Болан траг у историји коју не смемо заборавити

СУГРАЂАНИ НИСУ ИМУНИ НА ПАТЊЕ НАШЕГ НАРОДА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Пише: Александра Илијев

Значајнa тема окупила је у Културном центру представнике старијих и млађих генерација. Говорило се о догађајима и геноциду у Другом светском рату на територији Независне Државе Хрватске (НДХ). Судећи по броју попуњених места намењених посетиоцима, дошло је неочекивано више људи него што је било у плану. То потврђује колико је ова проблематика и дан – данас битна. Рат је однео  много живота и променио свет из корена, али негде успут изгубиле су се тешке приче страдања нашег народа у логорима. Учесници трибине покушали су да објасне зашто је до ових ствари уопште дошло и колико је важно да се о њима и даље прича. Модератор је био Ђорђо Прстојевић, уредник трибинског програма Културног центра.

ПРОШЛОСТ НЕУЈЕДИЊЕНОГ НАРОДА

Гордана Достанић из Удружења „Огњена Марија Ливањска” је дала историјску подлогу и осврнула се на прошлост нашег народа и суштину проблема.

– Данас често можемо чути да се живело лепо док није почео рат. Људи су заједно радили, помагали се међусобно, кумовали, женили се и удавали, а онда је дошао рат, и нико не зна да објасни шта се догодило међу нама – рекла је Достанић.

Она сматра да се за ово објашњење треба позабавити српско – хрватским односима и заронити дубље од односа појединаца. Истакла је да се њихово удружење труди да сачува културну баштину и сећање на жртве усташког злочина. Из тог разлога ставили су пред себе задатке попут очувања споменика, гробља и традиције православних ливањских Срба и села.

На скупу је приказан и филм „Пашка плава гробница“ о страдањима народа у логору Госпић – Јадовно – Паг, један од првих насталих на територији НДХ који је служио за затварање српског, јеврејског и ромског становништва. Телесни остаци жртава још увек нису ексхумирани и идентификовани, а спомен-обележја често трпе нападе вандализма.

СЕЋАЊЕ ЖИВИ

Аутор филма је Душан Басташић, председник Удружења „Јадовно 1941” чији потомци и поштаваоци жртава покушавају да одрже сећање на овај злочин.

Како Басташић наводи, подаци о броју погинулих се не ажурирају адекватно, а институције задужене за то често умањују значај жртава геноцида, па сматра да је потребан добар тим људи који би наставио да се бави овим проблемима.

– Све што радимо сада јесте у функцији превенције геноцида, како би људи могли да чују и науче историјску лекцију свега што нам се дешавало за време ових ратовања – рекао је Басташић. Иако се данас говори да нема више опасности, највише би волео да чује да ће Србија свим материјалним и људским ресурсима бранити свој народ ако буде потребно.

ПОДРШКА НИЈЕ ИЗОСТАЛА

Трибину је подржао и члан главног одбора Удружења логораша и потомака логораша Јасеновац, Драгиша Грујић.

 – Данас се у Банату не могу ни пописати све жртве геноцида у Јасеновцу, јер многи о томе више не желе да причају – рекао је Грујић и додао да је на подручју Средњег Баната остало свега 32 потомка и то у Хетину, Руском Селу, Српској Црњи, Житишту и Честерегу који су дошли са Поткозарја.

Своје прошлости сећа се и Душан Стјепановић, један од потомака логораша, који је исту судбину и сам доживео.

– Свестан сам свега што се дешавало нашем народу, и научио сам из тога да онај ко не памти прошлост нема ни будућност – истакао је он.

БЕЗ АДЕКВАТНЕ ДЕФИНИЦИЈЕ

Из „Јадовно 1941” наглашавају да не постоји терминолошка одредница за геноцид у српском језику (геноцид над Јеврејима познат је као Холокауст, а над Ромима као Порајмос). Тим поводом Скупштина удружења предлаже да се злочин над православним Србима током Другог светског рада од стране НДХ именује као „Покољ”.

Извор: Лист Зрењанин, 23.септембар 2022.; Аутор: Александра Илијев