У страху од „ловца на нацисте“ Симона Визентала и израелских тајних служби, један од највећих злочинаца икада Адолф Ајхман радио је неупадљиве послове, али га је одао антисемитизам његових синова, које је васпитао у том духу.
Приредио: Ненад ТАДИЋ
Адолф Ајхман, творац и извршилац нацистичког Холокауста над Јеврејима, осуђен је на смрт 15. децембра 1961. године и објешен – пред смрт, умјесто посљедње жеље, попио је чашицу „Кармела“, сувог израелског вина.
СМРТОНОСНИ НЕУГЛЕДНИ ЧОВЈЕЧУЉАК
Ајхман је био један од највећих злочинаца свих времена – организовао је геноцид над милионима јеврејских мушкараца, жена и дјеце, који су стријељани, објешени или масовно тровани у гасним коморама.
Хвалио се да је убио пет милиона Јевреја. Он је креирао политику „коначног рјешења“ наводног „јеврејског питања“. Ајхман је, заправо, студирао јеврејство, а постао је антисемита.
Од 1933. године, био је у нацистичком СС-у, а 1939. постаје шеф одјељења за спровођење тоталног уништења Јевреја у окупираној Европи.
Године 1945. побјегао је из Њемачке. Американци су га ухапсили, али нису схватили ко је он. Пред њима је био ситни неугледни човјечуљак који је имао лажне документе на име „Ото Екман“.
И аустријске власти пропустиле су прилику да га ухапсе у љето 1947. године, мада неки историјски извори тврде да њемачка влада, на челу са Конрадом Аденауером, није била заинтересована за суђење Ајхману, јер се бојала откривања неугодних истина о дојучерашњем нацистичком дјеловању бројних особа у највишем послијератном њемачком државном руководству.
Након тога, Ајхаман добија лажни хуманитарни избјеглички пасош Црвеног крста са улазном аргентинском визом, изданом у Женеви, на име Рикардо Клемент, техничар по струци.
То презиме на латинском значи – „благи“, па су многи историчари сматрали да је Ајхман и на тај начин показао језиви цинизам и презир према својим жртвама.
СИН АНТИСЕМИТА ОТКРИО АЈХМАНОВ ИДЕНТИТЕТ
У љето 1950. године, Ајхман је бродом из Италије пребјегао у Аргентину, која је била рај за нацистичке злочинце из свих крајева свијета, рачунајући и усташку емиграцију.
Трајно се населио у предграђу Буенос Ајреса, гдје је касније дошла и Ајхманова супруга са три сина, мада је њемачким послијератном властима упорно тврдила да – не зна гдје јој је муж.
У страху од „ловца на нацисте“ Симона Визентала и израелских тајних служби, Ајхманови су врло скромно живјели, а он је радио неупадљиве послове. Надао се да је тиме успјешно заметнуо свој траг.
Ипак, сва Ајхманова предострожност показала се као промашај, јер је његов идентитет разоткрила – сама породица.
Наиме, он је васпитавао синове као изразите антисемите, па су они отворено и на свим мјестима вријеђали Јевреје.
Једна од познаница Ајхмановог сина, Јеврејка чија је породица страдала у логорима, пренијела је свом оцу оно што Ајхманов син прича, а све то је пренесено израелским тајним службама.
Ајхман је убрзо лоциран, али је операција морала бити пажљиво испланирана, јер је ратни злочинац морао бити прво отет у Аргентини, па пребачен у Израел. Израелески специјалци су га „покупили“ у близини куће, крили га неколико дана на посебним локацијама и онда пребацили у Израел, гдје му је суђено.
Ајхманово хапшење изазвало је дипломатски протест Аргентине против Израела пред Савјетом безбједности УН.
Израелска представница у УН била је тада Голда Меир, касније премијер, и била је свјесна да за довођење Ајхмана на суђење ваља платити високу дипломатску цијену, па је Тел Авив навео да су „отмичари дјеловали као приватне особе, те да Израел жали што је неколико његових држављана том приликом нарушило аргентински интегритет“.
УН су осудиле ту акцију, али су показале разумијевање за чињеницу да Ајхману треба судити за стравичне злочине над Јеврејима.
Остаће записано да су „непознати починиоци“ у знак потеста због хапшења Ајхмана ишарали надгробни споменик Карла Маркса, а у Вашингтону је пред Бијелом кућом демонстрирало осам мушкараца, предвођених оснивачем америчке нацистичке странке.
СПАЉЕН И СКЛОЊЕН ИЗ ИЗРАЕЛСКИХ ТЕРИТОРИЈАЛНИХ ВОДА
Ајхман је за адвоката изабрао Роберта Серватиуса, који је петнаест година раније бранио неколико оптужених на нирнбершком суђењу највећим злочинцима из Другог свјетског рата.
Адвоката је плаћала израелска влада, а извјештачи су тврдили да је Серватиуса више занимао хонорар него унапријед изгубљен правни случај његовог клијента.
У цијелој ситуацији најгоре је прошао правни истражилац Авнер Лес, који је провео са Ајхманом укупно 35 дана, током којих је снимљено 76 магнетофонских врпци.
Лес је причао да је тих дана био „Ајхманов исповједник“ и да је морао да слуша ужасе и описе свега што се догађало у концентрационим логорима. Суђење је почело 11. априла и трајало је до 14. августа 1961. године пред Окружним судом у Јерусалиму.
Ајхман је одбацивао све тачке оптужнице – он је прецизирао да се „у моралном смислу осјећа кривим“, али да, у правном смислу, нема одговорност, јер је „само извршавао наређења“.
Током суђења, за Ајхмана је изграђена стаклена кабина отпорна на метке, како би био заштићен од могућег напада огорчене преживјеле родбине жртава.
Ајхаман је проглашен кривим и објешен око поноћи између 30. маја и 1. јуна 1962. године.
Неки извори наводе да је његова посљедња изговорена реченица била: „Живио сам као богољубац, као богољубац умирем“.
У нацизму појам „богољубац“ или „онај који љуби Бога“ означавао је особе које су прекинуле сваку везу са Библијом, не само са Старим, већ и са Новим завјетом, јер су оба за њих били „јеврејски“.
Ајхманово тијело спаљено је у посебно пројектованој и за ту сврху израђеној пећи, претходно загријаној до усијања, у коју је на носилима допремљено преко шина, тако да при томе нико није морао бити у додиру с њим.
Сљедећег дана, пепео из охлађене пећи са израелског морнаричког патролног брода избачен је у море изван територијалних вода Израела.
Тако је окончан живот једног од највећих злочинаца свих времена који је себе називао „благом особом“.
Извор: СРНА
Везане вијести: