Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Бијег из логора и безданих јама– Књига Јадовно 1.

Датум објаве: понедељак, 26 јуна, 2017
Објављено у Комплекс Јадовно
Величина слова: A- A+
Увала Слана - мјесто некадашњег логора
Увала Слана – мјесто некадашњег логора

Упркос ригорозним мјерама које су усташе проводили у циљу осигурања логора Јадовно на Велебиту и логора Слана на отоку Пагу, у неколико случајева су појединци или мање групе заточеника покушали побјећи из жице и спасити се. Према расположивим изворима и сазнањима до којих сам дошао током рада, као и на основу изјава преживјелих, да се закључити да је постојала могућност бијега, и то из сваког логора у комплексу Јадовно, па и из самог Јадовна.

Појединци, па и групе, могли су побјећи већ током спровођења од мјеста хапшења до логора или путем ка стратишту. Просто је невјероватно да су тек групице усташа спроводиле по двјеста и више људи, који су послушно ишли на погубљење. Да је њих 50 или 100 јурнуло на њих, усташе не би могли све побити, барем би се дио заточеника спасио. Овако, ријетко је ко од Срба који су доспјели у логор или на стратиште остао у животу.

Данас се многи питају зашто се све дешавало управо тако без покушаја бијега или отпора. На ово питање би се могло одговорити ангажовањем више научних дисциплина. Међутим, досад се ниједна наука није овим позабавила. Тако ни ја не могу проникнути у разлоге покорности која је у то вријеме владала свешћу толиког броја сужања. Но, увјерен сам да је један од битних разлога тај што огромна већина људи похватаних у својим кућама, ноћу на спавању, дању за обједом, у цркви за вријеме молитве, у школи за вријеме извођења наставе, на радним мјестима, на улици, на њиви није осјећала никакву кривицу за било шта! Ти су људи уважавали нову државу и њене органе власти, сматрајући да и њени представници – усташе – говоре истину, те да их воде само на неко „преслушање“ и да ће се одмах вратити својим кућама. Тако су размишљали све вријеме – у часу хапшења, у затвору, у току транспортовања, при уласку у жицу. Чак ни кад су били доведени над само гротло јаме, многи нису могли вјеровати да их могу без суда и саслушања убити, знајући да никоме ни за шта нису били криви. Готово необјашњиво, али тако је било. Дешавало се да су многи очеви одвраћали синове од бијега кад би наслутили њихову намјеру, страхујући од могућих репресалија над остатком породице. Тако су и они најодважнији, да својима не би нанијели зло, остајали заточени, били злостављани и извођени на губилишта, једнако мислећи да их невине неће побити. Људи се трпјели увреде, понижавања, мучења, глад, жеђ, све вријеме се надајући да ће ипак остати живи.

Но, неки појединци су успјели побјећи усташама већ при самом хапшењу, или док су их одводили, затварали, транспортовали, па и из самих логора, неки су се чак извукли и из безданих јама. Готово са сваког масовног стратишта се понеко успио спасити, те у своје крајеве донијети вијести о свирепости усташа, о њиховим злочинима над српским народом. И данас, 50 година послије, још увијек има преживјелих, који су највјеродостојнији свједоци геноцида над српским и јеврејским народом током постојања правно наказне Независне Државе Хрватске. Захваљујући томе што су се појединци живи ишчупали из усташких канџи, спашено је на хиљаде других невиних живота, јер људи више нису вјеровали злочиначкој власти.

Бијег из комплекса логора Јадовно покушало је 17 заточених Срба. Успјели су само: Серђо Пољак из села Шибуљине, о којем је већ било ријечи, Бранко Цетина из села Врепца код Госпића, Сава Зороја и Мане Чанак из села Кузмановаче код Широке Куле, Богдан Лемајић из села Смиљана код Госпића, Радослав Грубор из Турбета, котар Травник, и још тројица, чија имена нисам успио сазнати.

Богдан Лемајић је умакао усташком ножу над Шарановом јамом, послије чега се вратио у своје село и успјешно се скривао кратко вријеме. Међутим, 2. августа је тог стаситог и храброг младића, иначе рањеног у бијегу, затукао усташа Фрањо Девчић, који је с другим усташама учествовао у масовном покољу Срба у Смиљану и Смиљанском Пољу.[1]

Сава Зороја, који је 1. јула успио побјећи из логора Јадовно, погинуо је у борби против фашиста у Народноослободилачкој војсци 1943. године.

Записе о злом времену и масовним уморствима Срба у логору Јадовно оставили су Мане Чанак, Бранко Цетина и Радослав Грубор.

Споменути Серђо Пољак је један од ријетких који се већ у моменту хапшења одлучио на бијег. Иако рањен, успио је изаћи из јаме и побјећи. Било је то маја мјесеца. У јулу су четворица храбрих младића успјели пресјећи логорску жицу, но усташе су их примјетили и побили. Бијег је 1. јула успио Бранку Цетини и његовом другу Сави Зороји.

Данас је Бранко једини живи свједок ужаса у Јадовну. Он ми је 17. јуна 1990. године, управо на мјесту самог логора на Велебиту, приповиједао цијелу историју свог сужњевања хапшење, затварање, одвођење у госпићки затвор, транспортовање у Јадовно, на концу бијег из логора.

„Прије почетка рата, у марту 1941, вратио сам се у родно село Вребац из Госпића гдје сам завршио пекарски занат и до окупације нисам радио. Петнаест дана послије капитулације Краљевине Југаславије усташе су у мом селу оформили усташки стан. У село је дошло око 20 усташа и смјестило се у Соколски дом. Сељанима су наредили да им сваки дан доносе храну. Првих дана су патрорирали кроз село, осматрали и упознавали људе. Послије тога почели су хапсити. Ухапсили су једну групу од 20 младих људи од 22-30 година. Хапшења је било већ по капитулацији, а и прије како су се након расула људи враћали кућама. Младићи су затворени у подрум куће Саве Драгосавца, гдје су уредили затвор. Кућа је била већа и имала је подрум. Два дана су их хапсили и сакупљали, а затим је дошао камион из Госпића, предвече су их потоварили и одвезли у правцу Госпића. Међутим, нису одвежени у Госпић него лијево, према Метку, а побијени су у Медачкој плантажи (борова шума). О њима није било никаквог трага ни гласа. Родбина их је тражила у казнионици у Госпићу, али тамо нису доведени. Послије мјесец дана случајно је откривено да су побијени у Плантажи, јер су били плитко закопани и неки који су туда пролазили, осјетили су јак мирис и пронашли их.

Послије тога похапсили су још неколико људи из Врепца, Завођа и Павловца (засеоци). Мене су ухапсили у Врепцу заједно са још четворицом мјештана: Мандарић Милом, Вучковић Милом, Зороја Савом и Стоисављевић Петром – Пејом. Ухапсили су ме пред трговином мјешовите робе прије подне. Већ тада је Мандарић био ухапшен, а поподне су доведена друга тројица.

У том подруму смо остали седам дана. Подрум је био празна просторија 4х5 метара са неким даскама у ћошку. Храну смо свакодневно добијали од куће. Милу Мандарића су пустили вјероватно на интервенцију његовог оца који се добро познавао са Томашом Жупаном, усташким повјереником, а шта му је за то дао, нико не зна. Из подрума смо горе могли чути разговор породице Драгосавац. Усташе су код њих често свраћале. Испред врата је био један стражар, а ноћу два. Мислили смо да ћемо успјети развалити решетке на прозору и побјећи. У ту сврху нам је сестра Саве Зороје донијела клијешта, али нисмо успјели. Та клијешта смо понијели собом касније и успут бацили.

Седми дан су нас потоварили у запрежна кола и одвели у казнионицу у Госпић. До Госпића смо путовали око 1 сат.

Кад смо дошли у казнионицу, евидентирали су нас и први дан ставили заједно у једну ћелију у којој је било још 8-10 затвореника из околице Личког Петровог Села и Бихаћа, а међу њима је био Стјепан Кучиш. Ако је жив, требало би да је у Загребу. У затвору смо провели 14 дана. Први дан над нама није било насиља.

Сутрадан предвече смо пребачени у ћелију у којој је било још 20-ак људи, али се могло некако. Касније су довели још и набили нас једног до другог, тако да смо једва стајали један уз другог. За вријеме боравка у затвору давали су нам једном дневно храну, а то је било парче хљеба и мало чорбе од пасуља. Други дан су нас извели у шетњу у двориште казнионице. Тада су нас тукли чиме су стигли. Имали су дрвене палице од пола метра којим су тукли као и рукама и ногама. Разлога да нас туку није било, већ се тражио повод да почну тући једнога па онда све одреда. Кривице није било. Једини разлог је био што смо Срби. Често су нас вријеђали национално, говорећи да смо српске псине, четници итд. Усташе су скоро сваку вече долазиле у ћелије и тукли затворенике. Док су нас тукли, ударали су у дворишту у неке металне предмете настојећи прикрити јауке затвореника. Често су долазили пијани и редом су тукли кога би дограбили чим би отворили ћелију, па смо се тискали што даље од врата ћелије. Од оних који су долазили да нас туку никога нисам познавао.

Затвор се пунио сваког дана и људи су свако вече одвожени у непознатом правцу. Приликом утовара чуле су се псовке и галама. У затвору су били углавном мушкарци. Жена тад није било, нити сам их видио у затвору. То је било између 15. и 20. јуна кад сам дошао у затвор, а из њега су нас одвезли 27. јуна 1941. Једно јутро су нас истјерали из ћелија, постројили у дворишту, потоварили у један аутобус и два камиона и одвезли до села Трновац. Приликом утовара питао сам возача Луку Полића, кога сам познавао, куд нас вози. Он је окренуо главу од мене и више ништа га нисам питао.

У Трновцу су нас искрцали, повезали два и два жицом и спојни ланац ставили између нас. У првој тури нас је било око 120. Ту смо чекали око два сата док су довезли још једну групу. Они су већ били везани и ту су додали само спојни ланац за њих. Њих је било отприлике колико и нас. Продужили смо пјешице заједно преко села Јадовно према логору ’Јадовно’ у Велебиту. Након пјешачења од 2,5-3 сата стигли смо у логор. На улазу у логор дочекала су нас двојица усташа који су нас одвезивали, један је пописивао, а читав рад је контролисао управник логора Руде Риц. У логору су нам одредили реон гдје ћемо бити. У логору смо затекли око 500 Јевреја и Срба који су прије нас ту доведени и радили су на ограђивању логора жицом и рашчишћавању терена унутар логора. Тај дан нисмо добили ништа за јело, а сутрадан ујутро смо сваки добили комад дрвета и неколико сјекира да би дрво издубили и од њега направили корито у које смо касније примали храну и воду. За храну смо углавном добијали кукурузну кашу једном дневно, воду такођер, а хљеба није било. Воде за одржавање хигијене није било. Спавали смо на земљи под ведрим небом. Углавном смо се прибијали један уз другог да би издржали хладне велебитске ноћи. Нужду смо вршили унутар логора у једном ћошку. Ухапшен сам у сакоу, панталонама и ципелама. Осигурање је било састављено од усташа и домобрана. То је било 27. јуна 1941. године ујутро.

Улаз у логор је био отприлике три метра ширине, ту је био стражар и капија. Горе лијево од улаза су биле двије бараке у којима су боравиле усташе и управник логора Руде Риц. Ту су се хранили, спавали и разводили стражу око логора. На платоу ван је била једна надстрешница гдје се кувало за логораше, а вјероватно и за усташе. То је била сјеница покривена грањем и окрајцима од дасака. Уносили су казан у логор и ту смо примали храну. Мало даље је била једна осматрачница око три метра у висину и ту је био стално стражар с пушкомитраљезом.

