе Бог и Господ наш, Он jе и наjближи ближњи наш. У Њему препознаjемо истинског Бога, али и истинског Човека и уз то истинску свечовечност: сазнаjемо шта и како да волимо у сваком људском бићу, носиоцу jедне и jединствене боголике човечанске природе.

У Њему, Богочовеку, утемељуjу се и даруjу три основне светиње људског живота: светиња оца и очинства, светиња маjке и материнства, светиња детета и детиње безазлености и чистоте. Управо зато наш благочестиви народ посвећуjе тим светињама три недеље уочи Божића под називомДетинци, Материце и Оци. Прво, Рођењем Јединородног Сина Божjег открива нам се таjна вечног Оца и небеског очинства. „Ко види мене”, каже Господ, „види Оца коjи ме jе послао”, а на другом месту у Јеванђељу додаjе: „Ја и Отац jедно смо”. Истовремено, Он нас учи Молитвом Господњом да Његов Отац jесте и наш Отац: „Оче наш коjи си на небесима…” Према томе, земаљско очинство, само кад jе укорењено у том вечном небеском очинству, задобиjа смисао, постаjе светиња: без њега не бисмо имали право да на земљи називамо оцем било кога. Само Рођењем Јединородног Сина Божjег у вечности и у времену рађање од оца на земљи постаjе рађање за вечност, а не за пролазност и ништавило.

Друго, прослављаjући Материце, прослављамо светињу материнства, освештану богоматеринством Пресвете Богородице. Њеним рађањем „предвечног Бога” као „Детета младог” освећуjе се и осмишљуjе свако рођење: „Срце сваке маjке”, по песнику, „постаjе срце Богомаjке“. Шта на земљи има светиjе од маjке и узвишениjе од материнства? Толико jе оно свето и узвишено да jе и Сâм Бог зажелео да се роди од Богомаjке и да њену утробу учини „широм од небеса”!

Треће, дете као плод очинске и материнске љубави, рађано силом исконског Божjег благослова, представља сажетак и врхунац свих доброта и лепота коjима jе Бог обдарио свеколику Своjу творевину.

Тако нам се, са jедне стране, Христовим Рођењем открива и даруjе величанствена и надумна таjна Бога као вечне Љубави у Оцу, Сину и Светоме Духу, а са друге стране, њиме се у Цркви као богочовечанскоj заjедници и у породици као jезгру ове заjеднице остваруjе небоземна пуноћа светотроjичне Таjне љубави.

Када се порекне, заборави и помрачи та небеска светотроjична Таjна Бога као Љубави, онда се неминовно губи смисао породице и долази до њеног распада у равни земног jављања и остварења божанске љубави, као и до распада људског заjедништва уопште. Што jе мање Бога и Божjе љубави у људима, то jе мање љубави у људским односима; то jе мање истинске љубави у браку, породици, друштву, између оца, маjке и деце, и уопште међу људима. Без Бога као Љубави, човечjа љубав губи своjе мерило и своjу меру. Она се своди на биолошку раван, на саможивост, на обоготворење телесне похоте; хедонизам постаjе врховна људска вредност.

Људи нашег доба управо су на том путу обоготворавања похоте тела и телесног мудровања, телесне памети. А кад год jе неко људско друштво у историjи кретало тим путем, оно се неминовно налазило у предворjу своjе катастрофе и пред пропашћу своjе цивилизациjе.

Једно зло у друштву прате хиљаду других зала и поремећаjа. Тако, например, стављање хедонизма на пиjедестал божанства – а управо то се догађа у наше време – постаjе узрок масовног чедоморства и његовог озакоњења, незапамћеног у историjи човечанства. Не представља ли озакоњење абортуса заправо обоготворење саможивости и егоизма коjе, у краjњоj линиjи, води рашчовечењу човека, човековом стремљењу смрти и ништавилу? Ко убиjа Бога у себи и дете у маjчиноj утроби, уништава самога себе, угрожава само наjдубље ткање и непролазни смисао живота.

Шта jе друго сида, та страшна болест и пошаст нашег времена, ако не, у наjвише случаjева, последица обесвећења светиње брака и злоупотреба полности и полне љубави, а веома често и последица њихове противприродне употребе? Као што злоупотреба богоданих психофизичких сила изазива многоброjна човекова обољења, исто тако и злоупотреба природе и природних добара око нас, човекова незаjажљивост и похлепа, угрожаваjу саму природу, загађуjу ваздух и воду, биљни и животињски свет, а тиме и самог човека, коjи живи и дише у таквом, загађеном свету.

