Bojanić: Da li je moglo biti sve drugačije, kontroverze APRILSKOG RATA 1941.?

Na sednici Krunskog saveta 6.marta 1941.godine odlučeno je pristupanje Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu.Tada su Nišlija Dragiša Cvetković i Cincar – Marković zvanično objavili razgovore sa Nemcima.

Propali pakt
Pod pritiskom fašističkih sila Kraljevina Jugoslavija je 25. marta 1941.godine pristupila savezu Nemačke, Italije i Japana (Trojni pakt), odnosno potpisuju bečki protokol.

U Bečkom dvorcu Belevedere, u žutoj dvorani, po odluci Krunskog saveta 25. marta 1941.god, Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković potpisali su protokol odnosno ugovor i tako je Kraljevina Jugoslavija postigla svoju vojnu neutralnost ali je samim tim i delimično pristupila Trojnom paktu sila Osovine.

U posebnim notama koje su potpisali ministar inostranih poslova Nemačke Ribentrop i ministar inostranih poslova Italije Ćano, potvrdili su da poštuju suverenost i teritorijalni integritet Jugoslavije.Utvrđeno je i da se neće postavljati nikakav zahtev za vojnu pomoć, da Sile osovina za vreme rata neće Jugoslaviji podnositi zahtev za odobravanje prolaza trupa ili transporta preko jugoslovenske teritorije, da će pri novom određivanju granica na Balkanu voditi računa o interesu Jugoslavije kada je u pitanju teritorijalna veza sa Egejskim morem i proširivanjem njenog suvereniteta na grad i luku Solun. Dogovoreno je da se ove odluke čuvaju u strogoj tajnosti .

“BOLjE RAT NEGO PAKT! BOLjE GROB NEGO ROB!“
Knez Pavle Karađorđević i vlada Cvetković–Maček su smatrali da će Jugoslavija tako očuvati svoj položaj. Događaji koji su usledili su to i opravdali. Dva dana kasnije, 27.marta, desio se vojni udar (koji je za posledicu imao rat).

Na hiljade ljudi demonstriralo je ulicama Kraljevine Jugoslavije i uzvikivali parole – “BOLjE RAT NEGO PAKT! BOLjE GROB NEGO ROB!“ .

Klicalo se i “HOĆEMO SAVEZ SA RUSIJOM“ , “Sovjetska Rusija “ koja je tad bila u savezu sa Hitlerom (imala ugovor o međsobnom nenepadanju).

Protiv pakta bila je Pravoslavna crkva na čelu sa patrijarhom Gavrilom Dožićem.

Srušena je vlada, pohapšeni su ministri, svrgnuto Namesništvo, a kralj Petar II Karađorđević proglašen punoletnim, šest maseci pre svog osamnaestog rođendana.

Prevrat (puč) od 27. marta 1941. godine koji je izvela zaverenička grupa visokih oficira Jugoslovenske vojske na čelu sa brigadnim generalom vojnog vazduhoplovstva Borivojem Mirkovićem i generalima povezanim sa jednim delom jugoslovenske buržoazije i engleskom obaveštajnom službom koja je sve to finansirala novcem sa oko 500.000 funti (među kojima je bilo iskrenih i ubeđenih rodoljuba i antifašista), bila je u isto vreme i odraz revolucionarnog raspoloženja radničke klase, kao i svih ostalih rodoljubivih demokratskih i antifašistički raspoloženih snaga. Englezi su tražili novi front da bi se oslobodili od neprestanih napada Nemaca (koji su neprestano do tada bombardovali Engleske gradove, Koventri, London…)… to je bilo najlakše odraditi na Balkanu.

Motiv Britanaca da režiraju ove događaje najbolje ilustruje savremenik predsednika vlade u Londonu Lidl Hart koji je napisao: „Čerčil je postao veliki samo zato što je umeo da za život jednog Engleza žrtvuje čitave narode, što je inače crvena nit britanske spoljne politike.“

27. marta 1941. ujutru, Radio Beograd objavio je jednu neobičnu, važnu i značajnu vest – da je maloletni kralj Petar II zbacio svoje namesnike, uzeo vlast y svoje ruke i mandat za sastav vlade poverio armijskom đeneralu Dušanu Simoviću.

Lažna vest i ,,kraljev“ govor

Radio Beograd je, 27. marta 1941. ujutro, objavio jednu neobičnu, važnu i značajnu vest – da je maloletni kralj Petar II zbacio svoje namesnike, uzeo vlast y svoje ruke i mandat za sastav vlade poverio armijskom generalu, Dušanu Simoviću.

