Бојанић: Сви данас знамо за сурови Крагујевачки октобар… када су страдала и деца. А за Драгинац?

Злочин у Драгинцу, претходио је зверствима немачких нациста у Краљеву и Крагујевцу током октобра 1941. год, велико је питање зашто је у претходним деценијама постепено заборављан, зато и врло мало људи зна о овом злочину.

Питам се зашто злочин у Драгинцу код Лознице нема у уџбеницима и медијима, а и слабо ко зна за тај нацистички злочин који има исте размере као и злочин (масакр) у  Краљеву (од 15. до 17.октобра) и Крагујевцу (од 19 до 21.октобра).

То је злочин када су стрељани становници Јадра који су извршили немци у периоду од 14. до 19. октобра 1941. год. Тада су убијана деца (више од 300), жене, мушкараци и стараци, спаљена су и  села, имовина и побијена сва стока.

Село Драгинац сведочи о једном од првих масовних злочина почињеним над цивилима (Србима) од стране нациста  у Другом светском рату у Србији.

Све се то десило после формирања НОВЈ од стране Комунистичке партије, када су кренули са нападима и саботажама на окупаторске снаге. Немци су пребацили своју 342 дивизију из окупиране Француске у Србију са задатком да „угуши устанак” и поврати ослобођену територију. Ова јединица била је позната по зверствима у Мачви, Шапцу, Лозници и околним селима. Тада су немци били поражени од стране партизанских јединица, у близини Драгинца 14. октобра 1941. год.

Али, проблем је био што нејач, деца и жене нису могли да буду брањени.

Знало се и да је Немачки командант Франц Беме 10. октобра издао наредбу да се за једног убијеног немачког војника стреља 100 људи, а за једног рањеног педесет… то се изгледа олако схватило, што је имало за последицу огромно страдање од стране немачких нациста. Који су се светили над недужном децом, женама и старцима. А знамо добро да су све земље око нас биле у пакту са Хитлером, а знамо и да нам је претила велика опасност од, до тада ,,браће“ хрвата и формираних усташких редова које су већ по почетку рата кренуле у зверско убијању свега што је српско. Србија је тада била у врло тешкој ситуацији и окружењу, били смо доста лак плен за окупатора.

Последица у Драгинцу је била огромна, око 3000 страдалих Срба. Због слабог одазива људи на слободно кретање немачки нацисти су сакупљене људе по околним селима стрељали у групама по педесет, на два стратишта у Драгинцу, након чега су их све затрпали у заједничке гробнице. Било је то страшно, и злочин широких размера. У свим овим селима од 17. до 19. октобра побијено је и масакрирано 305 деце испод десет година узраста, а најмлађа жртва имала је само три дана.

То је страшан злочин који мора да уђе и у наше уџбенике историје, ово место скоро да не обилазе ђачке екскурзије, а требало би да се уведе као дестинација приликом обиласка Лознице.

Харалд Турнер шеф управног штаба командујућег немачког генерала у окупираној Србији, 21. септембра 1941. године, предложио је генералу Францу Бемеу да „у акцијама одмазде” истребљује и жене и децу. Рекао је: ,,…деца и жене одржавају везу, а старају се и о снабдевању. Према томе мора искустити казну целокупно становништво, а не само мушкарци …“

Злочини у Драгинцу, Краљеву и Крагујевцу били су  само једна карика у низу удружених злочина за уништење Срба, вероватно као казна за пораз Немачке у Векликом рату и распад Аустроугарске.

Али, која логика може да оправда 100 према 1, док се ситуација на фронту не промени када је то могуће урадити и народ и нејач одбранити и заштитити?!

Ко то може да да сто Срба за једног Немца, да ли то и како може да се оправда?

Зар то није било сурово, извршити нападе, а не бити у стању да се они заштите у чијој је околини напад извршен и да се тај народ препусти на немилост злочинцима? Све је то очигледно рађено без детаљне стратегије и бриге… лако је напасти, али је битније заштитити нејач и децу. Тај напад партизана је био изгледа непромишљен потез, који је за последицу имао огромно страдање срба у једном дану.

Тек 1961.год, пострадали су ексхумирани и сахрањени у заједничку гробницу недалеко од места погибије, где је подигнут изнад костурнице и споменик.

Морамо увидети ове грешке, да нам се поново не би догодиле. Морамо да будемо мудри и трезвени… поготову данас, када морамо да гледамо наше српске интересе, превише смо страдали и срљали у пропаст у 20.веку, а у њему изгубили преко три милиона Срба, зар је то мало…? Да би и даље били лак плен зверима које желе да нас и даље униште и докусуре.

Памет у главу браћо Срби… када знамо какво нам је окружење.

Није народ као трава, ти је косиш а она се подмлађује.

Чињеница је да је, док је Други светски рат у Европи буктао и односио људске жртве, ми као да то зло нисмо разумели и олако ушли у разарање, страдалаштво, поделе и братоубилачки рат. Као да смо заборавили да смо Срби. Да ли смо ми лоше разумели окружење или је окружење искористило прилику… да би све ово разумели морамо бити сурово искрени. А све док не будемо имали трезвени приступ делићемо се и даље, а сви смо само СРБИ!

Као да смо заборавили, како смо осакаћени изашли из Великог рата са скоро 1.300,000 жртава. Србија је у Великом рату изгубила 62 одсто мушког становништва од 18 до 55 година, од чега је 60 одсто погинуло, а десет одсто је било трајних инвалида. Србија је у Великом рату  „жртвујући све за љубав јединствене државе помогла само Хрватима и Словенцима, који би, да се нису нашли у Југославији, морали да плаћају Србији ратну одштету а не да је обилато искоришћавају“. Али, за све то ,,захвалиће“ нам се наша ,,браћа“ усташе, знамо на који начин… дечијим логорима и са више од 800.000 покланих и измасакрираних Срба, бацани у јаме, раке и крвљу натопљену Саву. А те затрпане јаме ни данас нису отворене. Тај ПОКОЉ који нам се десио је стравичан.

Коришћена литература; Ђорђе Вукмировић, Од слободе до стратишта. Устанак и немачки злочини у Јадру 1941. године

Приредио: Ђорђе Бојанић, уредник сајта Српска историја