BITKA ILI MASAKR NA SUTJESCI: Gubici Nemaca jedan odsto, četnika 17 vojnika, partizana 12.000 boraca!

Datum objave: nedelja, 17 maja, 2020
Veličina slova: A- A+

Na današnji dan, 15. maja 1943. počela je operacija Švarc. Da li je baš sve bilo kao na filmu?


Izvor: Pogledi ; Autor: Miloslav Samardžić ; 16. mart 2013.

NAPOMENA: Svi navodi izneseni u ovom tekstu su lični stav autora i ne moraju odražavati stavove redakcije portala. U cilju sveobuhvatnijeg informisanja javnosti, objavljujemo i priloge od značaja za misiju udruženja Jadovno 1941. čak i kada su oni potpuno suprotni njegovim stavovima.


“Vi imate pravo da znate sve“ – poručuje nam RTS, dok nam u stvari uporno nameće obavezu da ne znamo ništa. Zato nam se nekritički – bez objašnjenja da je to sve laž i prevara – reprizira i film “Bitka na Sutjesci“, iako je do sada mogao biti snimljen niz filmova sa istinitim događajima.

Prvi kadar u objektivno snimljenom filmu “Bitka na Sutjesci“, mogao bi da izgleda recimo ovako:

Prvi kadar u objektivno snimljenom filmu “Bitka na Sutjesci“, mogao bi da izgleda recimo ovako:

Kurir donosi vest u Titov Vrhovni štab da su Nemci napali četnike (12. maj 1943). Komunisti nazdravljaju i raspituju se međusobno kada će nove nemačka delegacija doći kod Tita. Saznaju da neće tih dana, jer su na putu do Tita Nemci naišli na četnike, pa su morali da se vrate u Sarajevo…

Posvećivanje pažnje Bici na Sutjesci bilo bi važno i zbog proučavanja istorije ratova uopšte. Jer, ova bitka, a bolje rečeno masakr, je fenomen kakav se retko sreće: jednoj strani, partizanima, poginulo je čak 75% ljudstva, dok je druga strana, Nemci, istovremeno imala manje od 1% gubitaka!

Ništa manje nije zanimljivo ni poređenje gubitaka četnika i partizana u Operaciji “Švarc“, kako su je Nemci zvali. Naime, dok su likvidirali čak 11-12.000 partizana, Nemcima je pošlo za rukom da likvidiraju svega 17 četnika!

Do tako drastične razlike došlo je jer su četnici imali profesionalnu obaveštajnu službu, uočili su koncentraciju ogromnih nemačkih jedinica i sklonili se pre nego što je obruč sklopljen. Tako je još jednom naglašena razlika između profesionalne vojske i paravojnih formacije ilegalne KPJ.

U knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta“, drugi tom, pisao sam detaljno o Operaciji “Švarc“, a ovde prenosim glavne delove koji se odnose na partizane, pošto se u filmu ne pojavljuju četnici:

Prema nemačkim izvorima, u obruču se našlo 15.000, a prema komunističkim 16.000 partizana boraca. Oni su pripadali sledećim jedinicama:

– 1. proleterska divizija,

– 2. proleterska divizija,

– 3. udarna divizija,

– 7. hrvatska (banijska) divizija,

– 3. dalmatinska brigada (iz sastava 9. divizije),

– 6. istočnobosanka brigada,

– 15. majevička brigada (ranije Majevički udarni bataljoni).

Šesta istočnobosanska i 15. majevička brigada imale su po 600 boraca, plus po jedan bataljon, varovatno od po stotinak partizana, ostavljen na matičnim teritorijama.30

Kao što smo ranije videli, 1, 2. i 3. divizija imale su po oko 4.000 partizana, 7. nešto preko 1.000, a 3. dalmatinska brigada nekoliko stotina boraca. Teško je proceniti da li je tačna nemačka ili komunistička procena o brojnom stanju partizanske glavnine u ovo doba, tj. da li ih je bilo 15.000 ili 16.000. Isto tako, nema tačnih podataka o broju ranjenika, niti o tome da li se računaju u ovih 15-16.000 partizana, da li se broje preko ove cifre, ili su se na primer lakši ranjenici vodili u brojnom stanju jedinica, a teški u Centralnoj bolnici.

Operacija, koja je protiv komunista počela 17. maja, pokazala je još jednom sve mane njihovog pokreta. “Slepi vođa“ J. B. Tito ponovo je poveo svoje pristalice u masovnu pogibiju. On ne samo što nije uočio koncentraciju elitnih nemačkih jedinica, nego je i verovao u sporazum koji je potpisao sa Nemcima. Kada su Nemci s leđa napadali hercegovačke četnike dok su oni potiskivali partizane dublje u crnogorske planine, Tito je i dalje naređivao napade na crnogorske četnike u oblasti Kolašina. Kako izgleda, on je mislio da sporazum sa Nemcima savršeno funkcioniše, tim pre jer je oko 10. maja očekivao dolazak nemačkog delegata Hansa Ota u svoj Vrhovni štab.

