Bolnica

Bolnice u logoru nije bilo sve dok nije bilo javljeno da će logor pregledati Međunarodna komisija Crvenog Krsta. To je bilo 6. februara 1942. godine. Pre toga dana užurbano se podigla jedna specijalna baraka, koja je navrat-nanos snabdevena bolničkim krevetima, belo ofarbana, tako da je iznutra dobila zaista izgled bolnice. Do ove barake, koja je bila određena za bolnicu, bila je podignuta još jedna baraka, kao buduća ambulanta i ona je isto tako iznutra dobila uređaj jedne obične ambulante sa najnužnijim nameštajem i priborom.

Dotle su zatočenici ležali bolesni «smešteni po nastanbama. Tamo gde bi koga od njih slabost i bolest skrhala, tu bi i pao.

Svedok Vukašin Žegarac, činovnik Direkcije šuma iz Nove Gradiške, logorsku bolicu opisuje u svome svedočkom iskazu ovako:

«Od 24. septembra 1941. godine, pa do poslednjega moga dana u Jasenovcu, ja sam bio određen za bolničara. Toj mojoj dužnosti imam da zablagodarim što sam ostao živ. A kao bolničar bio sam još u logoru Jasenovac broj II, pa sam kao takav prešao u logor Jasenovac broj III i kao bolničar dospeo sam pre dolaska Komisije Crvenog Krsta u novosagrađenu bolnicu. Ne treba da napominjem, da su u bolnicu dolazili zaista bolesnici i to oni koji više nisu mogli stati na svoje noge. I koliko ja znam, gotovo nijedan od takvih bolesnika nije se više pridigao. Svi su oni bili na samrti kada su stigli u bolnicu, a pošto nije bilo u bolnici ni lekova, ni hrane, ni čistoće, ni toplote, niti ma kakvih uslova za ozdravljenje, to su bolesnici umirali od reda. U bolnicu je moglo stati najviše 120 bolesnika i zato su za bolnicu proglašeni samo oni, koji su već na samrti. Kad se broj u bolnici napunio i kada bolnica nije imala više slobodnih mesta, a sve novi i novi bolesnici i samrtnici se javljali, ustaše su problem rešavale na sasvim jednostavan način. Obično bi uveče ustaše isterali sve bolesnike pred baraku. A koji nije mogao sam na svoje noge, toga smo mi bolničari iznosili.

Odma pred vratima bolnice, dočekuju ih ustaše maljevima, sekirama ili noževima, te ih ubijaju i kolju.

Kad ih sve pokolju, pozovu «grobare» i ovi ih odnose i pokopaju. Ponekad nekoje bolesnike, koji još mogu da hodaju odvedu ravno na groblje, narede im da polegaju potrbuške u rake, koje su grobari uvek unapred iskopavali, i tu ih dotuku maljevima i sekirama. Grobarima ostane samo to da leševe poskidaju i da ih zaspu zemljom. Dok sam ja bio bolničar, izvršen je takav pokolj bolesnika četiri puta. Razume se da sam svaki put pokolje lično video na svoje oči. Prvu takvu «likvidaciju» bolesnika doživeo sam dok još nije bilo bolnice.

Bilo je to na rimokatolički Badnji dan, tj. na 24. decembar 1941. godine. Ustaše su dan dva ranije vodile na bosanskoj strani krvave borbe sa partizanima i posle završenih borbi iskalili su se na nama. Opkolili su našu baraku u kojoj je bilo oko 180 bolesnika i svega nas 12 zdravih, koji smo bili kao posluga i opskrba bolesnicima. Kao lekar bio je zatočenik Paja Gerenčević, medicinar iz Sremskih Karlovaca, nas nekoliko bolničara i pisar inženjer Sima Đurković. Kad su ustaše otvorile baraku, pozvale su nas da izađemo, a pošto smo mi znali za jučerašnje borbe i rđav provod ustaša i zato smo osećali šta nam se sprema, te nismo dobrovoljno izlazili.

