Бол за Бојаном и Божином све снажнији

Судбина Мариjе Тошовић (36), из Мердара, коjа jе у бомбардовању остала

без супруга и 11-месечне кћеркице, а она у седмом месецу трудноће
рањена: Бомбе су пале у ноћи уочи крвавог Ускрса коjи ћемо у Мердару сви
памтити, прича Мариjа

НЕМА дана да се не сетим моjе мале Боjане, коjа jе имала само
jеданаест месеци, и супруга Божине (29), као ни ноћи да заспим а да се
не присетим оног злокобног Ускрса у коjем су ми погинули – овим речима
дочекуjе нас Мариjа Тошовић (36), из Мердара, коjа jе у бомбардовању
1999. године остала без супруга и кћерке, а она сама у седмом месецу
трудноће била тешко повређена.

Каже да jоj ни данас ниjе jасно зашто jе њихово мало
село Мердаре било засуто контеjнерима касетних бомби и ракетама. Коме су
сметали мештани и њихове сеоске кућице? И даље трага за одговорима на
та питања, а бол за наjдражима не jењава. Поготову што зна да трагедиjа
ниjе морала да се деси.

– Шта смо ми имали са
политиком? Коме смо ми били криви? Коме смо сметали? – ређаjу се питања
док посматра слике наjмилиjих на зиду.

Као да тиме жели да одложи причу о своjоj личноj трагедиjи.

–
Десило се то у ноћи између 10. и 11. априла. Ноћ уочи Ускрса – с тешком
муком почиње причу ова жена. – Те ноћи легли смо нешто раниjе, око
десет сати. Били смо у кревету када су око jеданаест сати прве бомбе
пале ка Подуjеву. Осетили смо потрес и онако уплашени кренули ка
подруму. Са Боjаном у наручjу сишли смо у подрум, где jе Божина узео
девоjчицу jер jе сматрао да jе jачи и да ће jе лакше држати. Увили смо
jе у ћебе, спремни да тако дочекамо jутро, али jе одмах у темељ куће
ударила прва бомба коjа нас jе готово затрпала. Мени су били слободни
глава и лева рука, а Божина jе готово цео био под рушевинама. Ипак, чула
сам га као кроз сан да ме дозива и говори ми да се не плашим.

Мариjа се освестила када су отац Саво, брат Мирко и маjка Загорка стигли да их избаве.

–
Отац jе прво узео Боjану, али jе одмах додао мами. Нису ми рекли да jе
већ била мртва, а потом су успели да очисте Божинино лице и склоне са
њега делове малтера и другог метериjала, како се не би угушио. Сећам се
да jе jош био жив и да су голим рукама уз тешки напор померили огроман
камен испречен између нас, а потом извукли Божину, па мене. Пошто су
бомбе и даље падале на све стране, кренули смо до jедног пропуста испод
асфалта. Пошто Божина ниjе могао да хода, њега су положили на врата коjа
су скинули са куће и тако га носили. Сећам се да ми jе рекао да му jе
хладно. Скинула сам прслук и покрила га њиме, иако сам и сама осећала
jезу а по читавом телу биле су ми модрице.

Тек пред зору, када су престале бомбе да прште, Мариjа jе по маjчиним сузама схватила да су jоj супруг и девоjчица мртви.

–
Тада нисам могла да плачем. Нисам имала суза. Приметила сам само Боjану
згрчену покраj Божининих ногу, кога сам дотакла и схватила да jе хладан
као лед. Иако сам jедва гледала од муке и бола, jедва сам препознала и
околни рељеф. Свуда около горе куће, шири се дим, асфалт ка Куршумлиjи
био jе затрпан. Ништа ниjе било као jуче – прича Мариjа, чиjи живот од
тога дана ниjе исти.

Екипа првог канала Руске
телевизиjе снимила jе пре два дана репортажу о Мариjи, коjу ће емитовати
у недељу увече у ударном термину националне телевизиjе.

ПРВИ ПОКЛОНИ ЗА АНЂЕЛКУ

ИАКО тешко повређена у бомбардовању уочи Ускрса, Мариjа jе успела да на свет донесе здраву и лепу девоjчицу.

–
Сећам се да jе бомбардовање наше земље окончано 12, а jа сам Анђелку
родила 15. jуна. Сећам се само да смо прве поклоне у болници, колица,
памперс пелене и много тога добиле управо од „Новости“, коjе су прве
писале о нама и прве нас посетиле – прича Мариjа, коjа ради као матичар у
месноj заjедници Рударе у куршумлиjскоj општини.

Извор: Вечерње Новости