Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Један од хиљаду

Датум објаве: недеља, 14 децембра, 2014
Објављено у Остало
Величина слова: A- A+

Пре три дана, у Србиjи и Босни и Херцеговини – видели смо краjичком ока у новинама кратку вест – ухапшено jе петнаест људи одговорних за ратни злочин у источноj БиХ пре готово двадесет две године, кад су припадници српске паравоjске зауставили воз из Београда, извели из њега све муслимане, па их након окрутног мучења хладнокрвно ликвидирали и бацили у Дрину. Било jе предавно да бисмо памтили, било jе предалеко да бисмо знали.

Е<span>ксхумациjа из jезера Перућац</span>

Била jе то, наиме, посве интерна ствар између Срба и Бошњака, као што jе њихова и данас, кад тужилаштва Србиjе и БиХ новинарима даjу изjаве о спектакуларноj заjедничкоj акциjи, суграђани и породице злочинаца у Републици Српскоj протестуjу због хапшења, а породице давних бошњачких жртава пристижу на тужан дочек правде.

Као што су се на узалудним дочецима окупљали свих ових година, у малом граду Приjепољу на jугу Србиjе, докле деветнаест убиjених никад ниjе стигло. И последњег фебруара, на годишњицу отмице, окупили су се тамо угледници бошњачких удружења и чланови породица, измолили фатиху за своjе очеве, браћу и синове, и – као сваке године – бацили у Дрину осамнаест ружа.

Да, било jе осамнаест ружа за деветнаест жртава: за jедну од њих ниjе било ни руже ни молитве.
Томо Бузов био jе, наиме, статистички Хрват, из Рудина у Каштел Новом, од великог и познатог рода Бузових. Тамо га, међутим, слабо памте: као капетан прве класе у оноj воjсци, у Новом Београду jе дочекао и пензиjу и рат.

Имао jе педесет три године и сина Дарка на одслужењу воjног рока у Црноj Гори, у Подгорици. Тамо се и био упутио, да посети сина, кад jе у суботу 27. фебруара 1993. у десет уjутро сео у воз 671, популарни „Ловћен” на линиjи Београд–Бар.

Већ у поласку воз jе каснио сат времена, jер су се станицом и вагонима мували полицаjци и наоружани неки мушкарци у маскирним униформама. Следећих неколико сати полицаjци су обилазили купее заjедно с кондуктером, коjи jе од сваког од хиљаду путника, колико их jе било у возу, тражио путну карту и личну карту.

Никад то ниjе било, да се уз путну карту тражи и легитимациjа – шапатом су се чудили путници, а полициjа их jе смиривала обjашњењем како се „поjавио неки шверц”.

Коjи минут пре четири после подне воз се уз шкрипу зауставио у Штрпцима. Мала jе то станица, никад се ту „Ловћен” зауставио ниjе, па су нелагода и страх брзо испунили загушљиве купее. Онда су се из даљих вагона зачули жамор и гласна запомагања и ниjе прошло дуго пре него су путници у возу схватили што се догађа.

Хиљаду путника уплашено jе гледало у властите блатњаве ципеле, боjећи се и провирити кроз прозоре на станицу, где су изведене Бошњаке построjавали поред камиона са зеленом церадом. Могао jе оћутати и пензионисани официр, Каштеланин Томо Бузов.

Само да jе ћутао, да се удубио у новине или се правио да дрема, да jе гледао властита посла – а имао jе своjих, важниjих послова, имао jе на jедном краjу пруге супругу, а на другом сина – тргнула би га неколико минута касниjе локомотива и мала станица Штрпци заувек би остала иза залеђеног стакла на прозору купеа. Само, ето, да jе ћутао. Али ниjе могао. Устао jе коначно са свог седишта и гласно узвикнуо: „Станите, људи, шта то радите!? Има ли у овоj земљи закона?”

Ниjе то био пркосни, хероjски гест: само људски, дакле сулуди и бесмислени. Знао jе и он, као и осталих хиљаду путника, да не може ништа спречити, ништа променити и никога спасити. Тако се Каштеланин Томо Бузов, уместо на порти подгоричког гарнизона, у посету сину Дарку, те суботе нашао у камиону с осамнаест Бошњака, коjе су припадници паравоjне групе „Осветници” из Вишеграда одвели у село Прелово краj Вишеграда.

У гимнастичкоj дворани основне школе окрутно jе мучен и премлаћен, пре него што jе и на њега дошао ред да уђе у jедну гаражу, где jе чекао вођа „Осветника” Милан Лукић.

Супруга Ковиљка и син Дарко никад нису покопали Тому. Од деветнаест жртава отмице у Штрпцима, идентификоване су и сахрањене само три, пронађене касниjе у jезеру Перућац.

Све остале, међутим, у комеморациjама у Приjепољу имаjу своjу множину, као што своjу множину на демонстрациjама у Вишеграду имаjу и убице, и као што jе своjу множину у возу 671 имало хиљаду путника загледаних у властите блатњаве ципеле.

Само Томо Бузов нема множине и никога се не тиче. Памти га, ето, само понеки од хиљаду сапутника из воза 671 на линиjи Београд–Бар, сведока коjи су се на суду сетили човека коjи ниjе могао ћутати.

Једног од хиљаду.

Пише: Борис Дежуловић

 

Извор: SLOBODNA DALMACIJA

 

Везане виjести:

БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ: Хрватска воли злочинце  – Jadovno 1941.

БОРИС ДЕЖУЛОВИЋ Моj Дилане, побратиме мио: – Jadovno 1941.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top