Milovan Đilas je ostavio svedočenje o raspoloženju u Vrhovnom štabu kada su stigle vesti da su Nemci počeli da napadaju i partizane:

Tito je, uzbuđeno mašući izveštajem, doviknuo Rankoviću i meni: “To znači da Nemci lažu! Nikada nismo bili u većoj opasnosti!“ Odlazeći od Tita, ja sam Rankoviću dobacio – zajedljivo prema sebi koliko i prema Titu: “Eto nam pregovora s Nemcima!“ A Ranković uvređeno, manje na Tita i sebe nego na mene: “Sad ne treba ništa pričati!“31

Panika ponovo sprečava J. B. Tita da reaguje energično, o čemu je Pavle Jakšić, komandant 7. hrvatske divizije, zapisao:

Ovolika doza “pećinske“ neodlučnosti i kolebljivosti vrhovnog komandanta – koju smo uočili i teško osetili svi mi učesnici Sutjeske, a koja će se još izrazitije ispoljiti u Drvaru 25. maja 1944. godine – nedopuštena je za funkciju vojnog komandovanja, koja treba da je oslonjena na odlučnost, čvrstinu, hrabrost i upornost, uvek, a posebno u teškim situacijama.32

Najbolje rešenje za partizane bilo je da glavnim snagama pokušaju proboj na sever, gde je neprijatelj bio najslabiji. Međutim, proboj glavnim snagama ni u jednom pravcu nije dolazio u obzir, jer ih je J. B. Tito iz straha uvek držao kraj sebe. A severni pravac je otpao zbog nemanja podataka o neprijatelju. U stvari, “partizanska obaveštajna služba“ je imala podatke da se na severu, između Sarajeva i Višegrada, nalazi čak 80.000 Nemaca.33 Kako proizilazi iz konteksta, ovu neverovatnu procenu dao je komunistički “najbolji diplomata“, Vladimir Velebit, koji se u ovo vreme nalazio među Nemcima. Kao što smo videli, on je često razgovarao i sa nemačkim obaveštajcima, kojima, očigledno, nije bio dorastao.

Zato su komunisti najpre pokušali da se probiju na istok, preko Lima, pa na jug, između Mateševa i Podgorice. Na ovim sektorima nalazila se 1. brdska divizija, protiv koje nisu imali izgleda. U trećem pokušaju oni kreću na sever, prema Foči, ali sa svega pet brigada, tako da ih odbija i najslabija nemačka jedinica, 118. lovačka divizija. Onog dana, 25. maja, kada ni ovaj treći pokušaj proboja nije uspeo, general Liters je izdao zapovest za sužavanje obruča oko partizana. Četnicima u ovoj zapovesti on posvećuje svega jednu rečenicu: “Glavnina četnika je uspela da izmakne nemačkim jedinicama.“34

Tri dana potom, 28. maja, komunisti se odlučuju na pokušaj proboja i na četvrtom pravcu, na severozapadu, dolinom reke Sutjeske. Kako ni ovaj proboj nije uspeo, partizanski Vrhovni štab donosi još jednu odluku: da 1. divizija, ojačana sa dve brigade, pokuša proboj dolinom Sutjeske preko druma Foča – Kalinovik; da se 2. divizija, takođe ojačana sa dve brigade, usmeri pravcem preko Sutjeske, Zelengore i Treskavice u Srednju Bosnu, a da se 3. i 7. divizija ponovo upute na istok.35 Od drugog dela plana nije bilo ništa, zbog 1. brdske divizije. Komunisti su sve nade polagali u jedinice upućene pored sela Tjentište u dolini Sutjeske.

Prema Litersovoj zapovesti za 5. jun, partizanski “očajnički pokušaji proboja severno od Tjentišta u pravcu severozapada odbijeni su, pri čemu je neprijatelj pretrpeo velike gubitke“.36 Komunisti su, međutim, nastavili pokušaje, jer nisu imali kud, pošto su svakog zarobljenog partizana Nemci streljali na licu mesta. Tokom narednih pet dana, ostaci 1, 2. i 7. divizije, sa Vrhovnim štabom, uspeli su da se provuku između nemačkih linija u pravcu Zelengore, a zatim na sever, prema Rataju, Miljevini i Jahorini. Ostaci 3. dalmatinske, 6. istočnobosanske i Majevičke brigade provukli su se 13. juna, dok je 3. divizija potpuno uništena. Prema komunističkim istoričarima, ostavljeno je oko 700 teških ranjenika.

Međutim, kada su neposredno potom u Istočnoj Bosni četnici svakodnevno zarobljavali razbijene partizane, a među njima i medicinsko osoblje, ovi su im saopštili znatno veću cifru – od čak 4.000 ostavljenih ranjenika i bolesnika. Kao što smo videli, komunisti su u Crnu Goru i došli sa 4.000 ranjenika i bolesnika. U međuvremenu, ozdraveli su vraćani u jedinice, ali stalno su pristizali novi ranjenici, iz neprekidnih borbi sa četnicima. Najzad, partizani su mnogo ranjenih imali u pet pokušaja proboja nemačkog obruča. Tako, cifra koju je jedan zarobljeni lekar rekao majoru Baćoviću, deluje realnije od one koju navode komunistički istoričari.