Iako je poslednjih dana marta vladalo jedno napeto raspoloženje, pa se moglo svašta očekivati, mnogi slušaoci posumnjali su y istinitost ove vesti. Ali, uskoro, i oni su prestali da sumnjaju kada su preko radija čuli glas mladoga kralja Petra II kako čita svoju proklamaciju.

Međutim, niti je kralj zbacio svoje namesnike, niti je uzeo vlast y svoje ruke, niti je poverio mandat Simoviću,a najmanje da je čitao na radiju svoju proklamaciju. Sve je to bila laž, prevara, falsifikat, jedna retko drska, gangsterski izvedena mistifikacija od izvesnih lica, koja su htela, posluživši se nedozvoljeno Kraljevim imenom, preokret u svoju komunističku korist.

Kraljev govor preko radija Beograd bio je falsifikat. Taj govor, bez znanja Kraljevog, održao je kapetan Jakov Jovović. On je kasnije,u toku rata, pričao o tom govoru i proklinjao je dan 27.mart, kao i one koji su puč izveli.

Cilj ne bira sredstva
Njihov cilj bio je da sruše zakonitu vladu i uzmu vlast y svoje ruke, da otkažu jedan međunarodni akt, koji je naša vlada morala potpisati kako bi izbegla rat i sigurnu katastrofu; da izazovu Hitlera da nas napadne, ali ne y cilju da sa njime ratuju, već samo da «markiraju rat», da ga puste da nam uđe y kuću, da je zapali i uništi, a oni da sednu y avione, da ponesu sa sobom narodnu zlatnu imovinu i odu u svet da je tamo rasipaju.

Laž se proglašava istinom, ludost mudrošću, nevaljalstvo vrlinom, a kukavičluk heroizmom. 27. mart se slavio kao najveći nacionalni praznik. Obrazuju se nacionalna udruženja pod njegovim imenom.

27. mart 1941. bio je možda i najcrnji dan istorije srpskog naroda.

Prema najnovijim saznanjima određenu ulogu imala je i KGB preko Mustafe Golubića i Kominterne.

Događaji 27. marta 1941. kojima je srušena vlada i Namesništvo i izabrana nova vlada s generalom Dušanom Simovićem, prekinuli su lanac Hitlerovog lakog pokoravanja evropskih država i u demokratskom svetu izazvali divljenje prema narodu koji je raskinuo pakt i parolama “Bolje rat nego pakt“ i “Bolje grob nego rob“ povratio svoje “nazovi“ dostojanstvo i počeo ispisivati nove stranice savremene istorije koje će se pokazati kao dosta loše za naš narod.

Izlazak iz ilegale
Taj događaj, kao i Aprilski rat, izvukao je Jugoslaviju iz anonimnosti i na nju skrenuo pažnju celokupne svetske javnosti.

„Srbi su ponovo pronašli svoju dušu“, uzviknuo je ser Vinston Čerčil, 27. marta negde oko podneva, kada mu je poslanik Kembel javio da je puč definitivno uspeo.

To ushićenje Srbima neće dugo trajati. Već krajem te iste godine Siton Votson, britanski profesor univerziteta, reći će nešto drugo: „Mi smo smo ulazak Jugoslavije u rat platili pola miliona funti, pa ne dugujemo Srbima ništa.“

Malo ljudi je govorilo da je to izazivanje najjače vojske sveta i da je poraz neminovan. Uprkos svim saznanjima o nespremnosti Hrvata i svih manjina da se bore, o zastarelosti vojne strategije i tehnike, neostvarenoj mobilizaciji, ipak verovalo se u mitsku i iracionalnu predstavu o srpskom vojniku, nepobedivom kad brani svoju otadžbinu.

Kao da nismo razumeli okolinu i tu videli opasnost, da su sve zemlje sa kojima smo se graničili sem Grčke bili u paktu sa Nemcima… a imali smo opciju neutralnosti.

Izvršioci puča 27. marta 1941. godine znali su vrlo dobro da je ceo narod bio ponesen osećanjima, dakle srcem, protiv potpisivanja pakta, pa su svesno iskoristili to narodno raspoloženje da bi izvršili jedan čin čije su posledice bile nedogledne za Kraljevinu Jugoslaviju, a naročito za mučenički srpski narod.

Komunističkom akcijom (koja je do tog trenutka bila u ilegali) u manifestacijama i demonstracijama 27. marta rukovodio je štab u kome su se nalazili Milovan Đilas, Rade Končar, Svetozar Vukmanović-Tempo i Cana Babović. Na mitinzima su govorili Lola Ribar, Rifat Burdžević, Rade Končar, Sima Milošević, Đorđe Jovanović, Vlado Popović i drugi.