Ustaše su provalile u baraku i bajonetima sve nas prisilili da izađemo. Najpre su isterali bolesnike i kako je koji izlazio iz barake, ili bivao izbacivan iz barake, ustaše su ga dočekivale pred barakom i tu odmah klale. Samo jedan manji deo su povezali žicom i odveli na groblje, gde su ih sve poubijali na već opisani način. Kada smo mi zdravi došli na red, ustaški oficiri su izdali naređenje da nas ostave u životu, jer smo im potrebni. Međutim, među nama zdravima bio je Voja Erić, trgovac iz Sarajeva, koji je bio krupan čovek od preko 120 kg pa ga je zapovednik rada Slobodan Micić toga dana sklonio sa rada u bolnicu, među bolesnike, jer se bojao da će onako visok i stasit zapasti nekom ustaši za oko i da će ga ubiti. Nije sudbini izbegao i mučenički je poginuo u onoj grupi vezanih žicom na groblju.»

Ovaj svedok opisao je stanje u bolnici od 24. septembra 1941. do 30. marta 1942. godine, a svedok Milko Rifer opisuje pod naslovom «U domu umiranja» bolničke prilike od oktobra 1942. do oktobra 1943. godine, pa navađa da se bolnica sastojala od dve barake, koje su se tada nazivale bolnica I i bolnica II, a koje su ranije bile jedna bolnica, a druga ambulanta. Za ambulantu ističe:

«Ambulanta je radila od ranog jutra do kasnog mraka, jer se svakog dana javljalo na stotine bolesnika, što ih je valjalo pregledati, upisati u bolesničke knjige, odrediti im mesta u bolnici, ili im dati koji dan poštede, ili lečiti ambulantno.

U ambulanti je vrvelo kao u košnici. Zbog nestašice prostora i vremena, obavljalo je pet, šest lekara svoju dužnost istovremeno. Nije bila retkost da se jedan pacijent kome je zubar u jednom kraju čupao zub iza glasa derao, a istovremeno su drugome na operacionom stolu pod eterom amputirali nogu. Trećemu su čistili duboki čir na vratu, a još dvojica sedela su na stolicama i merila temperaturu. U ambulanti je bilo uvek 8 do 10 pacijenata. Lekari su se zaista trudili i svojski zalagali, da pomognu jadnim zatočenicima – ali sredstva kojima su raspolagali, bila su više nego skromna.

Bolnička je apoteka bila veoma siromašna, a bolesti u logoru veoma raznolike i raširene. Internacionalni Crveni Krst iz Ženeve slao je doduše Jasenovcu čitave sanduke lekova i specijaliteta, ali su svi zaostajali u apoteci ustaške bolnice i samo izuzetno je koji delić zalutao u logorsku bolnicu.

Obe bolničke barake mogle su primiti najviše 120 bolesnika, a ležalo je u njima uvek do 300. U bolnicu su se primali samo najteži bolesnici, oni koji nisu više mogli hodati i oni koji su imali preko 40 stepeni temperature. Da bi takvi dobili mesto u bolnici, trebalo je izbaciti po kojeg rekonvalescenta, koji je tek prebolovao krizu neke od teških bolesti, i kome je bilo potrebno tek sada izvesno vreme (najmanje 14 dana) bolničke nege. Osim toga, svako jutro predavao je bolnički pisar pismeni izveštaj zapovedništvu s brojnim stanjem bolesnika, dijagnozom i tokom bolesti. I svake nedelje, odnosno nedeljno jedanput, dolazio je do zapovedništva ustaški oficir ili podoficir i čitao listu bolesnika određenih za «specijalno lečenje». Niko od bolesnika nije verovao u to «specijalno lečenje»; svi su dobro znali kuda ih vode i da to znači mučenički svršetak. Većina od takvih odabranih bolesnika nije mogla sama otići, pa su ih odnosili grobari u «Zvonaru». A u «Zvonari» su im, bez obzira na to što nisu mogli da se sami kreću, ipak vezali ruke žicom na leđima i odvozili ih skelom u Gradinu.

Za vreme moje bolničke prakse u bolnici II, ležao je u jednome boksu dečak od 15 godina i podnosio hrabro užasne boli, jer je bolovao od tromboze. Bolest se komplikovala. Jedanoga jutra došao je ustaša sa listom bolesnika za «specijalno lečenje» u ustaškoj bolnici. Među ostalim prozove i ime – Milić Stanković (tako se zvao taj dečak). Stajao sam kraj njegovog boksa i izgovoreno njegovo ime, mene je strašno dirnulo. Prenuo me je sveži alt dečaka.