U izveštaju Vrhovnoj komandi od 22. juna, u kome se navode ovi podaci, major Petar Baćović takođe javlja da 2. proleterska divizija sada ima 1.000 boraca, a da je komunistima pobeglo svih 500 Crnogoraca koje su ranije mobilisali.37

Tako su Nemci još jednom likvidirali ranjenike Centralne bolnice partizanskog pokreta (prvi put je to bilo na Zlatiboru, po slomu “Užičke republike“).

Dugo izvlačenje komunista iz obruča, od 8. do 13. juna, mada je najzad napipano slabo mesto, bilo je posledica nove kolebljivosti J. B. Tita. Komunistički istoričari pišu da se on “još uvek nije bio odlučio za brzi prodor“, iako je 1. divizija napravila prazan prostor, “obuzet brigom o sudbini Centralne bolnice“. A zapravo je bilo obrnuto: samo brzi prodor kroz brešu mogao je spasiti ranjenike.

Delimično izvlačenje komunista uspelo je jer su taj sektor držali Hrvati (369. hrvatska legionarska divizija, čiji su vojnici većinom bili Hrvati) i delovi 118. lovačke divizije. Što se tiče Hrvata, na čijem sektoru je prošlo najviše komunista, Nemci su bili “ogorčeni“ njihovim držanjem i ni na koji način, ni “primenom najoštrijih metoda“, nisu uspeli da ih nateraju u borbu.38

Hrvati, bilo ustaše bilo druge formacije, ni ranije se nisu isticali u borbi protiv partizana. U stvari, između partizana i Hrvata nije vođena ni jedna prava bitka još od početka rata. Međutim, u ovo doba Nemci su već slali izveštaje poput ovog iz štaba 114. lovačke divizije: “U hrvatskom oficirskom koru, kao i među ustašama, primećena je jaka anglofilska struja. Nosilac propagande je verovatno katolički kler“.39 U svom mesečnom izveštaju od 18. jula, general Rudolf Liters bio je još određeniji:

Shvatanje da se nemačka vojska nalazi u jednoj prijateljskoj zemlji davno je prošlo. Najveći deo stanovništva potpomaže ustanike, deo iz ubeđenja, deo iz straha, a deo iz proračuna, s obzirom na promenu situacije koju očekuju.40

Do istog zaključka kao nemački generali došao je i major Baćović, izveštavajući Dražu 19. juna: “Hrvatski oficiri, naročito viši, simpatično raspoloženi za englesko napredovanje. Spremni su da u danom momentu pruže pomoć našim odredima“.41

Drugim rečima, uočivši nemačke poraze na svim frontovima, Hrvati su ostavljali Nemce na cedilu, tražeći nove saveznike u suprotnim taborima. Njihova spremnost da stupe u četnike svakako bi se u izvesnoj meri ostvarila da ih Englezi, prema kojima su se sada orijentisali, nisu uputili u partizane. Međutim, u partizanskim redovima, sve do kapitulacije Italije, većinu će i dalje činiti Srbi.

U izveštajima o operaciji “Švarc“ o partizanima se najpovoljnije izrazio štab 114. lovačke divizije. On piše da su partizanske jedinice “strogo organizovane, vešto vođene i poseduju začuđujuće visok borbeni moral… Raspolažu sa iznenađujuće velikim brojem automatskog oružja (puškomitraljezi, minobacači, itd) i sa dovoljno municije“.42

Prema izveštaju SS divizije “Princ Eugen“ komunisti su se borili “tvrdoglavo… lukavo i podmuklo, delom sa hrabrošću očajnika“. Glavna stavka izveštaja 1. brdske divizije glasi: “Borba za uništenje komunističkih bandi je završena, glavnina neprijatelja razbijena, pobijena odnosno zarobljena. Samo malim snagama je uspelo da probiju front na slabom mestu na severozapadu obruča.“43 Već 21. juna ova divizija je upućena u Grčku.

U svom uobičajenom štivu “pouke iz borbe“, Nemci su zaključili da je uzrok očajničke borbenosti partizana u operaciji “Švarc“ njihov običaj da sve zarobljenike streljaju na licu mesta, i to ne samo one sa oružjem, već i svakog “ko očigledno bez jačeg razloga luta oko naselja“. Ovaj slučaj je, kako izgleda, došao i do samog Hitlera, pa je 29. jula 1943. general Liters izdao naredbu o “novom postupku sa banditima“:

Od sada, prema firerovoj odluci, ove bandite ne treba streljati, već se prema njima odnositi kao prema ratnim zarobljenicima.44

Naredba se specijalno odnosila na komuniste. Prema zarobljenim četnicima, smatrajući ih vojnicima, Nemci su već imali blaži odnos.

Najtačniju sliku o operaciji daje detaljna tabela o gubicima, koju je sačinio general Liters.45 Osovinske trupe imale su ukupno 583 poginula, i to najviše njihova najslabija divizija, 118. lovačka (262), dok su gubici ostalih jedinica sledeći: 369. divizija, tj. većinom hrvatske ustaše 92, 1. brdska 43, 7. SS “Princ Eugen“ 120, puk “Brandenburg“ 12, 724. lovački puk 2, 2. bataljon 734. puka 46 i 2. bataljon 724. puka 6.