Rat ušao na širom otvorena vrata
Odluka o napadu doneta je 27. marta, po vestima prvim iz Beograda Adolf Hitler je naglasio da je Jugoslavija oduvek bila nesiguran faktor, posebno Srbi koji su neprijatelji Nemaca. Zbog toga je odlučio da se Jugoslavija razbije i vojnički i kao država i da se udari nemilosrdnom žestinom i munjevitom brzinom. Jugoslovenska vojska je bila rastrojena i nespremna za borbu.

Kao pogrešnom se pokazala odluka da se brani cela država, jer vojni vrh nije hteo da ozvaniči nespremnost Hrvata.

U vojsci su se nalazili mnogi agenti Nemačke i Italije, koji su unosili zabunu i vršili sabotaže. Mnogi oficiri nisu hteli da se bore. Hitler je napao Jugoslaviju bez objave rata.

Napad je počeo bez objave rata 5. aprila u 22 časa, prepadom na granične karaule. Oko dva noću Nemci su zauzeli Sipski kanal na Dunavu, a oko pet i deset bombardovani su i aerodromi.

Iznenađenje je u potpunosti uspelo.

Rat je završen za dvanaest dana, a jugoslovenska vojska se raspala kao i država. Sporazom o primirju (kapitulaciji) potpisan je 17. aprila 1941. godine.

Velika Srpska pomoć Rusima da se pripreme za rat
Srbi i Rusi su i u Drugom svetskom ratu bili su na istoj strani, protiv nacističko-fašističke koalicije Nemačke i Italije.

Treba napomenuti, da je srpski narod demonstracijama i pučem od 27. marta 1941. godine, učinio ruskom narodu veliku uslugu i pomoć.

Naime, zbog neplaniranog napada na Srbiju 06. aprila 1941. godine, Nemačka je odložila već spreman prolećni plan za iznenadni napad na Sovjetski Savez za par meseca. Tako da su krenuli na Rusiju u leto što se pokazalo kao pogrešno jer ih je ubrzo sustigla ruska zima. U Drugom svetskom ratu Srbija je svojim postojanjem na Balkanu dala Rusiji vreme, koje Nemačka vojska više nije mogla da nadoknadi, pogotovo kada su nemačke operacije u Rusiji ušle u kasnu jesen kada su kiša, sneg i niske temperature umanjili nemačku tehnološku prednost, i uvele ih u siguran poraz.

Žrtve puča
U bombardovanju Beograda 1941. poginulo je 3.000 ljudi. Porušeno je 627 zgrada, veoma oštećeno 1.601 zgrada, delimično oštećeno 6.829 zgrada, uključujući deo zgrade Starog dvora. Teško je oštećena Vaznesenjska crkva u kojoj je bilo vernika, koji su došli na Vaskršnje jutrenje.

Tako su izvršioci puča proigrali sudbinu celog jednog naroda i jedne zemlje. Samo za jednu jedinu noć pučisti su prokockali sve ono što je bilo stvarano od Karađorđevog ustanka 1804. pa sve do 1941. godine.

Retorsko pitanje

Do današnjeg dana prećutkuje se odgovor na pitanje – da li je bilo pametno ući u rat sa dosta nadmoćnijom vojskom (sigurno jednom od najjače na svetu), a dobro se znalo kakvo nam je okruženje i da smo u zajednici imali hrvate, i da su i Rusi imali neki vid sporazuma sa Nemcima.

Isto tako, dobro se znalo kakva nam je strategija i vojna opremljenost… mislim da je smer sigurnog stradanja dosta jasan kao i cilj male mase nesvesnih ljudi koji su narod odveli u sigurno stradanje… i na kraju sve su to iskoristili mudro oni Srbi koji nisu voleli da se nazivaju SRBI!!!

Za ulazak u rat ipak je trebalo sačekati bolje i pogodnije vreme.

Lažu oni koji kažu da je narod ko i trava – kosiš ga, a on se podmlađuje (kako reče Milutin). Šta će ti država, polja, oranice, sela… ako nemaš narod. A iskustvo u stradanju nam je ogromno, A GDE NAM JE PAMET da sve to olako prihvatimo, a pameti je svakako bilo?

Zbog čega je to tako, ostaje veliko pitanje…

Autor: ĐORĐE BOJANIĆ

Izvor: SRPSKA ISTORIJA