Бојанић: Зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио

Осећам моралну одговорност да као српски историчар одговорим на дискутабилне тврдње Игора Вукића.

Игор Вукић је познати адвокат Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, гостовао је јуче у емисији „Добар дан, Хрватска“ на хрватској државној телевизији, где се свим снагама трудио да оправда, умањи или негира злочине усташког режима и НДХ.

Пише: Ђорђе Бојанић, професор историје

Игор Вукић, објаснио је да је у усташкој војсци владала велика дисциплина, па је 11 јасеновачких стражара стрељано јер су ухваћени како поткрадају логораша и додао да је логорашима речено да ће за бег једнога бити „стрељано десет његових пријатеља“ из логора. Оспоравао је и број од 80 хиљада убијених у Јасеновцу те тврдио да је „једна од најгнуснијих лажи да је било деце у логору“.

Због оваквих тврдњи Игора Вукића, ја дајем своје опажање, утемељено кроз чињенице.

ЈАСЕНОВАЦ, је највећи концентрациони логор за истребљење људи на територији Хрватске.

Јасеновац је основан у августу 1941, а био је расформиран тек у априлу 1945.(свима је јасно зашто). Јасеновац је био једини логор који су ослободиоци заобилазили када су други логори ослобођени.

Стварање самог логора, управљање и надзор над њим били су поверени III одељењу Усташке народне службе, на челу са Вјекославом (Максом) Лубурићем, који је лично одговарао за све што се тамо догађало.

Званично између 700,000 и 800,000 људи побијено је у Јасеновцу (а цифра страдалих достиже и до 1.200,000 људи, пошто је ископавање заустављено, а број није утврђен). Страдали су углавном Срби, Јевреји, Роми и противници усташког режима. Број јеврејских жртава креће се између 20.000 и 25.000, од којих је већина побијена до августа 1942, када је отпочела депортација хрватских Јевреја у Аушвиц, ради истребљења.

Јевреје су у Јасеновац слали из свих крајева Хрватске (и Босне и Херцеговине.), из Загреба, Сарајева и осталих градова и варошица. Већина је убијена одмах по доласку, на неком од стратишта близу логора: Гранику, Градини и другим местима. Они који су остављени у животу били су углавном или високо образовани професионалци или занатлије чије им је знање и умеће било потребно (лекари, фармацеути, електричари, обућари, златари итд.) и радили су у радионицама и фабрикама у Јасеновцу.

Животни услови у логору били су крајње сурови: оскудна, слаба храна, бедан смештај, изузетно оштра дисциплина и невероватно окрутно понашање усташких чувара. Услови су се побољшавали једино током кратких периода, у време посета делегација, као што су биле посете делегације новинара у фебруару 1942. и Црвеног Крста у јуну 1944.

Убијање и мучења у логору достигли су врхунац крајем лета 1942., када је на десетине хиљада српских сељака депортовано у Јасеновац из подручја где су се водиле борбе против партизана, у области планине Козара. Већина мушкараца побијена је у Јасеновцу.

Жене су слали на присилни рад у Немачку, а децу су одвајали од мајки; нека су побијена, док су остала расута по сиротиштима широм земље.

Затворенике и све оне који су завршили у Јасеновцу, усташе клале посебно обликованим ножевима или су их убијале секирама, маљевима и чекићима; бивали су такође и стрељани или вешани по дрвећу или бандерама. Неки су живи спаљивани у усијаним пећима, кувани у казанима или дављени у реци Сави. Овде су коришћени најразноврснији облици мучења – металним предметима чупали су нокте на рукама и ногама, људе су ослепљивали забијајући им игле у очи, месо су им кидали а затим солили. Такође су људе живе драли, одсецали им носеве, уши и језике секачима за жицу, и шила им забадали у срце.

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало нацифашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом. Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама.

Хрватска је једино место на свету у коме су улогорена и убијана искључиво деца. Услови за боравак и живот деце су били ужасни. Сва деца су (чак и бебе од неколико месеци) лежала на поду, на танком слоју сламе, без одеће и ћебади.