S druge strane, Nemci su izbrojali 7.489 mrtvih partizana. Sem ovoga, gubitke partizana procenjivali su na još 4-5.000, što ubijenih, što umrlih od zaraza i gladi. Sve žrtve nisu smeli da broje, bojeći se zaraze od pegavog tifusa.46

Prema tome, Operaciju “Švarc“ preživelo je svega oko 5.000 partizana. U ovoj grupi tzv. partijci činili su visok procenat, dok su najbolji borci nestali.

Komunisti više nisu imali ni onako dobro naoružanje. Nemci su im zaplenili 10 topova, 6 protivoklopnih topova, 32 teška i 25 lakih minobacača, 47 teških mitraljeza, 173 puškomitraljeza, 3.608 pušaka, itd. Veliki broj automatskih oruđa komunisti su zakopali, a četnici potom otkopali, saznavši gde je od zarobljenih partizana.

Svoju verziju operacije “Švarc“ partizanski Vrhovni štab dao je 10. jula 1943. godine. Komunisti se najpre osvrću na prethodne “uspehe“, tvrdnjom da je ova operacija usledila “posle razbijanja elitnih okupatorskih divizija i oslobađanja velikog dela Istočne Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka“. Sledi još neverovatnija laž: partizani su sve ove teritorije “oslobodili“ da bi sa Zapadnim saveznicima sadejstvovali u borbama na Jadranu! Potom J. B. Tito nabraja divizije koje je “pobedio“ u operaciji “Švarc“:

Nemci – SS divizija “Princ Eugen“, 369. “Vražja“ divizija, 718. pešadijska divizija, 118. lovačka divizija, 373. divizija “Tigar“, Fest divizija, 5. pešadijska hrvatska divizija, a sem toga jedna nemačka i dve bugarske divizije dovedene iz Srbije.47

Samo u ovom pasusu nemačke snage povećane su za šest divizija: 118. lovačka je bivša 718. pešadijska, 373. i Fest divizija uopšte nisu bile tu, kao ni 5. hrvatska i dve bugarske divizije. Komunisti potom nabrajaju četiri italijanske divizije, koje su bile u blizini, ali nisu učestvovale u borbama. Sveukupno, osovinske trupe procenjuju na 110.000 ljudi, a podižu i svoje brojno stanje – na 20.500 boraca.

Vrhovni štab je “na vreme“ prozreo nameru neprijatelja i odmah napravio plan da bi izbegao “neprijateljski manevar opkoljavanja“. A taj plan je, razume se, ostvaren. Evo kako to komunisti opisiju:

Posle višednevnih borbi sa nadmoćnim nemačko-italijansko-bugarskim snagama, naše jedinice su se planski povukle iz Sandžaka u Crnu Goru, na Taru, nanevši neprijatelju ogromne gubitke u ljudstvu i materijalu…

Pokušaj neprijatelja da brzim prodorima 118. nemačke lovačke divizije i 718. pešadijske divizije… preseče naš glavni operacijski pravac, potpuno je propao…

Posle teškog poraza na ušću Sutjeske i Goranskog, neprijatelj ponovo pokušava da na Sutjesci, dejstvujući od Gacka i Zelengore u dva kraka, ostvari svoj predviđeni manevar opkoljavanja. I ovaj pokušaj neprijatelja potpuno je propao. Brigade 1. i 2. divizije odbile su uz teške žrtve po neprijatelja sve njegove napade, prikovale ga na polaznim položajima i omogućile debušovanje naše glavnine sa ranjenicima na cestu Kalinovik – Foča…48

U stvari, kao što smo videli, komunisti su ostavili svoje ranjenike. A evo njihovih podataka o gubicima u operaciji “Švarc“:

U ovoj proletnoj neprijateljskoj ofanzivi, odnosno našoj kontraofanzivi koja je trajala dva meseca, maj i juni, neprijatelj je imao 14.500 mrtvih i ranjenih; uništeno je 6 tenkova, 2 aviona, 35 kamiona. Zaplenjeno 85 automatskih oruđa (puškomitraljeza i mitraljeza), nekoliko stotina hiljada metaka i veće količine životnih namirnica i drugog ratnog materijala. Naši gubici: 2.000 mrtvih i preko 2.000 ranjenih boraca.49

Uz male ispravke, ova verzija operacije “Švarc“, odnosno “Bitke na Sutjesci“, kako je komunisti zovu, doskora se učila u školama, a i dan danji ima uticaja, čak i na istoričare.

