Богдан Букумирић: Дечак који је пре 17 година преживео напад албанских екстремиста у Гораждевцу

Три метка су ме погодила у леви бок и одбацила ме у страну. Тај део шуме из којег су монструми пуцали знам, нагло сам се окренуо, још два метка су ме погодила у груди и стомак. Више нисам могао да стојим на ногама и док сам падао, метак ме је погодио и са десне стране главе, а осми метак ми је окрзнуо леву ногу. Покушао сам да устанем, чуо кукњаву, плач, врисак, и даље нисам био свестан шта се дешава – враћа Богдан сећања на тај дан.

Три метка су ме погодила у леви бок и одбацила ме у страну. Тај део шуме из којег су монструми пуцали знам, нагло сам се окренуо, још два метка су ме погодила у груди и стомак. Више нисам могао да стојим на ногама и док сам падао, метак ме је погодио и са десне стране главе, а осми метак ми је окрзнуо леву ногу. Покушао сам да устанем, чуо кукњаву, плач, врисак, и даље нисам био свестан шта се дешава – враћа Богдан сећања на тај дан.

Пре тачно 17 година, на Бистрици у Гораждевцу код Пећи, десио се један од најстравичнијих злочина у новијој српској историји, када су непознати нападачи из аутоматског оружја пуцали на српску децу која су се на реци купала.

У том злочину у Гораждевцу тада су убијени Иван Јововић (19) и Пантелија Дакић (12), а тешко су рањени Ђорђе Угреновић (20), Богдан Букумирић (15), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13).

На данашњи дан помен настрадалима биће служен у сеоској цркви, а остали који су тај масакар преживели, дочекују још једну годину без правде, јер починиоци не да нису приведени и кажњени, него нису ни откривени.

За злочин још нико није одговарао, а ЕУЛЕX је, како је наведено, услед недостатака доказа затворио истрагу. УНМИК је после убиства деце навео да је на ту децу пуцао непознати број људи калашњиковим из жбуња.

13. август 2003. године

Метохија је засигурно један од најлепших предела у Србији, позната и по чистим и бистрим водама. Када упекне сунце, пре него што се спусти свеж ваздух са планина у њеној таласастој равнини зна да буде спарно и врело, као и у свакој котлини. Баш такав је био и тај 13. август 2003. године, када се група деце из Гораждевца упутила ка Пећкој Бистрици, не би ли се расхладили и макер на кратко осетили дечију безбрижност и опуштеност, јер су годинама живели без слободе у албанском окружењу. Нису ни слутили шта их чека, а иако су веома рано осетили мржњу, ни у најгорим сновима нису могли да замисле да неко може да пуца на децу из чиста мира.

У нападу је најтеже био рањен Богдан Букумирић, који је тада имао само 15 година. Сећа се да је питао оца да га пусти да иде на реку, те да му он прво није дозволио јер је вода била хладна, али је убрзо попустио и дечак је отрчао на реку, где је било доста деце и одраслих.

Богданова прича

– Иако су деца на Косову и Метохији прерано сазревала и одрастала, овај догађај је био нешто што нам је животе променило скроз и избацило нас из колосека. С ове временске дистанце, на читав догађај гледам другачије, а тада као дете нисам био свестан тога шта се уствари десило и колико је све то страшно. И после толико година, бол је иста, бол за Пантом и за Иваном, а највише ме боли неправда што злочинци, монструми, зликовци нису кажњени, него ли што ме боле моје ране и ожиљци. Године пролазе, али не и бол – почиње причу Богдан.

Каже да сваким даном, читавих 17 година, чека позив да чује вест да су монструми приведени правди, али таквог позива још нема.

Вода је била толико хладна, као што га је отац упозорио, да је убрзо изашао и пришао ватри коју су његови другари заложили да пеку кукуруз. У том тренутку почела је пуцњава из оближње шуме.