Многи су и дивни дарови коjима jе Бог обдарио човека. Човек jе призван да те дарове употребљава на прави начин, не да их злоупотребљава. Плод тих Божjих дарова и стваралачких способности датих човеку jесу и савремени човекови изуми – например средства масовне комуникациjе: електрика, радио, филм, телевизиjа, новине, интернет. Та и многа друга модерна средства општења међу људима и преношења духовних, научних, животно практичних, моралних, естетских, културних и других вредности и свечовечанских искустава, поред не малих добара коjа доносе човеку и човечанству, такође могу бити и биваjу злоупотребљена. Коришћењем речи, слике, игре и мелодиjе ова драгоцена средства доприносе човековом просвећењу, духовном и моралном преображаjу, неговању и усавршавању заjедничког живљења људи, њиховом обjедињавању и свечовечанском сазревању у слободи и у добру, у врлинском узрастању према богоданоj безмерноj мери човековог достоjанства.

Али, ако се ти дарови и средства злоупотребе, као и све друго у човеку и око човека када се злоупотреби, у опасности су да се претворе у извор човековог помрачења и пропасти. Наместо да буду извор човековог просветљења, преображења и оздрављења, у опасности су да се претворе у помрачилиште и тровачницу људске свести и савести. Свођење човека на нагонско, распаљивање сликом, речjу, игром и музиком човекових слепих инстиката, пропагирање насиља, зла и суровости, не води ли све то поробљавању човека уместо његовоj слободи, умножавању злочина међу људима уместо умножавању добра и доброте, jачању самољубља уместо истинске љубави? Ту се све подређуjе бесловесном нагону и профиту, трговини; све постаjе роба за продаjу: Бог и човек, отац и маjка, очинство и материнство, дете и отаџбина!

Пропагирање разврата и бестидности, коjе преко тих средстава данас допире до наjскривениjег кутка земљиног шара, не постаjе ли узрок обесмишљења брачне и породичне љубави, извориште свакаквих перверзиjа, злочина и насиља?

Заиста, људска слобода и човекова права су неограничени. Све jе човеку слободно и све спада у област његових права – тако га jе Бог створио. Но да ли jе свака слобода истинска слобода и да ли jе све оно на шта човек мисли да има природно право – истинско и човека достоjно право? Два су пута пред човеком: пут живота и пут смрти. Да ли слобода коjом човек себе и ближњег свог чини робом смрти и ништавила jесте истинска слобода? Човек jе слободан да изврши самоубиство и злочин сваке врсте. По мери наопако схваћене слободе, човек може да постане људождер, убица, крвопиjа… Но слобода коjа своjим насиљем лишава ближњег слободе и начин упражњавања свога права путем насиља над другима, лишаваjући их њихових права и правде – претвараjу се у тираниjу и безакоње. Једно одступање са пута добра и живота, рађа безброj зала, смрти и неправди.

Тако, например, у добра своjства савременог човека и човечанства спада истраjна борба за људска права и слободе. Оно, међутим, што при томе ниjе добро jесте мешање добра и зла, светлости и таме, греха и врлине, љубави и мржње. Поготову ниjе добро, у име правâ и слободâ, поистовећивати злоупотребу природних и богоданих сила човекових и њихову употребу, сагласну са богоданим устроjством и циљем човекова битисања. Само они коjи су обасjани светлошћу Христовог Рођења знаjу да разликуjу употребу и злоупотребу, лажну слободу од праве слободе, самоубилачко људско право од његовог упражњавања на начин достоjан човека и људске заjеднице, на градитељски и животодавни начин.

Презирање здравих, Богом даних закона људске природе, преображених Христовим Рођењем у безмерну „меру раста висине Христове”, и обоготворење неприродног блуда и прељубе не могу, по самоj природи и моралном поретку ствари, а да не заврше демонизациjом и разарањем човечности у самоj њеноj сржи.