Posle prikupljanja na Jahorini, ostaci komunističke glavnine sredinom juna kreću put Istočne Bosne i zauzimaju nekoliko gradova koje su držali domobrani i ustaše. Po starom receptu, oni se ponovo snabdevaju ratnom spremom od Hrvata. Međutim, pošto je broj partizana usled ogromnih gubitaka pao ispod kritične mase, od hrvatskih formacija oni traže i dobijaju i izvesnu pomoć u ljudstvu. Najpoznatiji je bio transfer Sulejmana Filipovića. Najpre su prelazili delovi njegovog garnizona iz Tuzle, a potom i on sam. Filipovića će posle rata J. B. Tito nagraditi visokim političkim položajima (inače on je pre rata u vojsci Kraljevine bio kapetan, a u NDH pukovnik)…

Prvi kadar u objektivno snimljenom filmu “Bitka na Sutjesci“, mogao bi da izgleda recimo ovako:

Kurir donosi vest u Titov Vrhovni štab da su Nemci napali četnike (12. maj 1943). Komunisti nazdravljaju i raspituju se međusobno kada će nove nemačka delegacija doći kod Tita. Saznaju da neće tih dana, jer su na putu do Tita Nemci naišli na četnike, pa su morali da se vrate u Sarajevo…

Posvećivanje pažnje Bici na Sutjesci bilo bi važno i zbog proučavanja istorije ratova uopšte. Jer, ova bitka, a bolje rečeno masakr, je fenomen kakav se retko sreće: jednoj strani, partizanima, poginulo je čak 75% ljudstva, dok je druga strana, Nemci, istovremeno imala manje od 1% gubitaka!

Ništa manje nije zanimljivo ni poređenje gubitaka četnika i partizana u Operaciji “Švarc“, kako su je Nemci zvali. Naime, dok su likvidirali čak 11-12.000 partizana, Nemcima je pošlo za rukom da likvidiraju svega 17 četnika!

Do tako drastične razlike došlo je jer su četnici imali profesionalnu obaveštajnu službu, uočili su koncentraciju ogromnih nemačkih jedinica i sklonili se pre nego što je obruč sklopljen. Tako je još jednom naglašena razlika između profesionalne vojske i paravojnih formacije ilegalne KPJ.

U knjizi “General Draža Mihailović i opšta istorija četničkog pokreta“, drugi tom, pisao sam detaljno o Operaciji “Švarc“, a ovde prenosim glavne delove koji se odnose na partizane, pošto se u filmu ne pojavljuju četnici:

Prema nemačkim izvorima, u obruču se našlo 15.000, a prema komunističkim 16.000 partizana boraca. Oni su pripadali sledećim jedinicama:

– 1. proleterska divizija,

– 2. proleterska divizija,

– 3. udarna divizija,

– 7. hrvatska (banijska) divizija,

– 3. dalmatinska brigada (iz sastava 9. divizije),

– 6. istočnobosanka brigada,

– 15. majevička brigada (ranije Majevički udarni bataljoni).

Šesta istočnobosanska i 15. majevička brigada imale su po 600 boraca, plus po jedan bataljon, varovatno od po stotinak partizana, ostavljen na matičnim teritorijama.

Kao što smo ranije videli, 1, 2. i 3. divizija imale su po oko 4.000 partizana, 7. nešto preko 1.000, a 3. dalmatinska brigada nekoliko stotina boraca. Teško je proceniti da li je tačna nemačka ili komunistička procena o brojnom stanju partizanske glavnine u ovo doba, tj. da li ih je bilo 15.000 ili 16.000. Isto tako, nema tačnih podataka o broju ranjenika, niti o tome da li se računaju u ovih 15-16.000 partizana, da li se broje preko ove cifre, ili su se na primer lakši ranjenici vodili u brojnom stanju jedinica, a teški u Centralnoj bolnici.

Operacija, koja je protiv komunista počela 17. maja, pokazala je još jednom sve mane njihovog pokreta. “Slepi vođa“ J. B. Tito ponovo je poveo svoje pristalice u masovnu pogibiju. On ne samo što nije uočio koncentraciju elitnih nemačkih jedinica, nego je i verovao u sporazum koji je potpisao sa Nemcima. Kada su Nemci s leđa napadali hercegovačke četnike dok su oni potiskivali partizane dublje u crnogorske planine, Tito je i dalje naređivao napade na crnogorske četnike u oblasti Kolašina. Kako izgleda, on je mislio da sporazum sa Nemcima savršeno funkcioniše, tim pre jer je oko 10. maja očekivao dolazak nemačkog delegata Hansa Ota u svoj Vrhovni štab.

Milovan Đilas je ostavio svedočenje o raspoloženju u Vrhovnom štabu kada su stigle vesti da su Nemci počeli da napadaju i partizane:

Tito je, uzbuđeno mašući izveštajem, doviknuo Rankoviću i meni: “To znači da Nemci lažu! Nikada nismo bili u većoj opasnosti!“ Odlazeći od Tita, ja sam Rankoviću dobacio – zajedljivo prema sebi koliko i prema Titu: “Eto nam pregovora s Nemcima!“ A Ranković uvređeno, manje na Tita i sebe nego na mene: “Sad ne treba ništa pričati!“

Panika ponovo sprečava J. B. Tita da reaguje energično, o čemu je Pavle Jakšić, komandant 7. hrvatske divizije, zapisao:

Ovolika doza “pećinske“ neodlučnosti i kolebljivosti vrhovnog komandanta – koju smo uočili i teško osetili svi mi učesnici Sutjeske, a koja će se još izrazitije ispoljiti u Drvaru 25. maja 1944. godine – nedopuštena je za funkciju vojnog komandovanja, koja treba da je oslonjena na odlučnost, čvrstinu, hrabrost i upornost, uvek, a posebno u teškim situacijama.