Било нам је забрањено да прилазимо жици ближе од три метра. На то су нас упозорили да ће сваки који приђе ближе, бити убијен. Нужник је био близу стијена. Ископана је рупа и постављено пар дрваца и ту се вршила нужда. Кад смо дошли, ту је био камен и ми смо га чистили и слагали га на гомиле около. Узвишење на средини логора које је сада, није постојало кад сам ја био. Чујем да су ту побијени Срби и закопани. Ово би требало отворити и испитати. Вјерујем да су ту кости.

Предвечер, другог дана мог боравка у логору, усташе су прозвале око 30 људи, подијелили их у мање групе од 8-10 и под пратњом двојице-тројице усташа одвели их стазом којом смо доведени. У групи прозваних био је један човјек из Перушића, стар око 30 година, плав, средњег раста, који је причао да ће га пустити јер са неким има везе. Имена му не знам пошто смо се плашили с њим упознати, сумњајући да је провокатор. Након сат до сат и по времена чула се пуцњава, али из западног правца од логора, негдје из смјера скретања шумског пута улијево (гдје су нас скренули на стазу којом смо стигли у логор). Недуго послије престанка пуцњаве усташе су се вратили. Што је било са оним људима које су отпратили, да ли су их побиле или пустиле, ја заиста не знам.

Мада је свима заточеницима било јасно да их врло вјероватно чека смрт, нико се није одлучивао ни на појединачан, ни на организован отпор, на обрачун са шачицом усташких стражара и на организован бијег. Разговор између појединих група логораша, па чак и међусобни су били забрањени. Уколико би усташа видио да разговарамо нас двојица или тројица, одмах је викао да прекинемо. Једино кад смо одмарали један уз другога онда смо могли шаптати, договарати се и разговарати. У том разговору смо, кад смо видјели да ће нас овдје побити, ја и Сава Зороја одлучили да бјежимо.

Сваки пут кад би усташе формирале групу логораша за сјечу дрва, ја и Сава гурали смо се што ближе како бисмо успјели изаћи ван логора. Трећег дана ја сам се угурао у групу, али пошто није успио Сава, и ја сам се повукао из групе међу логораше. Тога дана логор је посјетио велики жупан Лике и Гацке Јурица Фрковић с још двојицом усташа и једном женом. Сви четворо били су у усташкој униформи, а у пратњи Руде Рица, који им је нешто објашњавао, прошетали су логором. До улаза у логор с њима су дошла још двојица усташа и ту остали у разговору са стражаром.

У једном тренутку док су ови шетали логором, нешто су застали и Сава их је замолио да му даду цигарету, па је један усташа извукао цигарету и бацио му је онако цинички. Тко су биле ове усташе са Јурицом Фрковићем, не знам, а и лик сам им слабо запамтио, осим што се сјећам да је она жена, која је била такођер у усташкој униформи, била средњег раста и широке главе.

Четвртог дана мог боравка у логору ујутро су усташе поименично прозвале групу људи и као ону претходно невезане, под пратњом, некуда одвели. Да ли су их касније изван логора везале и шта је с њима било, мени није познато. За вријеме док сам био заточеник у логору ’Јадовно’, у њему није било жена и дјеце.

Тог четвртог дана, тј. 1. јула, Сава и ја успјели смо да се угурамо у групу која је одређена за сјечу дрва. Повелу су нас на источну страну логора и дали свакој двојици по једну сјекиру па смо на смјену сјекли. Чувала су нас двојица наоружаних усташа, а у непосредној близини био је и стражар, који је са те стране објезбеђивао логор. Оборили смо једно дрво и почели кресати гране. Усташе су у том часу нешто причали и припаљивали цигарете, а пошто нас је крошња обореног дрвета заклањала од њихових погледа, бацили смо сјекире и дали се у бијег. Било је негдје око десет сати прије подне. Трчећи кроз шуму и бујад прешли смо око 300 метара, а да стражари нису примјетили да нас нема. Тек тада смо чули иза себе велику галаму и пуцњаву на што смо убрзали трчање да се што више удаљимо од логора.

Након једног сата трчања кроз шуму застали смо, оријентисали се и кренули у правцу врха Велебита и Карлобага. На врх Велебита избили смо око 12 сати. Одатле смо уочили пут којим смо дошли у логор и село Јадовно. Тако смо се поново оријентисали. Тражили смо воду пошто смо били јако жедни и кад је нигдје нисмо нашли, гризли смо лист да бар мало ублажимо жеђ. Спуштали смо се низ Велебит, ка селу Трновцу. Испред Трновца примјетили смо један извор и наизмјенично, у пар наврата, попили по мало воде, поквасили лице и у шуми се мало одморили. Било је око три или четири сата послије подне.

Пошто смо морали обићи Трновац и прећи доста дуг пут до Дивосела, наставили смо да се крећемо доњим рубом шуме, осматрајући села. Идући тако шумом наишли смо на старијег мушкарца и млађу жену који су сакупљали суви лист. Ми смо се уплашили њих, а они нас. Жена је почела дозивати човјека па смо побјегли у правцу Брушана. У први сумрак прешли смо преко бара између Личког Новог и Велебита и негдје касно у ноћ дошли у Дивосело, у кућу Јанка Рајчевића. Испричали смо му тко смо и откуда, па смо га замолили да нам даде нешто за јести и пусти нас да одспавамо код њега неколико сати, до пред зору. Јанко и његова мајка дали су нам јести, а затим нас је он повео на шталу гдје смо спавали док нас није разбудио у прво свануће, а онда нам је дао доручак, након чега смо продужили у правцу Рибника. Како је била магла испод села Орница, наишли смо на кућу Паге Циганина, усташе. Од његових паса бранили смо се камењем. У том моменту Паго је изишао из куће псујући нас, а кад је видио да смо се дали у бијег, опалио је неколико метака за нама.

Кад се магла подигла, затекли смо се на простору између Билаја и Рибника. Испред нас се испријечила ријека Лика. Препливали смо је и избили на цесту, за тренутак сачекали док су прошли италијански камиони, а потом је претрчали. Остало нам је да пређемо жељезничку пругу, али смо се већ били мало опустили, успорили ход и разговарали. Одједном је међу нас с леђа упао један вакман (жељезнички стражар, прим. аутора) на бициклу. Не силазећи с бицикла питао нас је тко смо и затражио од нас исправе. Сава се у том моменту брзо снашао и из окрета ударио га шаком у главу, тако да се овај одмах стровалио на земљу, заједно с бициклом. Покушали смо да му отмемо пиштољ. Одједном зачула се велика галама и кад смо се осврнули у том правцу, видјели смо групу сељака из Билаја која је пошла на косидбу. Поново смо побјегли и у врло кратком времену претрчали пругу. Тек кад смо се удаљили од ње километар-два, легли смо да осмотримо што се дешава иза нас. Сељаци су и даље били у гомили око вакмана, али нитко није трчао за нама. Ту смо се Сава и ја растали уз договор да се сутрадан нађемо у планини на Чардаку. Сава је кренуо десно према Павловцу, а ја право у Вребац.

Знао сам да би ми било опасно отићи у село па сам на прилазу села замолио једну дјевојку, која је ту чувала стадо, да ми донесе нешто хране. Дјевојка је отишла и ускоро ми је њезина мајка донијела јело. Док се она чудила откуд сам ја ту, јер је знала да су ме одвеле усташе, у селу се зачуо звук камиона, а убрзо и пуцњава око моје куће. Наиме, усташе су убијале псе што су лајали на њих. Одмах сам схватио да су подигли потјеру за мном, па сам овим двјема рекао да ником живом не говоре да су ме видјеле, а ја сам побјегао ка ријеци Јадови гдје сам се склонио у један жбун и тако провео дан. Током ноћи сам се пребацио у планину. Усташе су опколиле моју кућу и држали засједу пуних 10 дана. Читаво то вријеме мојим трима сестрама и баки нису дозвољавали да се удаљавају из куће.

До почетка устанка Сава и ја смо се сакривали у планини, а усташе су расписали потјерницу за нама и понудили високу награду у Врепцу ономе тко нас ухвати или убије.

Био сам бјегунац од оног дана откад сам побјегао са стратишта и од тад сам у шуми. Кад је у мом селу спреман устанак и напад на усташе 1/2. августа 1941. тад сам ступио и ја заједно с осталим устаницима у борбу и био сам у 1. батаљону Велебит који је формиран на терену Вребац, Завође, Могорић, Медак итд. Тада сам имао 18 година.

До формирања Треће бригаде 6. личке дивизије ‘Никола Тесла’, септембра 1942, био сам у Личком партизанском одреду. У редовима 6. дивизије борио сам се против фашизма и зла по Лици, Кордуну, Горском котару, Далмацији, Босни и Србији.

У Србији, код Ужичке Пожеге, био сам рањен, сломљена ми је нога. Отишао сам у партизанску болницу у Пљевља. Из те болнице сам пребачен, јер ми се нога загнојила због пребијене кости, у Београд, у децембру 1944. гдје сам оперисан. Касније сам био комесар болнице 3. армије у Ковину. На тој дужности ме затекло ослобођење, односно капитулација фашистичке Њемачке и квислиншке Независне Државе Хрватске.

Сва ова збивања посљедњих година и мјесеци много су ме разочарала. Осјећам се превареним и изневјереним. Преварен сам прије свега од руководства моје Партије која је дозволила да је дошло до овог стања и води ову ситуацију ка једном новом крвопролићу какво је било 1941, што је врло жалосно, тужно и срамотно. Сви морамо радити и настојати да се то спријечи и да обезбиједимо миран живот јер недао Бог рата никоме, то зна онај који га је искусио.“[2] Овим ријечима је завршио своје казивање некадашњи логораш и ратник Бранко Цетина.

Само пет дана послије њега, 6. јула, побјегао је Мане Чанак. Он је већ другог дана по довођењу у жицу логора Јадовно био укључен у групу која је сакупљала гране и бујад око логора и ту прилику је вјешто искористио и побјегао. Његову изјаву[3] преносим у цијелости: „Слом и капитулација Краљевине Југославије затекла ме је на одслужењу војног рока у Шибенику. Пет дана након тога некако сам успио доћи кући у Кузмановачу. Одмах сам сазнао да је успостављена усташка власт, да усташе патролирају по селима, хапсе људе и да су већ у Широкој Кули ухапсили око 10 људи. Осам до десет дана након мог доласка у моју кућу долазе тројица усташа: Миле Рукавина Баћак, Иван Обућина Мушлија и неки Никола из Перушића, презиме му нисам знао. Тражили су да им предам оружје и војну опрему. Оружје нисам имао, а војну униформу им нисам хтио предати. Претресли су кућу и нашли војничке ципеле и двије кошуље. Мене су свезали жицом и повели, а нађене ствари понио је један од њих. Моја супруга, која је лежала у постељи послије порода, устала је и кренула за нама кукајући и молећи их да ме пусте, јер смо тада имали троје мале дјеце. Водили су ме тако свезаног око два километра, а жена је стално ишла за нама и кукајући преклињала их да ме пусте. Наједном су застали одвезали ме и пустили. Са супругом сам се вратио кући. Недуго послије тога у мом селу ухапсили су још пет људи и такођер их брзо пустили, а касније сам схватио да им је то била тактика како људи не би бјежали од куће као и то да су тројица од ове петорице дали већу суму новца за свој откуп.

