Босанска крајина у Другом светском рату(5)

До jесени 1941. године свих 9 епархиjа Српске цркве коjе су се задесиле на териториjи Независне Државе Хрватске остале су без своjих канонско постављених архиjереjа. Уочи рата се преставио у Господу Епископ пакрачки Мирон Николић, а са териториjе НДХ су протерани епископи: зворничко-тузлански Нектариjе Круљ, захумско-херцеговачки Николаj Јокановић (упокоjио се 1943. године). Од последица нечувене тортуре подлегао jе повредама нанетим од усташа, на териториjи Недићеве Србиjе, прогнани Митрополит загребачки Доситеj Васић.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 25. марта 2016. године.

Усташе су извршиле сурова убиства над Митрополитом дабробосанским Петром Зимоњићем, епископом горњокарловачким Савом Трлаjићем и епископом бањалучким Платоном Јовановићем.

Епископ далматински Иринеj Ђорђевић се наjдуже задржао захваљуjући италиjанскоj окупационоj власти, али jе 8. новембра 1941. године ипак био интерниран у Италиjу.

Коначни броj убиjених свештенослужитеља Српске православне цркве од усташа jе jош увек предмет претреса и расправа у научноj литератури, али поуздано се зна да jе до краjа 1941. године таj броj превазилазио 190.

Страдања и мучеништво Доситеjа Васића, Саве Трлаjића, Петра Зимоњића и Платона Јовановића показуjе са каквом су острашћеном мржњом усташе кренуле у затирање Српске православне цркве 1941. године. Митрополит скопски Јосиф Цвиjовић коjи jе замењивао заточеног патриjарха Гаврила Дожића у меморандуму немачким окупационим властима од 4. септембра 1941. године истиче „да jе на jедан до сада jош у историjи непознат и нечувен начин целокупна организациjа Српске православне цркве напросто уништена и изгледа забрањена и стављена ван закона.“

Архиjереj бањалучки jе био пореклом Србиjанац и као такав нарочито jе иритирао усташке власти у Бања Луци. Повереник за Босанску краjину Виктор Гутић захтевао jе писмом од 27. априла 1941. године да епископ постави архиjереjског заменика и да оде за Србиjу.

Епископ jе то одбио, написавши одговор, коjи представља његов исповеднички тестамент.

ИСПОВЕДНИШТВО ЕПИСКОПА БАЊАЛУЧКОГ

„Примио сам акт тога Стожера од 27. априла Каб. Бр. 529/41, с коjим ми се с те стране предлаже да протоjереjа Душана Мачкића именуjем архиjереjским замjеником и да узмем  на знање његово именовање повjереником за отправљање црквено-управних послова Епархиjе бањалучке, а то стога што би jа, као Србиjанац, морао напустити Епархиjу.

Част ми jе саопштити Стожернику да поменутог његовог предлога не могу прихватити, и то из ових разлога:
Ја сам канонски и законито од надлежних власти постављен за Епископа бањалучког и као такав обавезао се пред Богом, Црквом и народом да ћу водити бригу о своjоj духовноj пастви, траjно и постоjано, без обзира на ма какве прилике и догађаjе, вежући нераздвоjно живот и судбину своjу са животом и судбином свога духовнога стада и остаjући у његовоj средини на духовноj стражи за сво вриjеме докле ме Господ у животу подржи, остаjући уз своjе стадо као „Пастир добри коjи душу своjу полаже за овце своjе“.

На то сам се завjетовао и заклео примаjући епископски чин и преузимаjући под своjу управу епархиjу бањалучку и тоj своjоj заклетви остаjем вjеран и непоколебљиво доследан, докле год ми буде могуће да самостално одлучуjем о своме држању и даjем израза своjоj вољи.

Ако би ме груба сила против коjе сам немоћан ипак раставила од моjе пастве и уклонила ме са подручjа  повjерене ми Епархиjе, тада бих, по Уставу Српске православне цркве, замолио jеднога од сусjедних архиjереjа (сараjевског или тузланског) да ме за вриjеме мога одсуствовања заступа у вршењу строго епископских послова у Епархиjи бањалучкоj, а за остале послове овластио бих свога законито постављеног архиjереjског замjеника и Црквени суд коjи ми и сада у великоj мjери помажу у обављању тих послова.