Najbolje rešenje za partizane bilo je da glavnim snagama pokušaju proboj na sever, gde je neprijatelj bio najslabiji. Međutim, proboj glavnim snagama ni u jednom pravcu nije dolazio u obzir, jer ih je J. B. Tito iz straha uvek držao kraj sebe. A severni pravac je otpao zbog nemanja podataka o neprijatelju. U stvari, “partizanska obaveštajna služba“ je imala podatke da se na severu, između Sarajeva i Višegrada, nalazi čak 80.000 Nemaca. Kako proizilazi iz konteksta, ovu neverovatnu procenu dao je komunistički “najbolji diplomata“, Vladimir Velebit, koji se u ovo vreme nalazio među Nemcima. Kao što smo videli, on je često razgovarao i sa nemačkim obaveštajcima, kojima, očigledno, nije bio dorastao.

Zato su komunisti najpre pokušali da se probiju na istok, preko Lima, pa na jug, između Mateševa i Podgorice. Na ovim sektorima nalazila se 1. brdska divizija, protiv koje nisu imali izgleda. U trećem pokušaju oni kreću na sever, prema Foči, ali sa svega pet brigada, tako da ih odbija i najslabija nemačka jedinica, 118. lovačka divizija. Onog dana, 25. maja, kada ni ovaj treći pokušaj proboja nije uspeo, general Liters je izdao zapovest za sužavanje obruča oko partizana. Četnicima u ovoj zapovesti on posvećuje svega jednu rečenicu: “Glavnina četnika je uspela da izmakne nemačkim jedinicama.“

Tri dana potom, 28. maja, komunisti se odlučuju na pokušaj proboja i na četvrtom pravcu, na severozapadu, dolinom reke Sutjeske. Kako ni ovaj proboj nije uspeo, partizanski Vrhovni štab donosi još jednu odluku: da 1. divizija, ojačana sa dve brigade, pokuša proboj dolinom Sutjeske preko druma Foča – Kalinovik; da se 2. divizija, takođe ojačana sa dve brigade, usmeri pravcem preko Sutjeske, Zelengore i Treskavice u Srednju Bosnu, a da se 3. i 7. divizija ponovo upute na istok. Od drugog dela plana nije bilo ništa, zbog 1. brdske divizije. Komunisti su sve nade polagali u jedinice upućene pored sela Tjentište u dolini Sutjeske.

Prema Litersovoj zapovesti za 5. jun, partizanski “očajnički pokušaji proboja severno od Tjentišta u pravcu severozapada odbijeni su, pri čemu je neprijatelj pretrpeo velike gubitke“. Komunisti su, međutim, nastavili pokušaje, jer nisu imali kud, pošto su svakog zarobljenog partizana Nemci streljali na licu mesta. Tokom narednih pet dana, ostaci 1, 2. i 7. divizije, sa Vrhovnim štabom, uspeli su da se provuku između nemačkih linija u pravcu Zelengore, a zatim na sever, prema Rataju, Miljevini i Jahorini. Ostaci 3. dalmatinske, 6. istočnobosanske i Majevičke brigade provukli su se 13. juna, dok je 3. divizija potpuno uništena. Prema komunističkim istoričarima, ostavljeno je oko 700 teških ranjenika.

Međutim, kada su neposredno potom u Istočnoj Bosni četnici svakodnevno zarobljavali razbijene partizane, a među njima i medicinsko osoblje, ovi su im saopštili znatno veću cifru – od čak 4.000 ostavljenih ranjenika i bolesnika. Kao što smo videli, komunisti su u Crnu Goru i došli sa 4.000 ranjenika i bolesnika. U međuvremenu, ozdraveli su vraćani u jedinice, ali stalno su pristizali novi ranjenici, iz neprekidnih borbi sa četnicima. Najzad, partizani su mnogo ranjenih imali u pet pokušaja proboja nemačkog obruča. Tako, cifra koju je jedan zarobljeni lekar rekao majoru Baćoviću, deluje realnije od one koju navode komunistički istoričari.

U izveštaju Vrhovnoj komandi od 22. juna, u kome se navode ovi podaci, major Petar Baćović takođe javlja da 2. proleterska divizija sada ima 1.000 boraca, a da je komunistima pobeglo svih 500 Crnogoraca koje su ranije mobilisali.

Tako su Nemci još jednom likvidirali ranjenike Centralne bolnice partizanskog pokreta (prvi put je to bilo na Zlatiboru, po slomu “Užičke republike“).

Dugo izvlačenje komunista iz obruča, od 8. do 13. juna, mada je najzad napipano slabo mesto, bilo je posledica nove kolebljivosti J. B. Tita. Komunistički istoričari pišu da se on “još uvek nije bio odlučio za brzi prodor“, iako je 1. divizija napravila prazan prostor, “obuzet brigom o sudbini Centralne bolnice“. A zapravo je bilo obrnuto: samo brzi prodor kroz brešu mogao je spasiti ranjenike.

