Бошњацима у Мостару засметала награда „Степа Степановић”

Обележавања ослобођења града на Неретви у Великом рату није било у позоришту због примедаба на признање установљену по српском војсковођи.

Бањалука – Светла која су поводом стотину година од завршетка Првог светског рата обасјала Стари мост у Мостару, затамнила су неки тамошњи погледи на историјска дешавања од пре једног века.

Појединим круговима у Мостару засметала је награда названа по српском војсковођи Степи Степановићу коју је поводом обележавања стогодишњице ослобођења Мостара у Првом светском рату установило Српско просветно и културно друштво (СПКД) „Просвјета”, Градски одбор Мостар.

To је довело до тога да свечана академија, првобитно најављена за салу Народног позоришта, буде измештена у Владичански двор у граду на Неретви. Наиме, пре седам дана медији су пренели вест с мостарске конференције за медије да је „Просвјета” утемељила награду за хуманост, толеранцију и суживот „Степа Степановић”, те да ће први добитник те награде бити Анис Косовац из Коњица. Мостарски парох Радивоје Круљ појаснио је на тој конференцији да је Косовац ове године подигао споменик браћи Петру и Павлу Голубовић, дечацима од седам и пет година, који су страдали у Коњицу ратне 1992. године.

„Желимо једну лепу академију, где ћемо, уз стихове Алексе Шантића који има читав опус песама и стихова посвећених Степи Степановићу и том ослобођењу, евоцирати успомене”, рекао је Круљ. Изразио је наду да ће ова награда постати традиционална те вратити Степу Степановића у Мостар „у ком је Степановић био јако цењен”.

Историчар Вук Бачановић изјавио је пред новинарима да је Степа Степановић сматрао да ниједан народ у држави не сме имати хегемонију над другим народом, јер је веровао да је то камен-темељац среће сваког друштва. Присетио се мисли чувеног војсковође за које верује да су битне за данашњи концепт БиХ: „Нека вас име једне од других никада не отуђи јер ви сте крв једне крви и кост једне кости. Нека вас вера не раздваја, јер Бог је само један.”

Сарајевски лист „Фактор” почетком недеље објавио је текст под насловом „Српска ’Просвјета’ награду за хуманост назвала по великосрпском генералу”, па преносе реакцију директора Музеја Херцеговине из Мостара Асима Крхана који у томе види „својеврсну провокацију”.

Крхан федералну јавност убеђује у то да је „генерал имао задатак да на терену проводи великосрпску хегемонију која се одвијала у више етапа, а коју су карактерисали прогони и убијања становништва, посебно Бошњака, као неславена и турског елемента, те рушење сакралних елемената…” На крају констатује да ће „покушај враћања српској војсци ослободилачких елемената из тог периода остати јалов посао”.

Другачији поглед има новинар и публициста Шемсудин Златко Сердаревић који је претходно рекао како је Степа Степановић симбол ослобођења од окупације јер „наши народи након дугог периода тада први пут доживљавају једну слободу”.

У „Просвјети” не желе одговарати на „неистине о намерама тог друштва, кажу како академију измештају како не би довели у неугодан положај оне који су им великодушно уступили салу у позоришту, а на које су „неразумни и нечасни људи извршили притисак”.

Не желе полемисати ни о „савезничкој победи и великом човеку Степи Степановићу чију хуманост промовише и слави Међународни црвени крст у Женеви”. „Наша једина и јасна намера је да обележимо и промовишемо заједништво, љубав, поштовање и хуманост, те да на достојанствен начин у наш град вратимо име и лик човека и хуманисте кога су избрисале марионетске власти НДХ 1941. године.

Ми се сећамо Степе Степановића о коме су се најлепшим и најбиранијим речима између осталих изразили: Сафвет-бег Башагић, реис-ул-улема Џемалудин еф. Чаушевић, Хасан Ребац, који је уједно и војник Степе Степановића, Муслиманско удружење Народна узданица, Фехим Кафадаревић, Мостарски градоначелник Салих Баљић… Ми славимо Степановића, кога је опевао Алекса Шантић у неколико песама.”

Новинарка Мирела Савић пореклом из Мостара, чији су се преци борили у Првом светском рату, рекла је за наш лист да многима у Сарајеву одавно смета и Гаврило Принцип, те да је у целој причи иритантно то што је Народно позориште у Мостару направљено 1951. на започетом објекту српског дома.

Смета јој и ревизионизам у делу бошњачке јавности, посебно јер је Шантић, сем Степи Степановићу, многе стихове посветио муслиманима који су у то време бежали из БиХ од аустроугарских власти.

Временски одмак од стотину година и збивања унутар једног века неким су круговима изгледа била довољна да промене оптику посматрања на дешавања у БиХ у време окончања Великог рата.

Поводом стогодишњице откако је Друга српска армија Војске Краљевине Србије, којом је командовао Степановић, умарширала у Сарајево, бањалучки медији су се присетили да је тиме симболично окончана четрдесетогодишња аустроугарске окупација БиХ.

Аутор: Младен Кременовић

Извор: Политика

Везане вијести:

Херцеговци у Србији : Чиме је Паљетак заслужио Шантићев шешир?

Немања Девић: Је л’ Сарајево гдје је некад било