То jе канонски и уставни ред и пропис коjи важи за Српску православну Цркву и по коме само они органи коjе Устав те Цркве предвиђа могу да врше неку власт у Цркви, а никако и такви други органи коjих Устав не познеjе.

Таквих незаконитих и споља наметнутих органа, у то сам наjтврђе убиjеђен, не би признавао ни народ ни свештенство, нити би такав орган, ако би био у свештеничком чину, могао и даље остати свештеником Православне Цркве. Толико сам са своjе стране сматрао дужним да узвратим као одговор на наприjед споменути акт тога Стожера. Епископ бањалучки Платон.“

Епископ се држао српског пута, одговоривши у духу православног предања. Правник Виктор Гутић jе добро разумео становиште српског владике. Одмах jе пронашао убице, а то су били Асим Ћелић и двоjица римокатолика из Бања Луке Мирко Ковачевић и Нино Чондрић. Они су у ноћи између 4. и 5. маjа 1941. године повели Епископа Платона и протоjереjа Душана Суботића пут Котор Вароши.

Након мрцварења и иживљавања жртве су бачене у реку Врбању. Тела су испливала 23. маjа 1941. године у Кумсалама где се Врбања улива у Врбас. У бањалучкоj болници ниjе вршена обдукциjа када се установило да jе реч о епископу. Сахрањен без пратње и опела на воjничком гробљу у Бања Луци. Ни гроб ниjе имао пристоjног обележjа.

У меморандумима о положаjу Српске православне цркве коjе jе Митрополит Јосиф достављао немачким окупационим властима у Србиjи у jулу и августу 1941. године мученичка смрт Епископа бањалучког наводи се као увод у списак осталих српских новомученика.

У меморандиму упућеном генералу Лудвигу фон Шредеру 20. jула 1941. године стоjи: „Једна од првих жртава усташког терора био jе бањалучки епископ Платон са протом Душаном Суботићем из Босанске Градишке…“

Према неким изворима Епископ Платон уздао се у добре и срдачне односе са бискупом бањалучким Јозом Гарићем. За ту лаковерност платио jе главом.

Извештаj проте Јована Давидовића, тужиоца црквеног суда из Бања Луке упућен Светом архиjереjском синоду 20. jуна 1941. године показуjе да jе бискуп, учествуjући у усташким свечаностима и поjављуjући се поред Гутића у jавним наступима, заправо био дволичан.

Како се ниjе ограђивао од крвника коjи jе терорисао и истребљивао српски живаљ Западне Босне, по свом духовном звању и чину постаjао jе морални ослонац усташке политике. (В. Новак, Магнум Цримен, Загреб 1948, стр. 687).

НОВОМУЧЕНИЦИ ЕПАРХИЈЕ БИХАЋКО-ПЕТРОВАЧКЕ

Према Споменици православних свештеника – жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкоj борби (Београд 1960) у дубокоj Босанскоj краjини, на подручjу коjе се данас црквено-географски подудара са Епархиjом бихаћко-петровачком убиjено jе од усташа тринаест активних свештенослужитеља до краjа 1941 године.

Свештеник Јован Бjеговић, катихета гимназиjе у Бихаћу jе краjем jула 1941. године бачен у Рисовачку jаму код Босанског Петровца. Парох у Српскоj Јасеници код Босанске Крупе, Илиjа Тинтор, затворен jе у „Кулу“, злогласни затвор у Бихаћу. Усташе нису успеле да му сломе дух и понос и на краjу jе жив спаљен.

Јеромонах Игњатиjе Ђурић, наjпре jе мучен са парохиjанима у цркви у Великоj Кладуши, а затим jе убиjен на стратишту Меjино Стање. Из Кулен Вакуфа су убиjени свештеници Родољуб Самарџић и Вукосав Милановић. Са њима jе мученички скончао и Милан Поповић, свештеник у манастиру Рмањ.