Не можемо и не смемо, браћо и сестре, као сведоци Христове истине о Богу, човеку и свету, свесни свог вечног и богочовечног звања пред Богом, да не укажемо на ове и друге опасности коjе данас прете човеку и угрожаваjу његову истинску слободу и аутентична права, скрнавећи његово боголико достоjанство. Поред индивидуалних права и слобода постоjе, као што знамо, и колективна или корпоративна права и слободе – права Цркве, било коjе заjеднице, права народа и слично. Ни она прва данас се не поштуjу, а шта тек рећи о овим другима? Наjтежи пример jесте, нажалост, однос многих и премногих моћника према праву српског народа на Косову и Метохиjи на живот, слободу и будућност. Поред свега осталога, страшни злочин трговања органима невиних српских жртава мржње и терора одвиjао се уз ледено, равнодушно, у многим случаjевима саучесничко ћутање представникâ међународне заjеднице, ма шта таj израз значио, а они су итекако знали шта се стварно дешава „на терену”. Штавише, укључили су се у грађење нечиjе наводне независности управо на таквим темељима! Али истина и Божjа правда увек имаjу последњу реч. То нам jемчи Рођење Христово, то већ осећамо и знамо.

Божић jе празник мира и љубави, праштања и мирења, слоге и jединства. У име тих божићних, богочовечанских духовних дарова и вредности позивамо све вас, драга наша децо духовна, да живите и делате у духу непоколебиве верности своjоj Маjци Цркви, њеном jединству, вековном поретку и одлукама њених наjвиших и jедино надлежних jерархиjских тела. Немоjте дозволити да иког од вас збуњуjу неистине и заводе грубе клевете поjединаца и групица коjе, вођене своjим секташким заблудама, свесно или несвесно служећи неприjатељима Цркве и вере Христове, покушаваjу да оспоре духовни ауторитет Цркве и њене законите jерархиjе и да га замене лажним ауторитетом самопроглашених вођа. У исто време, свима нама jе света дужност да се молимо Богодетету Христу, Сунцу Правде, за покаjање и просвећење свих заблуделих и за живот и спасење свега света.

На краjу, радуjући се Богу и Божићу и прослављаjући Христа Богомладенца као „jедино ново под сунцем”, запеваjмо сви, jедним срцем и jедном душом, песму пастирâ и анђелâ:

„Слава на висини Богу, а на земљи мир, међу људима добра воља!”

МИР БОЖЈИ – ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Дано у Патриjаршиjи српскоj у Београду о Божићу 2010 године.

Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и
Патриjарх српски ИРИНЕЈ
Митрополит загребачко-љубљански ЈОВАН
Митрополит црногорско-приморски АМФИЛОХИЈЕ
Митрополит дабробосански НИКОЛАЈ
Епископ шабачки ЛАВРЕНТИЈЕ
Епископ зворничко-тузлански ВАСИЛИЈЕ
Епископ сремски ВАСИЛИЈЕ
Епископ бањалучки ЈЕФРЕМ
Епископ будимски ЛУКИЈАН
Епископ канадски ГЕОРГИЈЕ
Епископ банатски НИКАНОР
Епископ новограчаничко-средњезападноамерички ЛОНГИН
Епископ источноамерички МИТРОФАН
Епископ жички ХРИЗОСТОМ
Епископ бачки ИРИНЕЈ
Епископ британско-скандинавски ДОСИТЕЈ
Епископ бихаћко-петровачки ХРИЗОСТОМ
Епископ осечко-пољски и барањски ЛУКИЈАН
Епископ средњоевропски КОНСТАНТИН
Епископ западноевропски ЛУКА
Епископ тимочки ЈУСТИН
Епископ врањски ПАХОМИЈЕ
Епископ шумадиjски ЈОВАН
Епископ славонски САВА
Епископ браничевски ИГЊАТИЈЕ
Епископ милешевски ФИЛАРЕТ
Епископ далматински ФОТИЈЕ
Епископ будимљанско-никшићки ЈОАНИКИЈЕ
Епископ захумско-херцеговачки ГРИГОРИЈЕ
Епископ ваљевски МИЛУТИН
Епископ рашко-призренски ТЕОДОСИЈЕ
Епископ западноамерички МАКСИМ
Епископ горњокарловачки ГЕРАСИМ
Епископ аустралиjско-новозеландски ИРИНЕЈ
Епископ умировљени захумско-херцеговачки АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ хвостански АТАНАСИЈЕ
Викарни Епископ jегарски ПОРФИРИЈЕ
Викарни Епископ диоклиjски ЈОВАН
Викарни Епископ моравички АНТОНИЈЕ

ПРАВОСЛАВНА ОХРИДСКА АРХИЕПИСКОПИЈА:

Архиепископ охридски и Митрополит скопски ЈОВАН
Епископ полошко-кумановски ЈОАКИМ
Епископ брегалнички и мjестобљуститељ
Епархиjе битољске МАРКО
Викарни Епископ стобиски ДАВИД

Извор: СВЕШТЕНA ЕПИСКОПИЈА ГОРЊОКАРЛОВАЧКА