Усташе су српску децу набијали на бајонете, коље и шиљате летве од плотова, клали ножевима, брадвама и секирама, спаљивали у кућама и крематоријуму, на Градини код Јасеновца кували у котловима за справљање сапуна, завезану у строже и џакове бацали у ријеке и бунаре, живу отискивали у шпиље и пећине, гушили цијанкалијем и тровали каустичном содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом…

На све могуће начине а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије истину о страдању те невине деце како тада тако и данас после толико година.

Ћерке су силовали пред очима мајки, а синове мучили пред очима њихових очева. Просто речено – у концлогорима у Јасеновцу и Старој Градишки усташе су превазишли све оно што чак ни најболеснији ум није могао да замисли и спроведе, по питању бруталности са којом су људи убијани.

Људи у Јасеновцу више нису ни били људска бића већ објекти подесни за иживљавање сваког усташког хира. За спољашњи свет, Јасеновац је представљан као радни логор.

Усташка пропаганда покушавала је да представи концентрационе логоре и свом народу и свету, као места корисног рада.

Након савезничких бомбардовања логора у марту и априлу 1945. године, у којима су уништени многи објекти унутар логора, Вјекослав Макс Лубурић, заповедник Усташке одбране, наредио је да се ликвидирају сви заточеници, а логор и место Јасеновац до темеља сруши и спали, како би се прикрили сви трагови злочина.

Опаска…

Сва та зверства која су чињена у НДХ људски ум није забележио. Хрватске усташе су у убијању надмашиле Немце. Били су далеко гори од нациста. Смрт у Јасеновцу била је далеко ужаснија него у злогласном Аушвицу. Савезници су оставили Хрватску унутар Југославије, не питајући за њену одговорност за геноцид, а жртве усташтва су приписали неименованим фашистима или Немцима.

Зато су Концентрациони логор „Јасеновац“, као и друга српска стратишта, остали непознати широј европској јавности.

О погрому Јевреја зна цео свет, о ономе што се дешавало у Јасеновцу не зна скоро нико. Одговорност је наша. Јасеновац је за Србе оно што је за Јевреје Аушвиц.

ОВО НИ ЈЕДАН СРБИН НЕ ТРЕБА ДА ЗАБОРАВИ, ЈЕР ТО НАМ НЕ ДОЗВОЉАВАЈУ НАШИ ИЗМУЧЕНИ И НА НАЈСВИРЕПИЈИ НАЧИН УБИЈАНИ И ЗВЕРСКИ МУЧЕНИ ПРЕЦИ! СЛАВА И !

Све оно негативно, патолошко и злочиначко што је карактерисало наци-фашизам и његове слуге достигло је врхунац у геноциду над децом. Убијајући нејач, крвници су показивали најмрачнију страну свога бића. На најсуровији начин уништавали су животе дечака и девојчица, од којих су многи били још у пеленама.

Па ваљда су ове жртве заслужиле бар један скроман МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Јесу сигурно… заслужили су не скроман него грандиозан МЕМОРИЈАЛНИ ЦЕНТАР. Зар је оволико година требало… а надам се да нећемо још дуго чекати…!

Не знам зашто се чекало и чека… ми не смемо гледати туђе интересе по готову по том питању… морамо знати и то да главна жеља Хрвата је да се о њиховом колективном злочину ћути, да нико ништа не говори, да се нигде о њему не пише,а наша треба да буде супротна, да се о томе прича, расправља и што је најважније пише, јер само писани траг остаје за века и векова.

У злогласној Независној Држави Хрватској се име Србина није смело изговорити, чак ни звање „српско–православна вера“, већ само „грчко–источна вера“.

Јасеновац мора бити порука и опомена генерацијама које стасају да се зло које се десило у овом времену више ником и никад не понови.

***

Људи који описују стравичне догађаје остављају писани траг

Четири очевица овако сведоче: „У селу Горевцу, 13. септембра 1941. године деца стара око три године била су набијена на колац. У неким местима мајке су се бацале са децом у наручју, и колац је пролазио кроз дете и мајку. А груди неких младих девојака биле су везане или пресечене тако да су неке биле натеране да провуку своје руке кроз њих. Људима су исекли уши и носеве, и ископали очи.”