«Umro je noćas».

Ustaša je precrtao iz popisa ime Milića Stankovića i otišao sa ostalim skupljenim plenom.

Od bolesnika koji su ležali u bolnici, polovina je bolovala   od pegavca, ostali od kaheksije, potpune fizičke iznemoglosti, trbušnog tifusa, dizenterije, teških pojava avitaminoze, tuberkuloze i drugih bolesti.

U bolnici II ležala su po trojica u jednom boksu, a svaki raspoloživi prostor na podu zauzimali su bolesnici, tako da je lekar ili bolničar u službi morao da preskače preko ispruženih telesa. Ležali su obučeni, na golim daskama. Samo retki su imali delove posteljine. Većina je stavila pod glavu porciju za hranu i pokoji deo odela. Po sredini uzdužnog zida, pod prozorom, stajalo je limeno bure, takozvana «kibla», gde su logoraši obavljali nuždu. Samo je mali broj mogao dopreti do kible, jer je bilo toliko ovladala većinom fizička slabost, da se nisu mogli ni dopuzati. Ipak, kibla je bila stalno zauzeta, jer su gotovo svi bolesnici, pored osnovne svoje bolesti, patili i od užasnog proliva. Kibla, koja je sadržala oko 50 litara, praznila se dva puta dnevno.

Većini bolesnika morali su bolničari davati noćne posude i to je bio posao bolničara tokom dana i noći. Ograničeni broj noćnih posuda, bio je u stalnom pokretu neprestano.

Mnogi bolesnici nisu imali vremena da dočekaju posudu, ili je nisu tražili, jer su ležali rezignirani ili bez svesti. Takve je trebalo i prati i sušiti.

Neopisivi talas smradi kružio je po zagušljivoj prostoriji bolnice. Nije bilo načina da se neutrališe nepodnošljivi smrad ljudskih izmetina, koji je bio pojačan zadahom neopranih telesa i gnojnih rana mnogih bolesnika. U tome smradu valjalo je i jesti i provesti dan i noć. Tek kad bi čovek od omaglice počeo da gubi tlo pod nogama, izlazio bi na čas pred baraku da udahne malo svežeg vazduha.

Hrana je bila obična, logorska pura i čorba od oljuštenog krompira sa 150 gr hleba. Samo ujutru oko 10 sati, dobijali su bolesnici čašu mleka. Bio je to dar ekonomije, no kadkad je mogao podmiriti samo polovicu bolesnika, pa se moralo pomešati s vodom da bi svaki bolesnik dobio po jednu čašu. Jedne noći bio sam dežuran u poluosvetljenoj prostoriji bolnice II. Oko 9 sati veći deo bolesnika već je spavao, a neki su vikali od bola, dozivali majke, žene. Neki se molili Bogu, a neki užasno preklinjali stisnutih zuba. U bolnici je vladala graja. Bili su puni želja  koje sve nisam bio kadar da ispunim. Dodavao sam nebrojeno puta noćne posude, točio čaj u prljave porcije, vodio pokretnije bolesnike na kiblu, dodavao vodu, pokrivao one koji su u vrućici odbacivali pokrivače i kidali odeću sa sebe, umatao u prnje one koji su se tresli u groznici.

Vode … stenjao je jedan.

Kiblu! brzo, brzo … žurio se drugi.

Treći je sedeo u boksu, tresla ga je vrućica. Izmerio sam mu temperaturu: 41. Pružao je prema meni ruke i prinosio prste suvim ustima. Nije mogao govoriti, samo su mu se tresle vilice. Molio je vode. Po nalogu lekara nisam mu smeo dati vode. Donesoh mu čaja, no on ga je sa gađenjem odgurnio i prosuo po jednom bolesniku, koji je gadno psovao. Meni se učinilo strašnim da mučim čoveka, kome ionako nema spasa. To uopšte nije više bio čovek, nego na smrt bolesna, nema životinja, koja samo svojim beskrajno izražajnim očima moli kap vode, da namoči usne što gore. Pružih mu pola čaše ledene vode, koju on za tren oka iskapi.