На Видовдан, 28. јуна 1941. године, пошао сам косити свом комшији Станиши Човићу. Са мном је ишао и Илија Вујновић Брација. Срели су нас усташе Миле Рукавина и Иван Обућина и ухапсили. Нису нас везали већ су нам рекли да смо ухапшени и да нас спроводе у Јањче. Упитали смо их зашто нас воде у Јањче, удаљено око 50 км, кад имају ближе усташке власти у Перушићу. Сјећам се да нам је тада Миле Рукавина рекао да бисмо се у Перушићу лоше провели, а да ће нас из Јањче већ сутрадан пустити кући. Јако сам се уплашио јер сам раније чуо да тамо има један бездан у који усташе бацају људе.

У Јањчи усташе су нас затворили у подрум жандармеријске станице у ком је било тридесетак људи: Борчића, Узелаца (5), Пејновића, Штакића и других чијих се презимена не сјећам. Међу затвореним био је и један човјек са Кордуна кога су усташе ухапсили негдје на путу. Након 6-7 сати у подрум је ушло неколико усташа који су нас повезали ланцима, извели из подрума и потоварили у камион који је дошао из Госпића. Пратила су нас тројица усташа наредивши нам да легнемо у камиону.

Тако су нас допремили у двориште казнионице у Госпићу, а затим затворили у потпуно празну ћелију на другом кату. Приликом затварања евидентирали су нас у неку књигу. У ћелију нису више никога доводили. У њој смо провели око 16 дана. За то вријеме само су нас један дан извели у двориште казнионице у шетњу. У ћелију су сваку вечер око 7 сати долазила двојица усташа, стари око 25 година и тукли нас кундацима и другим предметима који су им се нашли при руци.

Негдје седамнаестог дана боравка у казнионици извели су нас у двориште у ком се налазило 200 до 250 људи. Ту сам видио неколико познаника из Врепца: Бранка Цетину, Саву Зороју, морнаричког поднаредника Ђекића из Дивосела, Јову Влаисављевића, Милу Вучковића, Глишу Новковића и још неке друге чијих се имена више не сјећам.

Усташе су нам наредили да извучемо каишеве из хлача, а тко је имао боље ципеле, или неки бољи комад одјеће, такођер је морао скинути. За то вријеме са прозора казнионице гледали су нас Италијани и бацали нам неке мале крушке. Ту у дворишту одвојили су једну групу од 30 до 40 људи, међу којима сам био и ја, невезане утоварили у један мањи аутобус и прозвали нас из оне књиге у које су нас уписали приликом затварања. Довезли су нас у село Трновац и истоварили испред трговине, подно једног узвишења на којем је била црква. По изласку из аутобуса усташе су нас везали ланцима за руке, двојицу по двојицу, и задржали нас тако док читаву преосталу групу из дворишта казнионице нису ту допремили, поменутим аутобусом и неким мањим камионима. Везане два по два повели су нас око 13 сати цестом на Велебит. Наишли смо на један извор (негдје близу Јадовна) и усташе су нам дозволили да онако везани пијемо воду, пошто колона није била везана и уздуж. Са мном је био везан Глишо Новковић, родом из неког села код Студенаца.

Пред логор ‘Јадовно’ смо неком шумском стазом стигли у предвечерје. Читаву колону пратила је стража од пет наоружаних усташа у официрским униформама Југословенске војске. Један од те петорице био је Паве из Брушана (или околице) који је био са мном на одслужењу војног рока, али му нисам знао презиме нити сам му се смио јавити јер сам био уплашен кад сам видио куда нас воде.

Везане увели су нас кроз један ужи отвор у жици којом је био ограђен логор и одријешили нас. Ту нам је командант логора Руде Риц одржао говор. Да се он тако звао, рекао ми је Глишо Новковић, као и то да је прије рата био учитељ у Подлапачи. Рекао нам је да се у прво вријеме за јело послужимо порцијама логораша које смо ту затекли и да направимо лежајеве од маховине и лишћа у виду ’сова’.

Логораши, које смо затекли, имали су нека дрвена корита из којих су јели, а Јевреји неке лименке и лаворе. У логору сам поново сусрео неколико познатих људи, међу којима и Бранка Цетину из Врепца. Мене је препознао један усташа којег сам упознао прије рата на пијаци у Госпићу. Пришао ми је и упутао откуда сам, а када сам му рекао, онда ме ударио неколико пута кундаком. Било је ту људи из разних крајева, чак из Босне од Бугојна, Петровца и Крупе. Сјећам се и једне скупине Далматинаца (негдје око 200 људи) одјевених у некаква плава радничка одијела. Њима није смио нико прилазити, а имали су, колико сам могао примјетити, и неки посебан третман и праве порције за јело.

Логор се налазио у некој мањој ували и био је ограђен бодљикавом жицом висине око 2,5 метра. Тога дана усташе су довели и неке људе, који нису били логораши, да поправљају и учвршћују оградну бодљикаву жицу. На средини логора налазила се једна вртача око које су логораши навозили земљу. Вртача је служила као заходска јама за логораше.

Око логора била је постављена стража, састављена од наоружаних усташа, распоређених тако да је отприлике на сваких десет метара био један стражар, а укупно их је могло бити нешто више од једног вода. Стража је била распоређена изван логорске жице. На самом улазу у логор била су два стражара, а са сваке стране била је постављена слика Анте Павелића. Недалеко од улаза била је нека надстрешница, покривена лимом, у којој би одмарала смјена страже. Недалеко од ње биле су двије дрвене бараке: у једној је била канцеларија Руде Рица, а у другој су спавали усташе. Како и гдје су се усташе хранили, није ми познато, а ми логораши кухали смо некакву храну (или боље рећи, воду од пасуља) у самом логору, недалеко оградне жице.

Док сам био у логору, усташе су изводили скупине од 20 до 30 логораша да сакупљају грање и маховину од чега би у логору правили ’сове’ за спавање. Ове групе увијек су пратила по двојица наоружаних усташа.

Истога дана, кад су довели моју групу у логор, навечер сам са још 11 ишао са неким казанима по воду. Пратила су нас двојица наоружаних усташа, а кад смо стигли до извора, тамо су нас тукли и при повратку у логор тјерали да пјевамо четнике и комунистичке пјесме. Сјећам се да су тада усташе натјерали Саву Зороју из Врепца да пјева: ‘Павелићу, живила ти рука, што ти уби српскога хајдука’.

Другог дана сам, у групи од око 30 људи, три пута излазио из логора на сакупљање грања и маховине, а стално су нас пратила двојица усташа. Када смо се трећи пут враћали у логор, 20 до 30 метара од улаза, ја сам се одлучио да побјегнем. Скочио сам у страну, прескочио неку камену плочу и потрчао. Један од усташа испалио је два метка за мном. Наставио сам да трчим у правцу запада и избио на највишу чуку Велебита, одакле сам угледао море и закључио да се налазим негдје источно од Карлобага. На томе предјелу није било шуме па сам се мало повратио натраг, а затим кренуо кроз шуму и изашао негдје између Трновца и Пазаришта. Приближавао сам се једној кући и чуо разговор мужа и жене, коју је он звао Луја. Нисам им се јављао, већ сам се поново оријентирао према брду Оштра, прешао преко бара и три пута преко неке воде која је јако вијугала. На барама сам наишао на неки тор и, пошто је већ била близу ноћ, а и киша је падала, увукао сам се у кућицу за пса и у њој заспао.

Пред зору пробудио ме разговор неких људи који су са сјекирама ишли у правцу шуме. По њиховом разговору закључио сам да су Срби и да сам негдје близу Дивосела. Људима се нисам јављао, већ сам дошао до неке куће пред којом је стајала једна женска. Питао сам је како ћу најлакше стићи у Почитељ. Она ми је показала пут. У Почитељу је била удата моја сестра. Стигао сам код ње и она ми је дала опутаре да обујем. Убрзо је у кућу ушла њена кћерка и рекла да су усташе дошли у село. Она ме извела из села у њиве гдје је косио њен отац, а он ми је показао пут за Вребац. Када сам прешао пругу, наишао сам на Дану Драгосавца који ми је показао правац за Кузмановачу. Негдје пред ноћ дошао сам кући, најео се, узео ћебе и отишао у шуму гдје сам се скривао до устанка.“

Радослав Грубор тада ученик III разреда трговачке академије, рођен у Турбету, срез Травник, у свој дневник је записао како је 5. априла 1941. из Сарајева дошао у своје село, а већ 8. маја су га његове комшије, усташе Перо Скочибушић, Никола Божић и Јозо Цезнер ухапсили и у ланцима спровели у Травник. Повезали су га с једним Ромом и тукли га кундацима и ногама.

У Травнику су га ослободили Перо Шабан и Руждић, судски приправник, и дали му пропусницу с којом је отишао у Сарајево. Ту је 30. маја поновно ухапшен, заједно са својим другом Ратомиром Соколовићем, и затворен у Оружничку станицу у Турбету. Док су их тукли, усташе су им поручивали: „Заборавите да сте Срби“. Спровели су их у травнички Окружни затвор, одакле су 2. јуна, по наредби Пере Шабана, ослобођени и пуштени кући.

Њиховог заштитника, Перу Шабана, који је помагао Србима и спашавао их од смрти, усташе су ухапсили 3. јуна. Након неколико дана, 12. јуна, Грубор је трећи пут ухапшен, са још 48 Срба из свог села. Сви су камионом одвезени у Травник, у затвор Среског суда, у којем су били с још 30 Срба из Травника. Док су усташе изводили заточенике и убијали их у околини Травника, Грубор и Соколовић су искористили несмотреност кључара затвора Алије и побјегли и преко високог дворишног зида. Бјежали су у правцу планине Влашић и 17. јуна избили на пут према Бањалуци, намјеравајући да стигну у Босански Петровац, родно мјесто Ратомира Соколовића, у којем су живјели Груборови стричеви. У Босански Петровац су приспјели 22. јула. У то вријеме су у граду били Италијани, па усташе нису смјели хапсити Србе. Међутим, италијанска војска се 26. јула повукла, и тада почињу звјерства усташа у Петровцу и околним српским мјестима.

Како Грубор пише, усташе 1. августа „хапсе моје стричеве код којих смо се налазили мој друг Ратомир Соколовић и ја. С њима хапсе и нас. Одвајају мушкарце на једну страну а женске на другу. Све женске убацују у једну кућу, коју су потпалили. Из пламена се чуо језив врисак мојих стрина и родица. Ми мушкарци били смо за то вријеме везани и нисмо могли ништа учинити. Затворили су нас у зграду основне школе од куда су усташе изводили Србе појединачно пред среско начелништво и клали.“[4]

Сљедећег дана је младић гледао како усташе изводе његове стричеве и кољу их – Вида, Стеву, Милу, Илију, Владу, Николу, Вида млађег и Ђуру Грубора. Касније је записао: „Пошто су их све убили, усташе су набацали у једна кола њихове лешеве и одвезли их у непознатом правцу. Послије тога усташе су из школе почели и нас младиће да изводе напоље.“[5]

Њих су потрпали у три камиона и повезли их пут Госпића, гдје су стигли 5. августа. Грубор у свој дневник даље биљежи: „Стижемо неких 15 км пред Госпић гдје се налази логор за Србе. Логор је подигнут на једној пустари на Велебиту. Са свих страна логор је ограђен бодљикавом жицом. У логору је била непрегледна маса Срба. У једном куту логора налази се усташки стан.

Шестог августа 1941. дознајемо да усташе сваког јутра у рану зору одводе из логора Србе на неку Рисову греду и тамо их кољу. Тога дана упознао сам се са новим друговима. Међу њима било је Херцеговаца, Босанаца, Славонаца и Личана.