Delimično izvlačenje komunista uspelo je jer su taj sektor držali Hrvati (369. hrvatska legionarska divizija, čiji su vojnici većinom bili Hrvati) i delovi 118. lovačke divizije. Što se tiče Hrvata, na čijem sektoru je prošlo najviše komunista, Nemci su bili “ogorčeni“ njihovim držanjem i ni na koji način, ni “primenom najoštrijih metoda“, nisu uspeli da ih nateraju u borbu.

Hrvati, bilo ustaše bilo druge formacije, ni ranije se nisu isticali u borbi protiv partizana. U stvari, između partizana i Hrvata nije vođena ni jedna prava bitka još od početka rata. Međutim, u ovo doba Nemci su već slali izveštaje poput ovog iz štaba 114. lovačke divizije: “U hrvatskom oficirskom koru, kao i među ustašama, primećena je jaka anglofilska struja. Nosilac propagande je verovatno katolički kler“. U svom mesečnom izveštaju od 18. jula, general Rudolf Liters bio je još određeniji:

Shvatanje da se nemačka vojska nalazi u jednoj prijateljskoj zemlji davno je prošlo. Najveći deo stanovništva potpomaže ustanike, deo iz ubeđenja, deo iz straha, a deo iz proračuna, s obzirom na promenu situacije koju očekuju.

Do istog zaključka kao nemački generali došao je i major Baćović, izveštavajući Dražu 19. juna: “Hrvatski oficiri, naročito viši, simpatično raspoloženi za englesko napredovanje. Spremni su da u danom momentu pruže pomoć našim odredima“.

Drugim rečima, uočivši nemačke poraze na svim frontovima, Hrvati su ostavljali Nemce na cedilu, tražeći nove saveznike u suprotnim taborima. Njihova spremnost da stupe u četnike svakako bi se u izvesnoj meri ostvarila da ih Englezi, prema kojima su se sada orijentisali, nisu uputili u partizane. Međutim, u partizanskim redovima, sve do kapitulacije Italije, većinu će i dalje činiti Srbi.

U izveštajima o operaciji “Švarc“ o partizanima se najpovoljnije izrazio štab 114. lovačke divizije. On piše da su partizanske jedinice “strogo organizovane, vešto vođene i poseduju začuđujuće visok borbeni moral… Raspolažu sa iznenađujuće velikim brojem automatskog oružja (puškomitraljezi, minobacači, itd) i sa dovoljno municije“.

Prema izveštaju SS divizije “Princ Eugen“ komunisti su se borili “tvrdoglavo… lukavo i podmuklo, delom sa hrabrošću očajnika“. Glavna stavka izveštaja 1. brdske divizije glasi: “Borba za uništenje komunističkih bandi je završena, glavnina neprijatelja razbijena, pobijena odnosno zarobljena. Samo malim snagama je uspelo da probiju front na slabom mestu na severozapadu obruča.“ Već 21. juna ova divizija je upućena u Grčku.

U svom uobičajenom štivu “pouke iz borbe“, Nemci su zaključili da je uzrok očajničke borbenosti partizana u operaciji “Švarc“ njihov običaj da sve zarobljenike streljaju na licu mesta, i to ne samo one sa oružjem, već i svakog “ko očigledno bez jačeg razloga luta oko naselja“. Ovaj slučaj je, kako izgleda, došao i do samog Hitlera, pa je 29. jula 1943. general Liters izdao naredbu o “novom postupku sa banditima“:

Od sada, prema firerovoj odluci, ove bandite ne treba streljati, već se prema njima odnositi kao prema ratnim zarobljenicima.

Naredba se specijalno odnosila na komuniste. Prema zarobljenim četnicima, smatrajući ih vojnicima, Nemci su već imali blaži odnos.

Najtačniju sliku o operaciji daje detaljna tabela o gubicima, koju je sačinio general Liters.45 Osovinske trupe imale su ukupno 583 poginula, i to najviše njihova najslabija divizija, 118. lovačka (262), dok su gubici ostalih jedinica sledeći: 369. divizija, tj. većinom hrvatske ustaše 92, 1. brdska 43, 7. SS “Princ Eugen“ 120, puk “Brandenburg“ 12, 724. lovački puk 2, 2. bataljon 734. puka 46 i 2. bataljon 724. puka 6.

S druge strane, Nemci su izbrojali 7.489 mrtvih partizana. Sem ovoga, gubitke partizana procenjivali su na još 4-5.000, što ubijenih, što umrlih od zaraza i gladi. Sve žrtve nisu smeli da broje, bojeći se zaraze od pegavog tifusa.

Prema tome, Operaciju “Švarc“ preživelo je svega oko 5.000 partizana. U ovoj grupi tzv. partijci činili su visok procenat, dok su najbolji borci nestali.

Komunisti više nisu imali ni onako dobro naoružanje. Nemci su im zaplenili 10 topova, 6 protivoklopnih topova, 32 teška i 25 lakih minobacača, 47 teških mitraljeza, 173 puškomitraljeza, 3.608 pušaka, itd. Veliki broj automatskih oruđa komunisti su zakopali, a četnici potom otkopali, saznavši gde je od zarobljenih partizana.