Свештеник Милан Бањац из Дрвара свирепо jе мучен над Рисовачком jамом код Петровца 16. jуна 1941. године. Док су му задавали ране по лицу, сечењем ушиjу и носа, jедан срчани младић из Дрвара Бобо Крецо повикао jе: „Доле Павелић! Живела Србиjа!“, што jе изазвало усташе да их све побиjу рафалом из аутоматског оружjа.

Тада jе убиjен и Милан Голубовић, свештеник у пензиjи коjи jе вршио дужност васпитача у шегртском дому у Дрвару. Дамjан Штрбац, свештеник из Босанског Грахова jе ухапшен од усташа 14. jуна да би преко Книна и Госпића био одведен у Јадовно где су га живог одрали.

У Јадовну jе скончао и свештеник из Црног Луга код Босанског Грахова Илиjа Будимир 14. jуна 1941. године. О Св. Илиjи 1941. године, када су усташе упале у Гламоч и починили покољ тамошњих Срба у центру вароши jе страдао и свештеник Симо Бањац.

Други парох из Гламоча, Мирко Стоjисављевић jе већ 30. jула 1941. године био бачен у Корићну jаму. Свештеник у Ливну Коста Станишић jе страдао код ливањског села Пролом 31. jула исте године, где jе заклан, док су му на његове очи мрцварили и бацили у jаму супругу и ћерку.

Свештеник Ристо Ћатић, парох у селима Губин, Саjковић и Прово код Ливна, био jе jош пре рата на удару притаjених усташа, коjи су га напали 1. jануара 1936. године. Оваj свештенослужитељ Српске православне цркве био jе у младости сарадник „Младе Босне“, па jе као такав ухапшен на бањалучком велеиздаjничком процесу. Време Првог светског рата провео jе у тамници.

Стрељан jе 1. jула 1941. у близини Ливна, а преживели са губилишта сведоче како jе достоjанствени исповедник рекао усташама: „Радите што хоћете, али нећете докле хоћете: стрељаjте ме у чело, jер се Србин не боjи смрти!“

ДУХОВНИ КОРИДОР НЕБЕСКЕ СРБИЈЕ

Српски народ jе у XX веку у своjим прекодринским териториjама два пута доживео геноцид и прогоне. Српска православна црква jе средином и пред краj XX века остаjала без свештеника, храмова и верног народа. Дешавања из Другог светског рата оставила су искуство коjе се урезало дубоко у историjско сећање и свест српског народа.

Покушаj остварења утопистичког jугословенства, односно заjедништво са Хрватима донео jе Србима невоље: отупљење државотворне моћи, слабљење духовне снаге и геополитички крах. Милионске жртве коjе jе поднео српски народ и данас се омаловажаваjу, њихов броj се заjедљиво умањуjе.

Често се заправо негира историчност српског страдалништва и исто проглашава злом митоманиjом великосрпских националиста.

Страдање Српске православне цркве 1941-1945. године препознато jе у литургиjском духу као мучеништво. То ниjе могло да спречи ни комунистичко време са бетонирањем jама, прећуткивањем злочина и пресељавањем преживелих Срба из динарског поjаса.

Ђакон Авакум и игуман Паjсиjе из Поткозарjа набиjени су на колац усред Београда 1814. године. Чесно тело Епископа бањалучког Платона, коjи се родио у Београду, прихватила jе 1941. године краjишка река Врбања. Духовни коридор Небеске Србиjе jе одавно пробиjен. „Торжествуjет православнаjа Босниjа и всjа страна сербскаjа…“, или како са болним срцем пева Св. Николаj Српски: „Одосте нам српски млађани отроци, ал’ мучења ваших осташе сведоци. Сведочиће деца изгинулог робља и безброjна српска мученичка гробља. Дан ће да обjави што ноћ црна криjе, никад грех у мраку без сведока ниjе. А на суду страшном кад васкрсну мртви, седамсто хиљада сведочиће жртви!“

Извор: pravoslavlje

Везане вијести:

Босанска крајина у Другом светском рату(1) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(2) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(3) | Јадовно 1941.

Босанска крајина у Другом светском рату(4) | Јадовно 1941.