Богдан Петковић: 135 дана Јасеновца

Ратни пут бившег СКОЈ-евца, партизана и логораша: Богдан Петковић, пензионисани официр ЈНА, био је током живота и њемачки заробљеник и Титов партизан, а своје дане у усташком логору Јасеновац овјековјечио је у књизи „Сто тридесет пет дана у логору Јасеновац“.

Неколико је животних ситуација у којима сам могао изгубити главу, уз остало и у Јасеновцу, присјећа се Богдан Петковић, пензионисани потпуковник ЈНА и аутор књиге „Сто тридесет пет дана у логору Јасеновац“, свога бурнога живота. Разговарамо с њиме у његову родном селу Горњи Маринковац, у мославачкој опћини Дубрава. Његов необичан ратни пут почиње у новембру 1942. године, кад су га Нијемци послали на присилни рад у Беч.

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 12. септембра. 2017. године.)

– У априлу 1943. године отац ми се тешко разболио па ми је одобрено 14 дана да га посјетим, но власти НДХ одбиле су ми дати папире за улазак у тадашњу државу. Унаточ томе, неколицина нас успјела је ући у НДХ. Били смо у страху да нас усташка власт не ухапси: чули смо да су Нијемци болесне заробљенике из Априлског рата пуштали кући у Србију, али би усташе упадале у влак у Новској и одводиле их у Јасеновац – приповиједа нам наш суговорник.

Кад се напокон домогао родног села, преко познаника се укључује у Народнослободилачки покрет, па се након учлањења у СКОЈ већ поткрај љета 1943. године придружује Мославачком партизанском одреду, у склопу којег убрзо постаје комесаром чете. Исту ће дужност обављати и у Бригади „Матија Губец“ која је формирана у децембру те ратне године, а средином марта 1944. године прикључит ће се Другој мославачкој бригади. Но њу су већ у марту 1944. године разбили Нијемци код Оборова.

– Кад сам видио да наш отпор јењава, покушао сам се извући, унаточ томе што сам био рањен, најприје у руку, а потом, чак двапут, и у ногу. Помишљао сам тада и да се сам убијем, но ипак сам се одлучио предати. Тако сам с другим рањеним заробљеницима упућен у загребачку болницу Свети Дух: ондје су нас Нијемци, не улазећи превише у детаље, бројали као овце, а кад ме напокон један подофицир из болничке администрације питао за податке, казао сам му одакле сам, али и прешутио чињеницу да сам православац – наставља Петковић своју животну причу.

Из болнице је упућен у логор на загребачком Каналу. Мислио је да ће ући у њемачку квоту за размјену заробљеника, али га је нетко од његових супатника одао тамошњој управи, па је препуштен усташама. Након бројних саслушања по затворима ендехазијске метрополе, почетком октобра 1944. године отпремљен је у Јасеновац. Ондје ће провести 135 дана, колико стоји и у наслову књиге његових сјећања на то доба.

Након ослобођења, дознао је да му је живот спасио бивши шеф његова стрица, који је у међураћу био полицајац на Сушаку.

– Тај се човјек касније придружио партизанима и том је приликом испричао да ме је умјесто на вјешала послао у Јасеновац, чиме ми је заправо омогућио да преживим – објашњава Богдан за „Портал Новости“, па одмах наставља с причом о својој логорашкој одисеји.

– Чули смо и прије за јасеновачке страхоте, али смо мислили да ће тада, кад су Нијемци губили на свим фронтовима, увјети у усташком логору ипак бити бољи. Како смо се само преварили – каже нам. Дани у Јасеновцу били су тешки. Напорно се радило, а логораши су свакодневно малтретирани на различите начине, уз остало и изгладњивањем: свакодневно би добивали тек покоји залогај ријетке и незасољене пуре.

– Осим стражара, мучили су нас и шегрти, дјеца између једанаесте и четрнаесте године чији су очеви погинули у усташама – присјетио се Петковић.

Недуго након његова доласка, то је усташко губилиште посјетила међународна комисија, наш суговорник не зна точно каква.

– Кад су видјели колико је тешко стање у Јасеновцу, неке су логораше настојали спасити слањем на рад у Трећи Рајх, премда заправо ондје више није било потребе за радном снагом. И сам сам био међу њима: послали су нас у околицу Линза, гдје испрва нису знали што би с нама. Накрају смо радили на изградњи склоништа, све док Американци нису ушли у град – каже Богдан, који се у јуну 1945. године вратио у ослобођену Југославију, да би већ за који мјесец био распоређен у дивизију КНОЈ-а у Београду, гдје је радио као официр-радиотелеграфист.

За своје је војне каријере служио у Књажевцу, Сплиту и Љубљани, а 1961. године упућен је у Травник, гдје ће 1972. године доживјети заслужено умировљење. Тумачи нам како је настајала његова књига сјећања на јасеновачке дане.

– Често сам разговарао с Милошем Бјеловитићем који је писао о страдањима у НДХ и који ме натјерао да се и сам прихватим истог посла: „Ако ми то не урадимо, нитко неће“, казао ми је. Тако сам започео писати, мислећи да ће се моја сјећања једва дочекати. Нажалост, била је то велика наивност. Књигу ми није било тешко написати, али је био голем проблем пронаћи издавача који ће је штампати. Обраћао сам се прво Министарству просвјете и другим институцијама Републике Српске, али ми нису ни одговорили. Контактирао сам потом хрватско Министарство културе, али опет ништа. Новац сам напосљетку прикупио од градских власти Бањалуке, логорашких удружења и једног осигуравајућег друштва, па су моје успомене 2008. године напокон доспјеле пред ширу јавност – додаје. Наш суговорник каже да је током рада на књизи прочитао гомилу доступне грађе о Јасеновцу.

– Поткрај осамдесетих прошлог вијека водио сам полемику у београдском Свету са „стратезима“ који су тврдили да је раније ослобођење логора спречавао Владо Бакарић. Побијао сам те тврдње, јер сам као партизан искусио какве су се крваве борбе водиле на подручју између пруге Загреб-Београд и ријеке Саве. Уосталом, на том сам терену и сам био заробљен – закључује Богдан Петковић, који се и данас не може начудити различитим интерпретацијама о броју жртава јасеновачког логора смрти, почесто без икаквог утемељења на правоваљаним доказима. Сматра да је томе придонијело и то што се након 1945. године, док је још било преживјелих, пропустило направити поименичне пописе.

Аутор: Ненад Јовановић; Портал Новости

Везане вијести:

Мој пут кроз Јасеновац | Јадовно 1941.

Јасеновац – Мислимо увек на то и говоримо увек о томе (1 …

Славко Васић из Адашеваца, преживели заточеник Јасеновца …

Списак побијене деце у логору Јасеновац | Јадовно 1941.