– Три метка су ме погодила у леви бок и одбацила ме у страну. Тај део шуме из којег су монструми пуцали знам, нагло сам се окренуо, још два метка су ме погодила у груди и стомак. Више нисам могао да стојим на ногама и док сам падао, метак ме је погодио и са десне стране главе, а осми метак ми је окрзнуо леву ногу. Покушао сам да устанем, чуо кукњаву, плач, врисак, и даље нисам био свестан шта се дешава – враћа Богдан сећања на тај дан.

Тешко рањеног Богдана су прво пребацили у италијанску базу Кфора да му пруже прву помоћ, али док су чекали да дођу њихови доктори, пребачен је у сеоску амбуланту.

– Двојица комшија Милован Павловић и Рајко Јанџиковић, као и мој брат су кренули у базу КФОР – а у Пећ, онда нам је стао ауто код пијаце, Албанци су тамо видели српске таблице и насрнули на нас, ударали нас, комшија је покушавао да ме заштити. Био сам у свесном стању тада. Наишле су две патроле КФОР – а и та група се разбежала. Тада сам пао у кому. Причали су ми да сам онда пребачен у пећку болницу, лежао сам кревет до кревета са оцем погинулог Панте, држао нас је обојицу за руке. После три сата убеђивања докторке да ме пребаце у болницу у Косовску Митровицу, Кфор је коначно обезбедио хеликоптер, ја и другар Марко смо били у њему.

Само 4 одсто шансе да преживи

Хеликоптер је ишао ка Призрену, Марко је остављен у немачкој бази КФОР – а, а ја сам пребачен у јужни део Косовске Митровице у француску болницу. У међувремену докторка Милена Цветковић, анестезиолог из Митровице, без пратње, на своју одговорност храбро долази у јужни део града да надгледа операцију моје слезине која је морала да се уклони јер је кроз њу прошао метак. Питала је шта ми је са главом, они су звали неког неурохирурга, али она се успаничила и инсистирала да се пребацим даље у Београд на ВМА. Тада није смела да се уради операција, јер сам имао премало крви у организму. Рекли су ми да су ми давали само четири одсто шансе да преживим. Сутрадан сам имао две операције. На Преображење Господње почео сам да се будим из коме, нисам знао шта се дешава – прича Богдан.

За шест месеци у болници, Богдан је имао шест тешких операција, четири на глави и две на стомаку. За смрт другара сазнао је из медија.

– Много ми је било тешко када сам то прочитао, када сам сазнао да су погинули, а да су други рањени. Моја судбина је била неизвесна, такође, иако сам преживео. У Гораждевац сам стигао у марту 2004. године и да нико не зна, отишао сам до места где смо се купали и где се све догодило. Прво сам се заплакао, веома ми је било тешко иако је прошло осам месеци. Сваке секунде и минуте, 17 година, то је ту у мени. Жеље за осветом нема, осим жеље за правдом. Правду заслужују породице погинулих и рањених, јер смо сви ми жртве. Наставио сам школовање и наставио да идем на контроле – прича Богдан.

Богдан због честих контрола и прегледа живи у Београду, ожењен је и отац две девојчице. Метохији се често враћа у мислима, како шета на обали Бистрице.

Летње слике са Бистрице памте се по лошем, а зимске су лепе. Девојчицама причам о Метохији и идемо често тамо. Силом прилика је, додаје, у Београду сам.

Ћутање је исто злочин

– Моја будућност је тада прекинута, сањао сам сан као дечак да живим слободно и безбрижно, да нема рата. Моји планови су били да завршим школу и да се остварим као родитељ. Међутим, моју младост, најбоље године, одузели су ми монструми. Ћутање је исто злочин – поручује Богдан свим надлежним институцијама и појединцима у случају расветљавања овог злочина.

Извор: Телеграф.рс / ИН4С

Везане вијести:

Тужна годишњица: У Гораждевцу убијени Пантелија и Иван

ВИДЕО – РТС

РТС: Злочин у Гораждевцу 17 година без казне – RTS

ЗЛОЧИНЦИ још увек на слободи: Навршава се 17 година од убиства деце у Гораждевцу