Дванаестог августа 1941. усташе су почеле извлачити на клање Србе са наше стране логора. Брзо сам размишљао о томе да би се нешто требало предузети, да би спасио свој живот, јер ме већ другог дана ујутро може усташка рука покосити. Нас 12 другова у логору скујемо план, да се бјегством из логора спасимо. Остварењу нашег плана погодовала је околност што су усташе имале у свом стану неку прославу па је услијед тога била слабија стража око логора.

Око 12 сати ноћу у савршеном трку нас дванаесторица омладинаца почели смо да се пребацујемо преко бодљикавих жица логорске ограде. Пребацивање преко ових жица било је врло тешко и мучно. Оштрице жица забадале су се сваком од нас у тијело, али смо сви мушки трпили и ниједан од нас није јаукнуо. Мој друг Соколовић Ратомир запетљао се у жице у самом почетку прелажења у толикој мјери да се није могао из жица извући. У то је почео усташа, који је био недалеко од тог мјеста на стражи, пуцати и тако је било прелажење преко жице за мога друга Ратомира сасвим онемогућено. С друге стране жице ја сам пришао томе месту у намери да другу помогнем, ал ме је у моменту, када је усташа пуцао, гурнуо и опоменуо један други омладинац да бежим, па сам се тако са осталима дао у бег пут шуме која је за нас у овој ситуацији била једини заштитник. Мој друг Соколовић Ратомир, на жалост, остао је дефинитивно у логору. Усташе су подигле читаву узбуну због нашег бегства, али нису били у стању да нам ма шта учине. У бежању наишли смо на велебитском кршу на једну колибу у којој смо до дана преспавали.

Тринаестог августа 1941. налазимо се на путу у правцу Босне. Идући тихо и опрезно кроз шуму, одједном смо чули некакву дреку. Знатижељни, шта би то могло бити, приближили смо се полако месту одакле је допирао јаук. Кад смо се приближили томе месту, пред нама се пружио страшан призор. Усташе су баш тада вршиле покољ једне групе Срба. На звјерски начин не задајући им одмах посљедњи смртни ударац. Ту се је налазила, како сам тада утврдио, та чувена ‘Рисова греда’ гдје је много и много Срба положило своје животе у најужаснијим мукама и гдје је усташко крволоштво према недужним Србима дошло до највишег изражаја свирепог варварског зверства.“[6]

Грубор је надаље описао тегобно путовање до Босне. У Сарајеву се обрео 20. септембра, а одатле већ 23. кренуо за Београд, гдје је стигао 25. септембра. Током рада на овој књизи нисам успио сазнати да ли је Радослав Грубор жив, а из његовог дневника се не да видјети ко су били одважни младићи који су с њим побјегли из Јадовна.

Радослав Грубор потврђује наводе сељана Дивосела да је у близини Јарчије јаме, на средњем Велебиту, изнад села Аланка, постојао један простор, привремено ограђен бодљикавом жицом, из којег су усташе изводили Србе и убијали их над јамом непосредно код Рисове греде. Његово свједочење, као и свједочење преживјелих у покољу над Јарчијом јамом, о чему ће бити ријечи у даљем тексту, казују да је логор Јадовно, поред наведених помоћних логора, имао и један код Рисове греде, недалеко од Дивосела.

Из Јарчије јаме се почетком августа успјело извући 11 заточеника. Међу њима је била и Јања Поткоњак, која је послије 30 дана умрла од исцрпљености, глади и преживљених траума. Дмитра Цвијановића, Јању Трешњић и Јању Вујновић су усташе по изласку из јаме ухватили и убили. Више среће су имали Сава Јерковић, Јела Станић, Мара Војновић, Милева Цвијановић, Миле Поткоњак, дијете, Марија Почуча и Пера Цвијановић, који су се спасили.

Акцију хватања житеља српских села Читлук, Орнице и Дивосело, који су били у збјегу, водио је Иван Девчић Пивац, заповједник усташког логора Слана. У ноћи између 4. и 5. августа, усташка бојна Личког здруга је окружила збјег на Крушковачама[7] и извршила масовни покољ над сељанима. О томе је Дане Рајчевић записао: „Изненада, док се ноћ губила у праскозорју, а народ у збјегу спавао или се будио, плануше пушке, најприје подаље, а потом све ближе. Заштекташе и митраљези. Наста пакао… Све се проломи… Усташе навалише цијела једна бојна.

Наста паклена ситуација: кукњава, плач и врисак дјеце и жена, крик људи, рика говеда, рзање коња. Поче спасавање голога живота и бјекство куда ко зна и може. У први мах усташке снаге нису затвориле клијешта око збјега, јер су се споро развијале из маршевских колона за борбу, али како су пристизале и затварале клијешта око просторије збијега, убијале су све живо што се пред њима налазило. Тренутно је остао слободан и нетучен простор у правцу Почитеља. Тамо је највише и навалила већина народа из збјега. Млађи, сналажљивији и мање оптерећени успјели су да се извуку овим правцем. Али стање у Крушковачама је и даље тешко. Само се чује јаук, врисак и убијање. Клање и убијање је трајало један сат. Било је силовито. Усташе су стално викале: ’Не пуцајте! Сами себе убијамо! Кољите!’ Живе су натјеравали да легну потрбушке, а потом их кроз леђа пробадали.

У току читавог дана усташе су темељито претресале шумарке око Крушковаче да би поклале све што би нашле живо. Маса мушкараца, жене и дјеце нашла је смрт у овом ватреном обручу, док је један мањи дио успио да се дохвати Велебита и пребаци у Почитељску Дулибу.

Истог дана су усташе из сусједних села око Госпића прошле као вихор евакуисаним Дивоселом и опљачкале га до голих зидова. Аутор ових редова је из гајева са сјеверних падина Велебита гледао усташе пљачкаше како одвозе натоварена кола сиротињске постељине и одјеће, а они који нису имали кола за превоз, напунили су пуне чаршаве постељине и одјеће и носили то као смотак на глави.

То су били женски пљачкаши (усташе). Неколико стотина бијелих завежљаја кретало се ливадама, од засеока Клиса до гајева испод Велебита, у сусједна села. Остали су празни и опустошени домови. Болесне и изнемогле старце, бабе и дјецу, што су нашли по кућама, побили су и поклали, а велики дио њихових домова попалили. Неколико појединаца, и читаве породице, су живе побацали у ватрено море попаљених зграда гдје су сагорјели. Па и временска непогода се окренула против народа. Пред покољ збјега, у зору је почела да пада киша и тако још више загорчила посљедње тренутке народа чији су часови били на измаку.

У свом звјерском оргијању усташе су 5. августа у Крушковачама убиле 265 лица из Дивосела, 25 из Читлука и 5 из Орница, док је 17 лица из Дивосела спаљено приликом паљења села — што укупно износи 312 лица.“[8]

Неколико жена је преживјело овај погром и о њему оставило свједочанства. Сока Обрадовић Кока из Јасиковца код Госпића умрла је убрзо послије рата од посљедица рањавања, пошто је у Крушковачама била прободена ножем. Она је своме сину, Кузману Обрадовићу, сада пуковнику ЈНА у пензији, испричала слиједеће: „Била сам ухваћена са групом Дивосељана у Крушковачама. Гледала сам све страхоте и злочине које су усташе извршиле над ухваћеним народом. Међу ухваћенима било је и оних које су усташки злочинци познавали и прије рата. Према тим – својим бившим познаницима – усташе су испољавале посебан бијес.

Један, кога су посебно мучили, био је стари Јанко Вујновић, отац првоборца и организатора устанка у Дивоселу Вујновић Дамјана Денија. Старог Јанка су мучили на све могуће начине. Имао је дугу браду коју је стално носио и сву су му је почупали. Тукли су га свим средствима која су им била при руци. Гледала сам како му чупају косу, сијеку уши и копају очи. И тако полуживог одвели су га и стријељали.

Било је уз нас и једно дијете од две-три године старости, у сељачкој кошуљици. Један усташа пробо је дијете ножем на пушци, подигао га у ваздух и тако набоденог бацио преко главе. Све присутне, приликом убијања, силили су да легну на леђа, а онда су сваку жртву уболи ножем у лијеву страну изнад срца, тако да је жртва била одмах мртва.

У овој групи убијених пред мојим очима био је и сељак из Дивосела — Сава Бјеговић Саверак. Усташе су убијале једног по једног. Дошао је ред и на Саву Бјеговића. Чујем како један усташа викну: ‘Стари, дођи овамо да те кољем!’ Старац је пришао мртав од страха. Видим како усташа држи нож. Лијевом руком му држи главу, а десном реже врат. Крик старца и млаз крви је посљедње пред његову смрт.

Ја сам лежала на леђима и кад сам дошла на ред за убијање, замрачило ми се пред очима. Кад сам убодена ножем, осјетила сам се обезглављеном и докрајченом. Мене су, вјероватно, грешком уболи у десну страну, а то није било смртоносно. И тако сам остала жива. Тко је од убијених давао знаке живота, усташе би му пришле и дотукле га. Ја сам лежала потрбушке, прободена и крвава. Изгледало је да сам мртва и тако сам остала жива. Наиме, усташе су и мислиле да сам мртва. Иначе би ме дотукли као и друге.

Кад су побили овај народ, усташе су отишли даље. Иза њих је на једној гомили остало око 50 људских лешева. Кад сам се освијестила, била сам сва у крви. Из те пустоши кренула сам својој кући у Јасиковац, код Госпића. Кућа је била сва опљачкана од госпићких усташа. Од куће сам кренула ка Плантажи (у непосредној близини моје куће). Ту сам наишла на Италијане који су ме онако крваву и рањену превезли у Приморје, гдје сам залијечена и одатле враћена жива кући.

Са мном је у повећој групи ухваћених у Крушковачама била и кћи Милица, матурант госпићке гимназије. Међу усташама је видјела једног који је био њен познаник из Госпића. Тада нам је довикнула: ’Одите овамо, не бојте се!’ Она је тог момента рачунала на сигурност, јер је у питању познанство из гимназије. Милица је тада била у неким хлачама и кад ју је један усташа видио, викнуо је: ’Ова је из Србије, дај је овамо да је убијем!’ Усташе су цијелу групу брзо опколиле, похватале и почеле одмах убијати. Онај познаник моје кћерке из госпићке гимназије пришао јој је, наслонио јој пиштољ на лице и опалио. Пала је мртва.“[9]

И Милан Обрадовић, данас пуковник ЈНА у пензији, оставио је свједочанство о крвавом усташком пиру у Крушковачама: „Био сам с мајком и сестрама Милицом и Јованком. Јованка је имала нејако дијете. Стицајем околности, у том паклу, у вријеме покоља одвојио сам се од њих, али не далеко. Био сам највише 40 метара од њих, сакривен у грмљу. У мојој непосредној близини, заклоњена у грмљу, налазила се група од 10 усташа која је мучила два сељака из Дивосела. Један од њих био је стари и добро познати писмоноша Стево Трешњић, а други, знатно млађи од њега, Милан Плећаш (Шимин).

Нисам видио како муче ове људе, али сам чуо ужасно јаукање. Галама усташа и јаукање мучених су се толико мијешали да се није могло разазнати што се заправо дешава. Све то није потрајало дуго, јер је убијање брзо завршено и усташе су отишле даље, а жртве су остале.