Zadovoljan, što sam mu ispunio možda poslednju želju, pogladim ga nežno po kosi i zavirim u oči, koje su molile još.

No, on nije ugasio žeđ. Žeđ se udvostručila, voda je ishlapila na silnoj vatri, što je izgarala u grlu, plućima, srcu. Doneo sam mu punu čašu, pa još jednu, još jednu … Oči su iza svake čaše molile još. Popio je već litar, dva, a žeđ je neprestano rasla i tražila sve nove količine vode. Morao sam prekinuti i pobeći od tih očiju, koje su me neprestano tražile sve do pred zoru. Tada su se ugasile.

Bolesnik kraj vrata, koga je mučio proliv, silazio bi svakih 5 minuta s boksa i rušio se na noćni sud. Bio je mlad i napola kostur, sav krvav i izmučen od dizenterije, sa očima teškim od umora.

Ovo je već četvrta noć kako ne spava i kako svakih nekoliko minuta silazi uz užasno stenjanje s boksa. Dok bi silazio, curio je iz njega krvav izmet. Ove noći silazio je s boksa 112 puta, a onda se umirio. Umro je skoro ugušen od crevnog izmeta, kojega je bio prepun njegov ležaj.

Jedan je poludeo i počeo kidati odeću sa sebe. Probudio sam profesionalnog bolničara, koji je spavao u baraci, da mi pomogne i savetuje šta da učinim s bolesnicima. Trebalo ga je vezati za krevet, jer nismo imali ludačke košulje. Prilikom vezivanja poludeli je ujeo bolničara za nogu, a sutra dan pred veče umro je umiren, a da to niko nije ni opazio.

Nedaleko od njega na podu je ležao težak bolesnik, bolovao je od tuberkuloze. Svakog sata molio me je da mu izmerim temperaturu. Oko 3 sata ujutru pozvao me je k sebi i zamolio: «Imaš li, brate, jednu cigaretu?».

Zaustio sam da ga odbijem, no on me je prekinuo: «Znam da ne smem pušiti, pluća. Ja ovde ležim već 7 dana na podu kao pašče. Slušao sam sve lekareve savete i nisam ništa učinio, što bi moglo naškoditi. No, sada znam da neću dočekati zore, a imam samo jednu želju: da popušim cigaretu.»

Govorio je teško. Znao sam da govori istinu. Dao sam mu cigaretu. Nikada još nisam video čoveka, koji bi mogao s većim zadvoljstvom pušiti. Popušio je – zakašljao se i bilo je onako – nije dočekao zore.»

Isti taj svedok opisuje drugi dolazak u logor Međunarodne komisije Crvenog Krsta u jesen 1942. godine…:

«Svi grupnici pozvani su kod logornika Vinera i dobili su ove upute:

1.)           Za određene dane logor treba da osvane čist i okupan. Na zemlji se ne sme naći ni iver. Podovi u barakama moraju biti čisti i natopljeni kreozotom. Osim toga, barake i logoraši moraju biti temeljito dezinsekcirani.

2.)           Naročito mršavi i odrpani logoraši će biti za dva dana (dok se Komisija bavi u logoru), poslani u Mlaku.

3.) U bolnici moraju biti samo lakši bolesnici i ona ne sme prekoračiti kapacitet od 120 bolesnika; na svakom krevetu sme ležati samo jedan bolesnik. Svi ostali biće za to vreme sa bolničarima i jednim lekarem sakriveni na tavanu obrtne barake.

4.) Svaki logoraš nosiće na prsima komadić četvorokutnog belog platna sa brojem i žigom zapovedništva. Na pitanje bilo kojeg člana Komisije o imenu, logoraš sme odgovoriti samo: «Ja sam zatočenik broj taj, a na sva ostala pitanja valja ustegnuti odgovor i smesta se udaljiti. Sve potrebne informacije Komisiji će dati ustaške starešine.

5.) Tih dana se normalno radi u svim logorskim postrojenjima 8 sati. Od 7 do 12 i od 2 do 5. Zatočenici moraju tih dana biti čisti i obrijani, i obučeni u svoja najbolja odela.