Познати италијански писац Курцио Малапарте у књизи „Капут”, објављеној у Риму и Милану 1948. године описао је како је у току аудијенције код Павелића на његовом столу приметио корпу за коју му је изгледало да је пуна острига и других морских плодова и ужаснуо се када му је хрватски поглавник рекао: “То је поклон мојих верних усташа, то је двадесет килограма људских очију.” Та корпа очију је најупечатљивији доказ хрватске хиљадугодишње културе. Једноставно говори све о том злочиначком народу.

Дописник из Сплита Жака Исара објавио је 1944. године у Лозани књигу сведочанстава о ратним страхотама под насловом „Виђено у Југославији.”

Најстрашнији су следећи примери: “У селу Страдање отворили су утробу једној Српкињи, носећој у четвртом месецу, извукли су јој дете и зашили наместо њега живу мачку.

Један пензионисани стари српски учитељ, ранији председник школе у Травнику, бачен је на земљу и један усташа му је истргао срце, пререзавши га од гркљана на ниже жилетом.”

Егон Бергер је провео 44 месеца као гробар у јасеновачком логору. Ево шта је о томе записао:

„Дневно смо сахрањивали 200 до 300 жртава… Од једног ударца маљем у слепоочницу људи су падали, а затим су докрајчени ударцима сјекире по врату. Надаље су убијани дрвеним клиновима кроз уста тако што се клин стављао окомито у усну шупљину и када је жртва ударена неким тврдим предметом у браду, зашиљени клин је излазио на темену. Ако би се међу заточеницима нашао неко од родбине, Мујица је терао да се убијају међусобно, брат брата, отац сина, кћерка мајку. Био сам присутан када је Мујица једном заточенику изрезао каише на леђима и држећи их у крвавим рукама тјерао жртву да трчи око нас.“

Заточеник Јакоб Финци, који је у Јасеновцу одабран у групу гробара, у свом сећању је записао:

„Десет дана сам у Градини закопавао лешеве без главе, без руку, с потрганим прстима, располућеним главама, исеченим сполним органима, с набијеним дрвеним клиновима у уста и ексерима у грудима и на друге начине изнакажене људе, жене и децу. За то време моја је група покопала више од 3.000 изнакажених лешева.“

И ово су неоспориве чињенице зла… Мржња кроз изјаве водећих усташа

Анте Павелић, усташки поглавник: „Из слободне Независне Државе Хрватске биће искоријењен сав коров што га је туђинска душманска рука била посијала.“

Миле Будак, министар за наставу и богоштовје НДХ: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате.“

Милован Жанић, усташки законодавац: „Ово има бити земља Хрвата и никога другог. И нема те методе коју ми нећемо као усташе употријебити да начинимо ову земљу збиља Хрватском и да је очистимо од Срба.“

Виктор Гутић, један од најистакнутијих представника НДХ у Босанској крајини, овако је говорио: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, једне жељезницом, а друге Савом без лађа. Непожељни елементи биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих. Сву српску гамад од 15 година па навише ми ћемо поубијати, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици.“

Дионизије Јуричевић, усташа и свештеник у Павелићевом и Артуковићевом верском одсеку: „У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти ми знадемо куда ћемо с њим. Данас није грехота убити и мало дијете које смета усташком покрету. Немојте мислити што сам свећеник да не могу узети стројницу у своје руке и таманити све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе.“

Испред логора у Дахау је записано:

„Ко жели да се жртве забораве, тај жели да се оне понове“.

У српском народу о усташким мучењима по логорима остало је забележено да се говорило да „бити убијен метком, значило срећу“.

***

Ако хоћете да уништите један народ … уништите његову историју… за то вам рат не треба !!!

То се нажалост нама десило и дешава… време је да се расвестимо !!!

Ко разуме… разумео је.

Сходно научним принципима требамо узети све чињенице у разматрање, и што више користити све изворе, трагати за изворима и чињеницама, и што више расправљати аргументовано о том проблему. Једино се тако долази до истине!

Извор: www.in4s.net