Неки мученици су успјели и да побјегну јер је код усташа попустила будност. Они који су побјегли, касније су причали да је Милан Плећаш (Шимин), по наређењу усташа, клао и пекао јагњад за њих и кад је све било завршено, онда су му усташе наредили да ископа раку у коју су га бацили кад су га убили. То је био метод психичког мучења. Страшан је то психички доживљај кад човјек сам себи копа раку, знајући да за тренутак долази смрт која ће га однијети у њу. Мучења која су усташе примјењивали била су разноврсна. Увијек се нешто ново измишљало да би се на човјеку испробало оно што је било најгоре.“[10]

Милица Поткоњак Ђаковић је као седамнаестогодишња дјевојка с народом избјегла у Крушковаче и послије усташког препада жива им пала у руке, а касније успјела да побјегне. Она је овако описала то језиво искуство:

„У збјегу у Крушковачама била сам с мајком, братом и сестром. Пробудили су нас појединачни пушчани пуцњи, а мало касније и митраљески. Већ око 9 сати усташе су нас ухватили. Навалили су свих страна. Међу њима сам препознала Николу Дошена (Мандина) са Аланка. Мислим да ми то нешто значи и одмах сам му се обратила ријечима: Никола, да бјежим одавде?

’Куда да бјежиш кад ништа српско неће остати живо. Старе ће поклати, а младе послати у Нови (Лички) да служе (да буду слуге).’

До 10 сати све су нас окупили код ватре гдје смо преноћили претходну ноћ. Око нас је било усташа као пљеве. Настало је мучење и убијање. Најприје су убијали људе, а оне које нису убили, тукли су кундацима. Сељака Милана Плећаша познавали су од раније и првог су одабрали за мучење. Пред нашим очима дерали су му кожу, а друге су тукли кундацима или чиме су стигли. Милан је сав био крвав (због дерања коже) и таквог су га тјерали да им пече јагњад за ручак и вечеру.

Мом брату од стрица, Ђури Поткоњаку, копали су очи пред нама, а онда су га тако слијепог одвели мало даље од нас и убили. Једну жену с дјететом у трбуху распорили су и она је у најтежим мукама умрла. Тјерали су људе да пеку јагњад, а те исте људе су убијали као гамад. Моја мајка, гледајући зло које људи доживљавају пред њеним очима, рече ми: ‘Милице, бјежи одавде! Нека те у трку убију да ово не доживиш!’

’Гдје има воде?’ запиташе усташе кад су се добро изнајели печене јагњетине.

Ја знам гдје има воде, рекох. Тај крај сам добро познавала. И тако сам са сестром од стрица, Јањом Поткоњак и Савом Јовић, снајом Стеве Јовића, отишла на врело по воду. Код врела сам први пут видјела усташу са фесом на глави и словом ’U’. Он је пуцао из митраљеза. Али, ту је био и један усташа који није клао. Он ме упитао одакле сам, а ја сам му рекла ко сам и одакле сам. Није ме дирао, само је рекао: ’Е, боже, боже, што је дошло!’

Тада сам одлучила побјећи. Обратила сам се овом другом усташи, који је био у мојој близини, да ме пусти да обавим нужду. Пустио ме. Међутим, чим сам се одвојила неколико корака, почела сам бјежати. Одмах су отворили ватру за мном, али ме нису погодили, а могли су ме ухватити живу. Мојом срећом они не трче за жртвом, него пуцају. То им је сигурније, него да трче. Видјела сам да је онај усташа с фесом на глави отворио ватру за мном, али сам брзо умакла у грмље и сакрила се у малу увалу. Преда мном је Букова глава и ја покушам да бјежим према њој. При томе налетјех на усташку стражу која се налазила на раскрсници пута на Буковој глави. У том моменту сам прилегла на земљу. Нису ме примјетили, нити ме прогонили. Како Букова глава надвисује Крушковачу, с висине посматрам што се догађа доље на ливади, знајући да нисам више у рукама усташа, да сам на слободи. Посматрам ливаду и гледам прикупљену колону народа. Воде га у правцу Аланка. У колони примјећујем и моју мајку са џемпером у руци.

У шуми сам остала два дана. Трећи дан кренем према ливади (гдје је био збјег) и у шуми наиђем на Богду Поткоњака Мачка и Мику Радаковић (Бикину). Они су ми дали мало млијека и одвели ме до Почитељске Дулибе.

Тек тридесетак дана послије покоља се народ Дивосела почео враћати у своје попаљено и уништено село. Тек тада смо почели да сазнајемо што су доживјеле поједине породице и чланови њихових домаћинстава. Тада је и моја породица сазнала за тешку судбину појединих својих чланова. Наша стрина, Јања Поткоњак, извукла се из Јарчје јаме на Велебиту, у коју је била жива бачена, и вратила се у село, својој кући. Нашли смо је мртву код куће, послије тридесет дана. Умрла је од глади, исцрпљености и преживјелих траума…“[11]

Јелена Почуча је у изјави датој 18. априла 1942. године у Комесаријату за избјеглице и пресељенике у Београду потанко осликала усташка злодјела у Крушковачи:

„Ја сам стално бежала са својом децом, како сам знала и могла. Већ другога дана наишла сам на седморо деце мога кума Митра Јерковића. Међу том децом била је и најмлађа, Олгица, којој је тада било једва годину дана. Деца су онако бежећи тражила на све стране мајку. За време оне прве погибије отац им је међу првима погинуо. Најстарији Јерковићев син ми је рекао да је мајка у оном првом страху повикала деци да беже и понела малу Олгицу. Но, како је дете врискало, мајка се бојала да ће одати усташама где се налази, па да би спасила осталу децу, решила се у оном страху да Олгицу остави код мртвога тела свога мужа. У оној јурњави деца су доскора изгубила мајку из вида. Стали су да дозивају и траже мајку и у том часу чули врисак мале Олгице. Брат то није могао да поднесе, па како није могао да нађе мајку, вратио се и узео Олгицу на руке те тако са њом бежао. При том је видео на стотине лешева и рањеника, те на десетине деце у колевкама које мајке нису стигле да понесу са собом. После сам се нашла и са Љубицом, 11-годишњом кћерком Милке Плећаш. Њој је била рука пробијена бајонетом код лакта. Она ми је рекла да јој је тамо код баре Ребијаче погинула мајка. Она је остала код ње док нису дошле усташе, који су стали редом да кољу и боду и кундацима пребијају оне које су затекли живе. Њој су пребили руку до лакта и сама није знала како је одатле умакла.

Јерковићева деца су тада остала стално са мном. Само су се од времена до времена одвајала од мене да по шуми виде не би ли нашли негде мајку.

Док смо тако бежали, чули смо често пуцњаву усташа и међусобно довикивање: ’Иво, Анте, ено их! Држ их! Пуцај!’

Трећега дана пред вече нашли смо се недалеко групе људи из села Басарића. Спремили смо се да ту преноћимо. Међутим се кроз ноћ спремило велико невреме и ударила крупа какве ја у животу нисам доживела. Децу сам некако сместила под један грм, а најмању сам заштитила својим телом. Од крупе ми је било све тело испребијано, а руке све крваве. Кад је најстрашније невреме прошло, чули смо у нашој близини дозивање нашег света. Људи су се јављали једни другима и позивали да се скупе око ватре коју су наложили. Били су то све сељаци из села Басарића. Ми смо дошли до ватре и ту преноћили. Изјутра смо опет чули пуцњаву недалеко од нас. Притајили смо се и пригушивали плач да усташе не би за нас дознале. Тек око подне, кад сам мислила да ће усташе бити на ручку и неће толико пазити, решила сам да са децом кренем својој кући, па што било. Већ толико дана нисмо ништа окусили, па сам мислила да ћемо овако сигурно изгинути, било од пушке или од усташког ножа, било од глади и умора. Кренула сам са децом, све поред живица и уз камене међе, кроз шуме и камењаре. Пролазећи поред путева наилазила сам на кола којима су усташе одвозили нашу робу у своја села. Те усташе које су нас гониле, убијале и пљачкале, били су све сељаци Хрвати из околних села, највише из Трновца и Брушана, а и других околних хрватских села. Није то била само млађарија, него и старији домаћини. Ја их не знам по имену, али их знам из виђења. Највише их је међу њима било таквих који су били напола просјаци и радили у нашим српским селима, али више просјачили.

Кријући се тако од очију усташа дошла сам са децом до свога села. Нисам се усудила да кренем одмах у моју кућу, јер сам са те стране чула пуцњаву и видела како на колима одвозе робу. Кренула сам стога до куће у којој сам се родила. Тамо сам пронашла мајку која је лежала мртва у великој бари блата и крви. Мало подаље од ње до ћошка штале на исти начин је лежала моја свекрва. Ту сам се ја окаменила. Када сам зашла у кућу, нашла сам празне зидове. Сви су прозори били поразбијани, а из куће изнесено све до посљедње мрвице. Дотле су деца Јерковићева зашли од куће и наишли на многе мртваце, онако поубијане, као и моја мајка и моја свекрва. међу осталима нашли су и леш Милана Јерковића и Милице Јерковић, такођер пред њиховим кућама. После сам децу одвела у шуму Камењушу недалеко од тих кућа. Ту сам децу оставила, и пошто сам им наредила да буду мирна, кренула сам и до своје куће. Мало пре мога одласка стигла је до нас 12-годишња кћи нашег комшије Бранка Вујновића. Он је био ожењен католкињом. За време бегства његове су жена и свастика залазиле у католичка села да успут обиђу своју родбину. Наши људи нарочито су пазили на Вујновића јер су се бојали да би их он могао издати. Неки су чак и тврдили да је он усташама издао где се ми налазимо. Он је био нашима сумњив због тога што су раније, пре великог покоља, усташе често залазиле у његову кућу, а он је и сам ишао к њима, што се ни један други Србин није смио усудити. Уопште, наши су људи бежали од сваког усташе, само Бранко Вујновић се осећао пред њима сигуран. Ја сам се и сада бојала да би његова кћерка могла да ода усташама моје присуство и присуство моје деце у Камењуши, па јој више нисам дала да оде код свога ујака, како је она хтела, него сам је наговорила да остане са нама док се ја не вратим од своје куће. Од тада је и она остала с нама.

Кријући се како сам знала да ме не би приметио који Хрват, доспела сам до своје куће. Гледала сам како хрватски сељаци износе и посљедње ствари из наше куће, товаре и на наша кола и одвозе у село Трновац, Брушане и сва она католичка села преко баре. У својој кући сам нашла све опљачкано. Пред вратима су биле још неке ствари које су зликовци спремили да их одвезу колима.

Пошто сам се вратила деци, преноћила сам у Камењуши. Сутрадан после подне наишла су два хрватска војника. Кад су их деца приметила, разбежали су се на све стране. Ја сам била и превише уморна и превише очајна. Нисам марила више за свој живот и стога сам остала на месту са својом децом и малом Олгицом, те их сачекала. Када су дошли до мене, замолила сам их, да најприје убију мене па онда децу, да не гледам њихову погибију. Но, они се за чудо лепо понашаху према мени. Рекли су ми да се не бојим и да ми они неће ништа нажао учинити. Они да нису усташе, него војска из Оточца и да је Павелић издао наређење, да се сви морају вратити својим кућама и никоме се ништа не сме догодити. Даље су рекли да су овај покољ и велико зло починили зликовци и да зато нису имали дозволе. Говорили су даље да они нису ничему криви. Позвали су ме да се одмах вратим својој кући. Они су приметили да су се деца разбежала па су их дозивали и дали им круха. Ја сам им рекла да не могу да идем својој кући, да су ми мужа убили, из куће све изнели, а у селу нема живе ни мухе. Пошто су ме војници уверавали да могу да идем мирно кући и да обрађујем своје поље, додали су ми да је њихова дужност само то да смирују народ, па су отишли, пошто су рекли да ће мртве сахранити по наређењу Павелићевом. Ми смо остали ту још једну ноћ.

