Bolan trag u istoriji koju ne smemo zaboraviti

SUGRAĐANI NISU IMUNI NA PATNjE NAŠEG NARODA U DRUGOM SVETSKOM RATU

Piše: Aleksandra Ilijev

Značajna tema okupila je u Kulturnom centru predstavnike starijih i mlađih generacija. Govorilo se o događajima i genocidu u Drugom svetskom ratu na teritoriji Nezavisne Države Hrvatske (NDH). Sudeći po broju popunjenih mesta namenjenih posetiocima, došlo je neočekivano više ljudi nego što je bilo u planu. To potvrđuje koliko je ova problematika i dan – danas bitna. Rat je odneo  mnogo života i promenio svet iz korena, ali negde usput izgubile su se teške priče stradanja našeg naroda u logorima. Učesnici tribine pokušali su da objasne zašto je do ovih stvari uopšte došlo i koliko je važno da se o njima i dalje priča. Moderator je bio Đorđo Prstojević, urednik tribinskog programa Kulturnog centra.

PROŠLOST NEUJEDINjENOG NARODA

Gordana Dostanić iz Udruženja „Ognjena Marija Livanjska” je dala istorijsku podlogu i osvrnula se na prošlost našeg naroda i suštinu problema.

– Danas često možemo čuti da se živelo lepo dok nije počeo rat. Ljudi su zajedno radili, pomagali se međusobno, kumovali, ženili se i udavali, a onda je došao rat, i niko ne zna da objasni šta se dogodilo među nama – rekla je Dostanić.

Ona smatra da se za ovo objašnjenje treba pozabaviti srpsko – hrvatskim odnosima i zaroniti dublje od odnosa pojedinaca. Istakla je da se njihovo udruženje trudi da sačuva kulturnu baštinu i sećanje na žrtve ustaškog zločina. Iz tog razloga stavili su pred sebe zadatke poput očuvanja spomenika, groblja i tradicije pravoslavnih livanjskih Srba i sela.

Na skupu je prikazan i film „Paška plava grobnica“ o stradanjima naroda u logoru Gospić – Jadovno – Pag, jedan od prvih nastalih na teritoriji NDH koji je služio za zatvaranje srpskog, jevrejskog i romskog stanovništva. Telesni ostaci žrtava još uvek nisu ekshumirani i identifikovani, a spomen-obeležja često trpe napade vandalizma.

SEĆANjE ŽIVI

Autor filma je Dušan Bastašić, predsednik Udruženja „Jadovno 1941” čiji potomci i poštavaoci žrtava pokušavaju da održe sećanje na ovaj zločin.

Kako Bastašić navodi, podaci o broju poginulih se ne ažuriraju adekvatno, a institucije zadužene za to često umanjuju značaj žrtava genocida, pa smatra da je potreban dobar tim ljudi koji bi nastavio da se bavi ovim problemima.

– Sve što radimo sada jeste u funkciji prevencije genocida, kako bi ljudi mogli da čuju i nauče istorijsku lekciju svega što nam se dešavalo za vreme ovih ratovanja – rekao je Bastašić. Iako se danas govori da nema više opasnosti, najviše bi voleo da čuje da će Srbija svim materijalnim i ljudskim resursima braniti svoj narod ako bude potrebno.

PODRŠKA NIJE IZOSTALA

Tribinu je podržao i član glavnog odbora Udruženja logoraša i potomaka logoraša Jasenovac, Dragiša Grujić.

 – Danas se u Banatu ne mogu ni popisati sve žrtve genocida u Jasenovcu, jer mnogi o tome više ne žele da pričaju – rekao je Grujić i dodao da je na području Srednjeg Banata ostalo svega 32 potomka i to u Hetinu, Ruskom Selu, Srpskoj Crnji, Žitištu i Česteregu koji su došli sa Potkozarja.

Svoje prošlosti seća se i Dušan Stjepanović, jedan od potomaka logoraša, koji je istu sudbinu i sam doživeo.

– Svestan sam svega što se dešavalo našem narodu, i naučio sam iz toga da onaj ko ne pamti prošlost nema ni budućnost – istakao je on.

BEZ ADEKVATNE DEFINICIJE

Iz „Jadovno 1941” naglašavaju da ne postoji terminološka odrednica za genocid u srpskom jeziku (genocid nad Jevrejima poznat je kao Holokaust, a nad Romima kao Porajmos). Tim povodom Skupština udruženja predlaže da se zločin nad pravoslavnim Srbima tokom Drugog svetskog rada od strane NDH imenuje kao „Pokolj”.

Izvor: List Zrenjanin, 23.septembar 2022.; Autor: Aleksandra Ilijev