Kada su grupnici primili ove naredbe i upute, logor je bačen u pokret, pa je i u bolnici nastao (u smislu primljenih uputstava) brzi rad. Iz ustaške bolnice donešen je pun sanduk lekova i čitavo brdo kao sneg belih čaršava, lekarskih i bolničkih mantila. Zidovi baraka i boksovi parili su se vrelom vodom, prozori čistili, a podovi mazali kreozotom. Za vreme čišćenja bolesnici su ležali na daskama, ili na travi pred bolnicom.

Bolnica se nije mogla prepoznati. Sva se sijala od čistoće i mirisala na sveži ozon ekstrakta borovih iglica. Kibla je bila iznešena iz barake, bolesnici su bili obrijani i obučeni u čiste noćne košulje, ležali su na slamnjačama, presvučene belim čaršavima i jastucima. Pokriveni su toplim pokrivačima. Nad glavom svakoga bolesnika bio je karton sa brojem i krivuljom temperature. Bolničari su obavljali svoju dužnost u čistim mirisnim ogrtačima. Porcije su bile sve izribane i bolesnici su primali pirinač u mleku.

Bolnica je prednjačila. Bila je najlpeši i najbolje uređeni deo logora.

A teži bolesnici odnešeni su na tavan radionice Obrtne grupe i spavali su na daskama umotani u krpe i umazani svojim izmetima. Čim je Međunarodna Komisija naišla, ti teški bolesnici sa tri bolničara zaključani su na tavanu i tamo ostali bez hrane, bez vode, bez ikakve pomoći, da pomru ili pocrkaju – dok se Međunarodna Komisija ne uveri o čovečnom postupanju ustaše u logoru, o besprimernoj čistoći i sjajnim higijenskim prilikama, u kojima zatočenici žive.

No, kada je Komisija pošla, sve se vratilo na staro. Stari red u bolnici i sve ono zlo, koje je logorska bolnica dotle zapisala i imala, nastalo je ponovo samo u još strašnijem i gorem izdanju.

Bolesnici koji su bolovali od zaraznih bolesti, ostavljani su u bolnici da leže pokraj bolesnika nezaranih bolesti i otvarana je najšira mogućnost za prenošenje zaraza na onako izmučena i neotporna tela ostalih živih kostura.

No, ipak je postojalo nešto što bi se moglo nazvati zaraznom bolnicom. To je bila jedna kuća na bosanskoj strani u selu Gradina. U tu kuću dopremani su zatočenici, koji bi se razboleli od tifusa. Među ostalim, ovde je bolovao i umro od tifusa i tromboze dr Lendler, lekar iz Čalme u Sremu. Svedok Milko Rifer opisuje da je lekar već posle prebolele krize u zaraznoj bolnici u Gradini i da je pokraj njega ležao dr. Lendler, koji je posle 5 dana prošao krizu tifusa, ali ga je tromboza tada toliko savladala, da je od silnih bolova povremeno gubio svest, a kada se svesti vraćao, urlao je od bola. Dr Špicer iz Zagreba koji se takođe tresao u groznici trbušnog tifusa, dovukao se do Lendlera i prosekao mu žile na nogama običnim džepnim nožićem, da bi mu ublažio boli. I zaista, Lendler je prestao da urla, no predveče je toga dana u najtežim mukama izdahnuo.

Ustaše su bolnicom proglasile i logor III-C, kada je već bilo rešeno, da se to odelenje logora likvidira. Na ulazu u logor bila je obešena velika tabla, na kojoj je pisalo PEGAVAC. U to vreme pegavca u logoru III nije bilo, među onih 200 logoraša, koliko ihje još u logoru bilo ostalo. Svi ti logoraši-zatočenici – bili su iznemogli i bolesni od gladi, iznurenosti, premorenosti i nazeba. Bili su to živi kosturi i osuđeni na najstrašniju smrt glađu, a da se niko ne bi usudio da im se približi, da im dobaci koju mrvu hrane ili vode. Postavljene su udvostručene straže, pooštreno je čuvanje logora III-C i pokraj svega toga da bi se eventualni spasioci ovih nesrećnika zastrašili, da im ne prilaze, proglašeni su svi kao bolesnici od pegavca i ceo taj logor pretvoren je u bolnicu za lečenje od zarazne bolesti, pegavog tifusa.