Другога дана су дошле жене Хрватице из Трновца и Брушана и жњеле наше жито, док су мушкарци наставили да одвозе и остатак наших ствари из села. Ми смо се договорили да се чувамо, а ако кога од нас усташе ухвате, да ни за живу главу не одамо да ту има још људи, него да каже да је ту сам. У неко доба дана наишли су у нашу близину усташе. Деца се опет разбежала заједно са свима осталима. Мени је било већ свега доста па сам ја њих сачекала са својом децом и малом Олгицом. Дете је страховито плакало и када су се усташе приближиле, неколицина од њих су хтели да је убију. Но неки други то нису допустили и тако је дете остало живо. И те сам усташе познавала из виђења, били су сви из Трновца, Брушана и околних села. Они су ме препознали и нашли ми у њедрима књижицу Поштанске штедионице на неких три до четири хиљаде динара, која је припадала моме мужу, а коју сам једино понела собом кад сам побегла из куће. Усташе су узели ту књижицу и рекле да је морају предати у усташки стан. На то су мене и децу повели према шуми званој Шедрван. Путем смо прошли мимо оних жетелица које су желе наша поља. Оне су ме питале чија је која ливада и чије је које жито. Једна ме од њих препознала јер је њезин син некада послуживао у мојој кући. Жена ме загрлила и расплакала се те преклињала усташе да ме не убију. Препознала ме и друга жена чији је син био међу усташама који су ме водили. На њему сам препознала ново одело мога мужа. Његова се мајка сажалила надамном, позвала га на страну и дуго му нешто објашњавала машући рукама. Не знам што је она њему говорила, а што он њој. Али видела сам по свему да су усташе водиле мене и децу у ону шуму, да нас покољу, а на наваљивање споменутих жетелица, најзад су усташе пристале да нас одведу и предају у усташки стан. У то је било подне и жетелице, заједно са свима усташама, кренуше на ручак. Повели су и нас. Ручак им је био приређен одмах до моје куће. Било им је испечено велико прасе. Усташе су изнели из моје куће један велики стари сто и још неколико столова из других кућа, положили су прасе на столове, расекли га и ручали. Нудили су и мене, но ја нисам могла ни да окусим. Деца су се ту нахранила.

После ручка кренули смо сви заједно у Трновац. Пре одласка, још за време ручка, приметила сам да су моју мајку и свекрву сахранили на истом месту где су лежале мртве. Познала сам то још по свежим хумкама. Успут до Трновца и у самом Трновцу опет сам сусрела кола натоварена са стварима из наших кућа. У Трновцу су те ствари растоварили и разнели по својим кућама. Нека су кола настављала пут за Брушане и друга хрватска села. Кад смо стигли у Трновац било је вече. У Трновцу су ме опет препознале неке жене. Понека ме жалила и плакала, али многе су на мене и викале и говориле ми да нас треба све поубијати. Неке дјевојке рекоше ми да су ми мужа убили пошто су га много мучили.

Кад сам им ја рекла да ми је мој комшија Стево Почуча који је био са њим одведен, па се вратио, рекао да није убијен, оне су ме уверавале да су оне лично виделе погибију мога мужа, једнако као и Стево Почуча, само он то није хтио да ми каже. Оне су заједно са мном плакале док су друге жене говориле да је и право што ми је муж убијен јер да би он, кад би се нешто вратило, сигурно њих Хрвате живе јео. Говориле су ми још да је овако боље што сам се ослободила мужа, јер да сам ја још млада и да ми је муж за мене био престар. И много другога су ми тако говорили док се мени срце каменило. Никако не знам како сам то издржала и како нисам пресвисла.

И опет су неке усташе хтеле да ме убију, но спасиле су ме друге усташе на наговор својих жена, па су ме најзад исте ноћи одвели заједно са децом у Госпић. У усташком стану ме нису хтели да приме, него су наредили мојим пратиоцима да ме одведу у казниону. Но и у казниони је речено да ме неће да приме јер да је препуно. Најзад су ме одвели у логор ‘Овчарска станица’, где су ме примили. Ту сам се одморила и нахранила децу и од тада сам делила исту судбину, коју и све моје сапатнице које су данас овде, а које су вам у својим исказима рекле све, што се са њима збило.

Кад сам дошла у логор ’Овчарска станица’, моја су деца била болесна и са њима сам имала много мука. Због тога нисам могла да водим бригу о малој Олгици Јерковић, свом кумчету, па сам молила друге жене да је преузму. Жене су се прихватиле, сад једна сад друга, док је најзад није узела сасвим под своје у Оштаријама Јованка Тешановић са којом је дете остало све до дана данашњега. Она га пази као своје рођено дете и вели да се од њега више неће растајати. Доцније негде од логора у којима сам била, сусрела сам се са женама из околине Госпића и оне су ми рекле, да је мајка мале Олгице била бачена од усташа у неку јаму у којој су као и у неке друге јаме, усташе бацали многе Србе које су хватали живе за време онога нашега крвавога бегства, о коме сам вам овде говорила.“[12]

Како је већ речено, усташе су 6. августа у Јарчију јаму бацили 78 Срба из Дивосела. У њу је била бачена и Марија Почуча, заједно са своје троје дјеце. Иако рањена, успјела се изверати из јаме. Послије рата је оставила свједочанство о усташким недјелима над српским народом: дјецом, женама и старцима.

„…Ја сам са народом из Дивосела избјегла 2. августа 1941. до шуме и поља Крушковача под Велебитом, гдје смо се задржали три дана, када су усташе напали мјесто Крушковача, гдје су убили из пушака и ножевима поклали око 600 особа. Тада су и ухватили око 130 особа, већином жена и дјеце и неколико мушкараца средње доби. Усташе су нам одржали говор, да што бјежимо од куће, да нам се не би ништа догодило. Неки од нас су одвратили да народ мора бјежати, јер усташе народ хватају, убијају, кољу и бацају у запаљене куће. Они су нам одговорили да то народ ради сам. На то су нам рекли да нас воде у заселак Аланак гдје ћемо преноћити и слиједећи дан добити легитимације, да ћемо отићи нашим кућама и да нас нитко неће дирати.

Из ове групе од 130 људи усташе су натоварили троја кола старијих људи и жена који нису могли ићи пјешице. Овај народ утоварен у кола усташе су на путу за Аланак поубијали, неке из пушака, неке поклали ножевима. Још на Крушковачи усташе су одвојили из групе девет нешто млађих и снажнијих људи, и кад смо се ми одмакли од Крушковаче, усташе су их поубијали из пушака и поклали ножевима. Сјећам се да су усташе још на Крушковачи рањену Љубу Станић, дјевојку од 16 година, завели за један грм и ту је из пушке убили. Нас око 100 особа усташе су повели из Крушковаче према засеоку Аланку. Уз пут је неколико особа побјегло у шуму. На Аланак су нас усташе смјестили најприје на једну ледину ограђену жицом, те нам говорили: ’Како вам се чини сада?’ Иза тога су нас одвели у сушу Луке Дошена, сељака из Аланка. Суша је била изграђена од камена. У тој суши су нас усташе задржали двије ноћи и један дан. Кроз то вријеме нису нам усташе дали ни хране, а ни воде за дјецу премда смо ми тражили, већ су говорили: ’Ви ћете ићи у Госпић па ћете имати свега.’ Усташе су звонили бронзама од коња покрај суше и говорили: ’Да одзвонимо Власима док су живи.’ На отвореним вратима суше усташе су покрај нас вадили крваве бајунете и говорили при том да су бајунете зарђале и да их морају с влашком крвљу освјетлати, да су им бајунети тупи но да је то боље, да ће спорије клати, па ћемо се дуље мучити.

Прву вечер су између пас усташе одвели једну дјевојку која није с нама препоћила већ су је ујутро у зору довели к нама.

Ми смо од жене Луке Дошена, Марије, тражили круха за дјецу, а она је одговорила да не даје штенцима крух.

Други дан нам је усташа Иван Девчић Пивац, сатник, одржао говор да идемо за Госпић, да немамо овдје што јести. Ми смо тражили круха, а они су рекли да ће нас дочекати ауто на пола пута и да ће нас одвести у Госпић. Усташе су се уз шупу гостили печеним јањцима и прасцима пијући вино и пјевајући пјесме: ’Зелени се јаворић, под њим сједи Павелић, усташе пију вино, пеку јањце, кољу Србијанце’.

Други дан иза 12 сати усташе су нас извели из суше и рекли да нас иду спремити и да имају још два логора.

Усташе су нам рекли да се спремимо и да идемо у Госпић. Кад смо пошли, усташе су од нас тражили новце и пријетили да ће послије бити преметачина и да ће бити строго кажњен онај у кога се нађе новаца. Неке су жене усташама дале новац.

Усташе су нас збиле у хрпу и окружиле с пушкама на којима су ставиле бајунете и повели према Ризвануши. Зауставили су нас на Дулеру испред Шимишине главице на врху које се налази јама. Усташе су нас даље уз стрмину извели и зауставили се на удаљености 10 метара од јаме. На то је усташа Иван Девчић Пивац упитао усташе: ’Која ће двојица ићи к јами и чекати на нож.’ Двојица усташа непознатог имена јавише се и одоше с извађеним ножевима до јаме. На то је усташа Девчић Пивац питао присутне усташе која ће четворица приводити к јами. Четворица се излучише између усташа и одмах су почели по два усташе између нас узимати по једну особу и водити је према јами гдје су је двојица усташа дочекали, боли ножевима и бацали у јаму. Ја сам била по прилици шездесета по реду, вођена од двојице усташа док су ми друга двојица узели Милку стару три године, Душана од годину и пол и малог Бранка од шест мјесеци те свекрву и све их бациле у јаму. Мене су усташе повалиле и на четири мјеста уболи ножем и то добила сам три убода у ребра а један у лијеву плећку. Иза тога су ме бацили у јаму. Зауставила сам се на једној избочини али сам с ње пала доље у дубину јаме.

Када су усташе побацале све жртве, онда су пуцали пет пута у жртве и бацали велике громаде камења и након тога бацили у јаму дрво дуго 4 метра промјера 12-15 цм и отишли од јаме.

У јами је међу жртвама било доста живих особа и ми живи смо се почели договарати како да се избавимо из јаме. Ја сам остала у јами око четири сата и онда сам прибрала сву снагу и почела се по избочинама јаме помоћу баченог дрвета пењати према излазу и након пола сата успјело ми је на крају изаћи ван. Кад сам изашла ван, ја сам од умора и задобивених рана сасвим клонула те сам у грму покрај јаме лежала око пола сата. Након тога сам се упутила у шуму испод Велебита и тако тумарала осам дана без хране. Једино сам пила воду на изворима. Послије осам дана нашли су ме двојица младића из Дивосела и одвели у село Почитељ гдје сам добила шалицу млијека. Након тога сам се опет упутила у шуму, дошла у почитељску колибу гдје сам опет добила хране. Након тога сам слиједећи дан отишла у Медак, опет се иза 15 дана вратила у Почитељ, ту се задржала четири недјеље.

Од задобивених озљеда, умора и проживјелих патњи и страдања, ја сам већ након осам дана обољела и боловала око седам мјесеци. Оздравила сам на крају захваљујући бризи народа који ме је лијечио, пребацивао и преносио испред усташа сад у једно, сад у друго село, сад у шуму.