Svoju verziju operacije “Švarc“ partizanski Vrhovni štab dao je 10. jula 1943. godine. Komunisti se najpre osvrću na prethodne “uspehe“, tvrdnjom da je ova operacija usledila “posle razbijanja elitnih okupatorskih divizija i oslobađanja velikog dela Istočne Bosne, Hercegovine, Crne Gore i Sandžaka“. Sledi još neverovatnija laž: partizani su sve ove teritorije “oslobodili“ da bi sa Zapadnim saveznicima sadejstvovali u borbama na Jadranu! Potom J. B. Tito nabraja divizije koje je “pobedio“ u operaciji “Švarc“:

Nemci – SS divizija “Princ Eugen“, 369. “Vražja“ divizija, 718. pešadijska divizija, 118. lovačka divizija, 373. divizija “Tigar“, Fest divizija, 5. pešadijska hrvatska divizija, a sem toga jedna nemačka i dve bugarske divizije dovedene iz Srbije.

Samo u ovom pasusu nemačke snage povećane su za šest divizija: 118. lovačka je bivša 718. pešadijska, 373. i Fest divizija uopšte nisu bile tu, kao ni 5. hrvatska i dve bugarske divizije. Komunisti potom nabrajaju četiri italijanske divizije, koje su bile u blizini, ali nisu učestvovale u borbama. Sveukupno, osovinske trupe procenjuju na 110.000 ljudi, a podižu i svoje brojno stanje – na 20.500 boraca.

Vrhovni štab je “na vreme“ prozreo nameru neprijatelja i odmah napravio plan da bi izbegao “neprijateljski manevar opkoljavanja“. A taj plan je, razume se, ostvaren. Evo kako to komunisti opisiju:

Posle višednevnih borbi sa nadmoćnim nemačko-italijansko-bugarskim snagama, naše jedinice su se planski povukle iz Sandžaka u Crnu Goru, na Taru, nanevši neprijatelju ogromne gubitke u ljudstvu i materijalu…

Pokušaj neprijatelja da brzim prodorima 118. nemačke lovačke divizije i 718. pešadijske divizije… preseče naš glavni operacijski pravac, potpuno je propao…

Posle teškog poraza na ušću Sutjeske i Goranskog, neprijatelj ponovo pokušava da na Sutjesci, dejstvujući od Gacka i Zelengore u dva kraka, ostvari svoj predviđeni manevar opkoljavanja. I ovaj pokušaj neprijatelja potpuno je propao. Brigade 1. i 2. divizije odbile su uz teške žrtve po neprijatelja sve njegove napade, prikovale ga na polaznim položajima i omogućile debušovanje naše glavnine sa ranjenicima na cestu Kalinovik – Foča…

U stvari, kao što smo videli, komunisti su ostavili svoje ranjenike. A evo njihovih podataka o gubicima u operaciji “Švarc“:

U ovoj proletnoj neprijateljskoj ofanzivi, odnosno našoj kontraofanzivi koja je trajala dva meseca, maj i juni, neprijatelj je imao 14.500 mrtvih i ranjenih; uništeno je 6 tenkova, 2 aviona, 35 kamiona. Zaplenjeno 85 automatskih oruđa (puškomitraljeza i mitraljeza), nekoliko stotina hiljada metaka i veće količine životnih namirnica i drugog ratnog materijala. Naši gubici: 2.000 mrtvih i preko 2.000 ranjenih boraca.

Uz male ispravke, ova verzija operacije “Švarc“, odnosno “Bitke na Sutjesci“, kako je komunisti zovu, doskora se učila u školama, a i dan danji ima uticaja, čak i na istoričare.

Posle prikupljanja na Jahorini, ostaci komunističke glavnine sredinom juna kreću put Istočne Bosne i zauzimaju nekoliko gradova koje su držali domobrani i ustaše. Po starom receptu, oni se ponovo snabdevaju ratnom spremom od Hrvata. Međutim, pošto je broj partizana usled ogromnih gubitaka pao ispod kritične mase, od hrvatskih formacija oni traže i dobijaju i izvesnu pomoć u ljudstvu.

Najpoznatiji je bio transfer Sulejmana Filipovića. Najpre su prelazili delovi njegovog garnizona iz Tuzle, a potom i on sam. Filipovića će posle rata J. B. Tito nagraditi visokim političkim položajima (inače on je pre rata u vojsci Kraljevine bio kapetan, a u NDH pukovnik)…

IZVORI:

30 M. Leković, Martovski pregovori 1943, 192.

31 K. Nikolić, Istorija Ravnogorskog pokreta, 140.

32 P. Milićević, Sećanja, 60.

33 M. Leković, Martovski pregovori 1943, 166.

34, 35 Zbornik dokumenata, tom 12, knjiga 3, 319, 347.

36 Zbornik dokumenata, tom 12, knjiga 3, 355.

37 AVII, ČA, K-293, reg. br. 5\1.

38, 39, 40, 42 Zbornik dokumenata, tom 12, knjiga 3, 361-371, 331, 436, 374-375.

41 AVII, ČA, K-293, reg. br. 5\1.

43, 44, 45 i 46 Zbornik dokumenata, tom 12, knjiga 3, 431, 478, 394-395

47, 48 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 10, 53, 54.

49 Zbornik dokumenata, tom 2, knjiga 10, 55.

Izvor: Pogledi / Slobodna Hercegovina

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top