Smrt ovih jadnika i njihovo mučenje biće opisano kod spisa logora III-C, a u glavi «Bolnica» treba da se još opiše, da je u Jasenovcu postojala i takozvana ustaška bolnica.

Ustaška bolnica u Jasenovcu postojala je u samome selu Jasenovcu i bila organizovana za lečenje bolesnih ustaša iz jasenovačke posade i ustaških jednomišljenika i pristalice civila iz Jasenovca i okoline. U isto doba ta ustaška bolnica bila je i utočište zatočenika iz logora III. Osnovana je u jesen 1942. godine i za upravnika je došao ustaški natporučnik (kasnije satnik) dr Marin. Za pomoćnika postavljen je bio ustaški poručnik Belušić nesvršeni medicinar. I dr Marin i Belušić imali su mnogo simpatija prema zatočenicima, a Belušić se družio isključivo sa zatočenicima.

Ustaška bolnica ležala je u središtu mesta Jasenovca, a sastojala se od nekoliko zgrada smeštenih u velikom dvorištu, koje se spuštalo čak do Save. Bolnica nije bila opkoljena žicom i kretanje po njoj bilo je potpuno slobodno. Leti je bilo dozvoljeno i kupanje u Savi, a smelo se prošetati i po samom mestu. Hrana u bolnici je bila prvoklasna.

Sve je to bilo udešeno tako, da stranci i civili, kojima je jedino bio dozvoljen pristup u ovaj deo logora, koji se nazivao ustaškom bolnicom – da vide na licu mesta, da je istina ono što o Jasenovcu piše u «Novoj Hrvatskoj» i hrvatskom narodu. Trebalo je naivnu javnost uveriti da to što se piše u ustaškoj štampi, da to nisu novinarske patke, nego da je to stvarnost i istina. To je zato sve tako i udešeno, i zato su pojedini logoraši iznimno i primani u ustašku bolnicu, kako bi se javnosti prikazalo, da je to bolnica i za zatočenike i za ustaše i da je kod pitanja lečenja i pomoći obolelim u jasenovačkom logoru princip jednakosti, zaveden tako, da su šta više zatočenici i ustaše izjednačene. Međunarodni princip bolničke nege i lekarske pomoći trebao je tako da se pokaže, da je u Jasenovcu u celosti primenjen.

Mnogi zatočenik zahvaljujući ovome, našao je utočište u ustaškoj bolnici sve dotle, dok je u upravi bolnice bio dr Marin i poručnik Belušić. Ostali lekari u bolnici bili su zatočenici, među kojima je bilo i lekara specijalista vanredne reputacije, koje je uprava ustaške bolnice iz logora III sve sebi bez velikih teškoća dobavila. Za bolnicu u krugu logora, koja je napred opisana nije bilo važno kakve će lekare imati i da li će ih uopšte imati, jer je to bila bolnica samo za zatočenike. U ustašku bolnicu pokupljeno je sve, što je bilo od vrednosti.

Ovakav način i rad u ustaškoj bolnici – prema zatočenicima, kojima su ustaški lekari Marin i Belušić bili naklonjeni, a lekari zatočenici pogotovo, bio je sve do septembra 1944. godine. Taj režim je, dakle, postojao od jeseni 1942. pa do septembra 1944. godine, sve dotle dok nije bila otkrivena zavera u logoru i dok se nije utvrdilo da su u zaveru upleteni i lekari Marin i Belušić. Obojica ustaša lekara bila su tada javno sa još 24 druga zatočenika, u logoru obešeni, o čemu se u poglavlju o zaveri daje detaljniji prikaz.

Posle pogibije dr Marina i Belušića, te još nekoliko divnih drugova iz bolnice, bolnica je prestala da bude utočište za zatočenike i bila je od tog vremena za bolesne zatočenike sasvim zatvorena.

—————————————————————————————————————————-

< Stanovi i higijenske prilike     Sadržaj     Zavjere zatočenika-pokušali spasenja prodorom >