Друго немам ништа изјавити.“[13]

За Јелу Станић сам сазнао у мају 1991. године. Живи у Госпићу, у истом граду као Марија Почуча, исте судбине, туге и жалости. Обе су биле бачене у Јарчију јаму на Аланку, заједно са својом малом дјецом и сусељанима. Како у то вријеме, због новонасталих догађаја, нисам могао са сигурношћу ићи на даља истраживања у Госпић и на Велебит, замолио сам професора Милоша Почучу, Маријиног сина, да посјети Јелу Станић и забиљежи њену изјаву о злочину усташа на Аланку. Почуча је 16. јуна 1991. разговарао с њом и записао њена сјећања на преживљене страхоте. Овдје наводим само дио њеног свједочења. „А нас су одвели из Букове косе на Крушковаче. Тамо да ми ону робу покупимо, оно што је народ био довезао са собом… покривача, шареница. Јадно ти је то било! Онда ми купимо и одатле носимо. Веле нам да ће старије жене дјецу чувати… нису они нама говорили да ће нас побити. Старије ће, веле, дјецу чувати, а ми млађе радити… и тако. Ту смо били до пред ноћ. Онда пред ноћ нађу нека кола… била нека Илегина (Илија Плећаш) кобила, пунтарица… Нас потрпају у та кола а кола укоче и никако макнут. Они веле, ко може нек иде пјешице, ко не може, нек остане. И онда те побију а ми пјешице онако, у поворци, као у спроводу, дођемо тамо, на Аланак. Тамо смо чекали два дана да дођу још неки кољачи из Подгорја. Онда нас одведу тамо… Ми посједали једно 12 метри од јаме, а они око нас. И онда двоје по двоје све одводе ту над ту јаму и бацају.“

Проф. Милош Почуча ју је упитао: „А гдје сте све чекали на Аланку?“

„У тој суши Луке Дошена Стипина, сељака који је такођер био усташа. И онда ти нас одведу тамо к тој јами и дјецу живу пред нама бацају, а нас избоду ножима и… доље отисну. Мени је ево овуда онај нож прошао (показује ожиљке на руци). Како су ме почели бости ја овако руку намакла… И имала сам једну рану ту (показује лијеву плећку) та ми је ваљда до срца дошла. Пет сам рана имала. И онда… Италијани су ме спасили. Ишли смо у Медак Италијанима. Италијани… они су, ја не знам, наши вичу на њих… они су нас дочекивали као што матер своје дијете дочекује. Они војници остају без јела, а нама давају… Онда сам и ја била у Почитељу, код неке тетке два-три дана. Да ми Италијани нису превили те ране, то би се било уцрвало у оној врућини, не би ми преживјели… Али то ме гони и данас, не бој се!“

„А како сте се извукли“, интересовао се Почуча.

„А како!? Најприје се Марија извукла, твоја мама Милане (Јела Станић Милоша Почучу зове Милан, прим. аутора). Најпрво се она диже, то ми увијек падне на ум… ’Народе’, вели ’ајмо ми ван! Ми ћемо се спасити.’ И како год она тако рече, паде на вр’ главе. Онесвијести се. И ми ништа. Дигну се она опет… ’Ај де мо’, вели ’ко ће ићи ко неће, ја идем ван.’ И опет, онесвијести се и падне на вр’ главе у јаму. И трећи пут она како се год диже, она и оде! Она онда с нама није изишла… Онда је негдје отишла у Поточине, тамо се са Ђуром састала и… А онда је нас седам скупа изишло. Уз бркље, били набацали бркље да се на њих набадамо и онда смо уз те бркље и изишли…“

„А дјеце, је ли било живе доље?“, даље је питао Почуча.

„Ајме, обадвоје ми дјеце дође живо на крило. С крила их скинем и живе их оставим, онда – знаш како је! Проклети били да Бог даде и на овоме и на ономе свијету, што су од нас радили!

„И ниси могла дјецу спасити?“

„Нисам, како? Једва сам се и сама успела! Ма ко је мислио да ћемо се и ми спасити. Само ето да ниси ту, у том злу!“

„Јесу ли дјеца била рањена?“

„Нису ножем. Њих су живе бацили. Угрувани су били од пада, испребијани…“

„Колика су била дјеца?“, упитао је Почуча.

„Била цурица од три године и четири мјесеца… А мали ми био од двије године. То су тешке ране. Кад ко рече, заборави се! Ја то не заборављам никада, нити се то може заборавити. То, што год даље, то теже… Али не мрзим ни један народ, па ни овај Хрватски. Није народ крив. А што можеш…“

„Слушам. Шутим и што да кажем. Ту никакве ријечи, никакве утјехе не помажу. Гледам је. Док је лијевала ракију, рука јој је била мирна. Не плаче, глас јој је тек једва задрхтао, суздржала се. Али колико патње у томе гласу! И колико је пута до сада видјела ту сцену, преживљавала те тешке тренутке. И сузе су јој пресахле…“[14]

И Пера Цвијановић је свједок усташких злочина. Наклана, такође је била бачена у Јарчију јаму са цијелом својом породицом. Но, извукла се из ужаса. Послије га је овако описала:

„Ја сам се сакрила са својом породицом у шуми Крушковаче. Мислили смо да смо тамо потпуно сигурни. Мој муж Дмитар рече: ’Е, овдје нас не би нашли да нас траже и годину дана.’ Али оно што је за нас било немогуће, ипак се догодило. Међу усташама, који су шуму претраживали, налазило се и неколико њих из оближњих села, који су познавали сваку стазу. Опколише нас и искрснуше пред нама са свих страна. Њихови заповједници рекоше нам да се ништа не бојимо, јер да ће нас одвести на сигурно мјесто у Госпић.

Довели су нас до неких кућа у засеоку Аланак, јер су скупљали на једно мјесто све оне које су тога дана ухватили. Било је ту мушкараца, млађих и старијих, жена, дјевојака и дјеце, од оне најмање до одраслијих дјечака. Поведоше нас. Усташке крваве бајонете и униформе и њихови избезумљени, животињски погледи, свуда су око нас. Ускоро видјесмо да нам се приближава свршетак.

Уз очајну вриску дјеце и мајки дођосмо до дубоке, на први поглед, покривене јаме провалије. Онако како смо редом долазили, усташе почеше једног поједног пробадати бајонетима и бацати у провалију.

Видјела сам својим очима како моји сусједи и остали људи, полуживи, полузаклани, стрмоглавце падају у јаму. Усташе су урлале од весеља, наслађујући се млазевима крви која је куљала из прободених тијела. Догураше и мене до провалије. Отимала сам се, али су ме њих двојица догурали, а тада ме трећи прободе бајонетом и сруши према отвору јаме. У паду сам ударала час у једну, час у другу страну провалије, док се нисам стропоштала на дно. Пала сам на леђа и онако стучена, нисам се могла ни помакнути. Гледала сам како падају нове жртве. Чују се ужасни крикови. Мајке у паду зову своју дјецу, а дјеца зову своју мајку. Стење се у полумраку провалије свуда око мене. Свуда лешеви и полуживи људи. Пипам да се мало помакнем, а за прсте ми се лијепи нешто топло. То је крв. Крв се циједи са стијена провалије. На једном крају провалије, вукући се по дну, нађем свога мужа Дмитра и кћер Милеву…

Бацање одозго се заврши, а иза тога зачу се горе вика. Усташе нагрнуше и сручише на нас громаде камења и некакву греду. Викали смо од ужаса, а на то се озго просу киша танади. Стисли смо се уз крвљу заливене стијене. Паљба дотуче још неке који су били живи. Иза тога за трен настаде тишина.

Пси, не чувши више ништа, одоше, мислећи да смо сви мртви. Тек послије настаде јаук и запомагање. У црној маси тражили су се поједини чланови породице, дозивајући се избезумљеним и изнемоглим гласовима. У провалији се нашло живих нас једанаесторо. Били смо при свијести, али ошамућени од страха и мука. Кад смо се мало смирили, почесмо се договарати како да се извучемо из провалије.

Била сам јача од осталих и они се преко мојих леђа попеше до ужег отвора, откуда наставише пењање лактовима, раскрвављених рана. И тако смо изишли ван. Ноћ смо провели у шуми. У зору крене мој муж Дмитар да извиди гдје се налазимо и никада се више не поврати. Вјеројатно је наишао на усташе и тада је убијен…“[15]

Група жена и дјеце из Дивосела, која је избјегла масакр у Крушковачама или у Јарчијој јами и склонила се у селу Шибуљини, нашла је смрт у сеоској православној цркви Св. Арханђела, односно у логору Слана. Усташе су похватали њих 57, затворили их у црквицу и мучили глађу, жеђи и батинама. Неке од њих су измрцварене побили у ноћи између 5. и 6. августа и покопали поред сеоског гробља, уза сам зид. Друге су, заједно са Србима из Шибуљине, одвели на оток Паг и звјерски побили на Фурнажи.

Истовремено са довођењем у логор Јадовно и убијањем, усташе проводе терор над српским народом у свим крајевима НДХ. Уочи Илиндана, и на сам празник, 2. августа, злочини се ређају по многим насељима. За тај дан су усташе испланирали масовни злочин и у Шибуљини, у чему им је припомогла италијанска војска, која је стигла у село Трибањ.

Након бијега Серђе Пољака из јаме на Гргином бријегу, сазнавши шта усташе раде, Шибуљчани су углавном избјегли из села у Равне котаре и Задар или у своје колибе. По доласку Италијана, већина сељана се током јула мјесеца вратила својим кућама, заведена њиховим и усташким обећањима да им се ништа нажао неће десити. Показало се да су Италијани и њихов командант капетан Доријано дали одријешене руке усташама, који су се уз њихову помоћ брзо окупили у Стариграду. Међу њима су били познати злочинци: Стјепан Девчић, Марко Чавић, Кузман Чавић, Јуза Газић Сушило, Анте Јовић, Шиме Матек, Иван Миловац Гаган, Лука Његован, Јозо Његован, Шиме Његован, Миле Сјаус Анини, Никола Сјаус, Иве Сјаус, Ловрица Сјаус, Јозо Трошељ Зрнин и други.[16]

На тајном састанку су се договорили да изненада опколе Шибуљину, похватају све житеље, не штедећи ни дјецу у колијевкама, и да их побију. План су израдили Марко Чавић и Миле Сјаус, према упутствима добијеним од великог жупана Јурице Фрковића из Госпића. За ову акцију су добили и помоћ десеторице усташа из табора у Сињу. Пошто су знали да је у то вријеме логор Јадовно био пренатрпан јер је у њега свакодневно пристизало стотине нових жртава, уз помоћ главног усташког стожера у Госпићу су одлучили да похватано српско становништво затворе у мјесну цркву, а затим пребаце у логор Слана на отоку Пагу, гдје ће бити погубљени. У суботу 2. августа, на Илиндан, рано изјутра, опколили су мало српско село Шибуљину, удаљено од Карлобага 20-так километара према југу, и похватали већину сељана, међу њима и оне који су се повратили кућама из Равних котара и Задра. Само је неколико мјештана успјело избјећи хапшење и побјећи у правцу Обровца. Затворивши обруч око села, усташе су упадали у сеоске куће и изводили људе, жене и дјецу. Око стотину душа су натиснули у православну цркву Св. Арханђела, површине око 50 м2.

„Па ипак“, како пише Павле Бабац, „усташе су у њу сабиле преко стотину душа. Било је тијесно и загушљиво. Дјеца су одмах стала тражити да врше нужду. Стражари им нису давали да изађу напоље, а старији су се снебивали да прекрше уобичајене црквене норме. Но, били су ипак принуђени да одреде један кутак у цркви за вршење нужде.

Готово сви су у цркви стајали, јер није било мјеста за сједење. Усташе су испекле јагањце, јер је плијен био богат, а вино је стигло из Крушчице, па су у хладу, иза попове куће, лешкариле и пјевале разне поспрдне пјесме на рачун затворених Срба у цркви. Пред вече стали су одабирати и изводити, онако пијани, младе жене и одводити иза цркве у околне празне куће ради силовања. До касно у ноћ трајала је цика, вика и пјесма пијаних усташа. У цркви је владала гробна тишина.

Сутрадан, у недјељу 3. августа усташе су наставиле са псовањем и вријеђањем на рачун празника[17] и цркве. Нарочито се у томе истицао усташа Јозо Трошељ. Он је улазио у цркву, ножем парао црквене барјаке и псујући пљувао црквене иконе. Али, када је ошамарио Божу Маринковића, овај је јаросно скочио на Трошеља и бацио га на под. Остали скочише преклињући Божу да га не убије, вјерујући још увијек да ће им животи бити поштеђени. Трошељ је одмах позвао Милу Сјауша и стражаре да изведу Маринковића из цркве. Напољу су се чули тупи ударци коца, вика и псовка. Послије пола часа унесоше Божу свега у крви. Био је у несвјестици. Сломљена му је била вилица и десна рука. Када су га повратили, није могао да говори, само је јечао од јаких болова.

Од узбуђења и од страха учитељица Љубица је побацила новорођенче кога одмах прихватише жене и мајке. Завише дијете парајући дијелове својих скромних хаљина. Новорођенче у почетку није плакало, али сутрадан, гладно и неопрано, непрекидно је вриштало. Љубица је такођер непрекидно молила да је пусте са дјететом. То је све затворене у цркви до те мјере узбудило да су усташе биле приморане да изведу мајку и дијете.

У понедељак, 4. августа, мајку и дијете су укрцали у јадан каић и одвезли према Стариграду. Изгледало је као да ће их тамо стварно и одвести. Међутим, када су усташе стигле испод Свете Тројице, до гробља у Шибуљини, искрцаше мајку и дијете и одведоше у гробљанску капелицу. Мајци испалише револверски метак у главу, а дијете убише ударцима кундака. Иако је Љубица још давала знале живота, усташе журећи подигоше камену плочу најближег гроба испред капеле и бацише унутра Љубицу и дијете. Дуго су се чули јецаји живо сахрањене жене. Тешко рањена, није имала снаге да подигне тешку камену плочу свог гроба. Послије рата, нађено је њено тијело у положају са испруженим рукама и главом према отвору гроба, као да је тражила помоћ и спас прије него што је издахнула.

Да би колико толико умирили затворенике у цркви, дадоше им нешто барених крумпира без соли. Били су то први залогаји хране од суботе ујутро. Било је доста свијета који је из околних мјеста долазио да се својим очима увјери у истинитост овог злочина. Молили су усташе да их пусте, да им додају храну, да им припусте бар дјецу, али све је било узалуд.

Нису помогле ни интервенције католичких свештеника из сусједних мјеста, дон Ловре Дражића из Крушчице и дон Анте Аџије из Стариграда (касније учесника НОП-а), који су се залагали да се похапшени становници Шибуљине пусте из затвора. Истог дана, око подне, усташе су изненада увеле још једног затвореника, Тодора А. Бабца, који се сам пријавио да га придруже жени Смиљи и малољетном сину Ђури који су већ били у цркви. Ова племенита пожртовност и оданост породици, по цијену властитог живота, заиста представља јединствен примјер.

Сутрадан ујутро био је готов некакав списак који је требао да завара и умири затворене људе, да повјерују како ће отићи негдје на рад, и да ће им животи бити поштеђени. У том списку била су из села Шибуљине 43 мушкарца и 41 жена, од тога 18-оро дјеце између 1 и 17 година старости.“[18]

Поред живља Шибуљине, усташе су у близини Пакленице успјели похватати и око 30 Срба, мушкараца, жена и дјеце из Дивосела, који су успјели умаћи покољу у Крушковачама и бјежали у правцу Обровца. Њих су усташе затворили, заједно с мјештанима Шибуљине, у сеоску православну цркву. Након што су их три дана мучили у цркви, извели су их 6. августа у 7 сати ујутро, укрцали на брод и превезли на Паг.

У логору су их држали два дана, тукли, мучили глађу, жеђи, некима и очи копали, а потом све 132 жртве одвели до ископане јаме, над којом су један дио побили, а друге побацали у море.[19]

Док су их хапсили, а и прије тога, усташе су наговјештавали да ће људе из овог краја одвести на рад у Италију. Но, то су чинили само зато да би их увјерили да собом понијесу новац, бољу робу и обућу. Затим су им то што су понијели одузели, опљачкали све вредније што су нашли у њиховим кућама, а стоку међусобно подијелили или поклонили рођацима и пријатељима.

Сачувано је неколико изјава оних који су тог Илиндана побјегли испред усташког ножа у Шибуљини. Овдје ћу навести свједочење Милице Бабац, која се са браћом и сестрама тога кобног дана враћала, како каже, с торова кући, к мору. На путу су наишли на усташе, који су им савјетовали да и друге који су избјегли у планину позову да се врате кућама, јер им се ништа зло неће догодити. При сусрету с двадесетак других усташа, Милица је покушала побијећи, али су је ухватили и, заједно с другима, одвели у планину, до стана Алексе Бабца. Видећи да су овдје већ били окупљени њени сусељани, као и више грла стоке, Милица је покушала да се баци у бунар, али ју је спријечио један усташа, рекавши да се нема чега бојати. Након тога су усташе повели 70 људи према селу, међу њима и Миличиног стрица Дмитра, старог 78 година, кога су, кад није могао да хода, вукли за браду и ударали.

Милица Бабац је овако описала свој бијег из усташких руку: „Истом том згодом видјела сам како су Максима Пољака изударали рукама. Кад смо се приближили на отприлике 3 км од наше цркве, ја сам искористила прилику и прескочила један зид, те побјегла и сакривала сам се два дана у једној јами, а онда сам трећу ноћ изашла из јаме и упутила се даље преко Велебита и тако сам кроз пет дана дању се сакривала по јамама а по ноћи сам се кретала док нисам дошла у Обровац. Кад сам ја побјегла, била сам сама, али послије смо се скупили нас око 14, који су такођер успјели побјећи, те смо се сви скупа дочепали јаме у којој смо се крили два дана. Кад смо послије седам дана дошли на километар до Обровца, стали смо у Зрмањи и нисмо се усуђивали даље у сам Обровац због тога што смо морали прећи мост на којем су усташе држале стражу.“[20]

Милица Бабац у својој изјави описује даље муке и страдања. Наиме, усташе су их примјетили, па су неки међу њима поскакали у ријеку, при чему је Марко Пољак успио пливајући пренијети дијете на леђима. Након неког времена, усташе су се по наређењу италијанских војника вратили, а њих је један цивил превезао лађом у Обровац, у којем су се задржали 11 дана, а затим се пребацили у Задар. У своје село је Милица Бабац стигла у септембру. Она у изјави даље наводи: „Чула сам од неких рибара из Калија, како су једног дана вукући мрежу негдје близу отока Пага извукли 13 лешева међу којима су препознали Максима Пољака, пок. Симе… У Сливници ми је једна жена причала како су усташе ухватили у Селинама два мушкарца, једног старијег и једног млађег, те да су их одвели у Стариград и ту обојицу убили, а овом млађем да су очи извадили. Према ономе како ми је та женска описала поменуту двојицу и рекла да се зову један Јандрија а други Ђуро, ја сам се освједочила да су та двојица отац ми Јандрија и брат ми Ђуро, који су, како сам сазнала, били побјегли о Илињу и ухваћени.“[21]

Као у Шибуљини и многим другим мјестима Независне Државе Хрватске, усташе су на Св. Илију упали и у Смиљанско Поље, недалеко од Госпића. Опколили су село ноћу и похватали 50 жена и дјеце, те их затворили у кућу лугара Саве Лемајића. Недуго потом су их одвели до мјеста у близини засеока Пазеља, гдје су за њих већ биле ископане раке. Ту су их мучили, усмрћивали ножевима и бацали у јаму.

Потресно је свједочанство Босиљке Басарић Лемајић о томе како је Стана Лемајић молила усташе да је не кољу, него да је убију пиштољем, обећавши да ће им дати 170.000 куна које има при себи. На ове ријечи је зликовац Мате Старчевић узвратио: „Муке ћеш подносити које те спадају, а новац ћеш дати“.

Видећи шта је чека, Стана је почела новац парати, а усташе су прискочили да јој новац отму. То је била прилика за неколико преосталих да побјегну. Усташе су припуцали за њима, али су Станина сестра Босиљка, те Душанка, Пера и Јово Лемајић и једна шестогодишња дјевојчица успјели да умакну.[22]

Спасила се и Анка Врањеш, која је била ударена кундаком у главу, али није пала у јаму, већ се откотрљала у страну, и пошто је дошла свијести, утекла из овог крвавог пакла. Сјећајући се језивих призора, Босиљка Басарић Лемајић је описала како је „усташа Фрањо Девчић садистички клао ножем и на ножу дизао дјецу у зрак те бацао на хрпу већ покланих њених мјештана“.[23]

За Девчићем нису заостајали ни Блаж Томљеновић, Лука Томљеновић, Иво Ковачевић, Грга Девчић, Јосо Гривичић, Мато Девчић, Мате Старчевић и Матан Марковић. За овог посљедњег је проф. Мато Матијашевић у својој изјави од 18. августа 1945. године рекао да је прије одласка у усташе био подворник Сељачке господарске школе у Госпићу, а да је касније починио самоубиство. Вјероватно зато што је имао и превише тога на савјести.

Бројна су свједочанства о злочинима над Србима и Јеврејима на стратиштима и јамама логора Јадовно и у његовом помоћном логору Слана на отоку Пагу. Али, нико од свједока не оптужује хрватски народ за почињени геноцид, како је рекла и недоклана Јела Станић: „Не мрзим ниједан народ, мој Милане, па ни овај хрватски. Није народ крив. А што можеш…“

Клани, а недоклани, Срби и Јевреји, изишли из безданих јама или избјегли са стратишта, уз изворне архивске документе, оставили су потресна свједочанства о геноциду – организованом и смишљеном злочину над српским и јеврејским народом у Независној Држави Хрватској.

Поред масовних убистава у логору Јадовно, усташе проводе погроме на цијелој територији своје државе, нарочито у вријеме православних празника, на Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Илиндан. Посебно су монструозни злочини у Хрватском Благају на Ђурђевдан (Вељунски покољ) и у православној цркви Рођења Богородице у Глини на Илиндан, када су, само у та два дана, поклали 2.089 мушкараца и жена српске националности.

Из приложене табеле за котаре Госпић и Перушић може се видјети колико је за Србе био погубан Илиндан 1941. године: у селу Богданићу их је поклано 113, у Липама 48, у Острвици 39, у Барлетама 27, у Медаку (заселак Папуче) 25, у Смиљану 178 како мушкараца, тако жена и дјеце!

На подручју опћине Вргинмост, на Кордуну, усташе су само 1941. године усмртили 4.263 српска цивила, убијајући их немилице на бројним стратиштима, у црквама, на њивама, у кућама, при чему је страдало 925-оро дјеце млађе од 15 година.[24]

Приложене табеле (стр. 401-404) представљају преглед усташких злочина почињених у прољеће и љето 1941. године, приказујући податке за котаре на подручју Лике, а с територије Кордуна само за котаре Слуњ и Вељун.

 

[1]   Пресуда Окружног суда за Лику, к. 198, од 4. јула 1946, ХАК, ф. Окружни суд за Лику
[2]   ХАК, кут. Јадовно.
[3]   Здунић Фрањо Лав, Котар Госпић и котар Перушић у НОР-у 1941-1945, 200-203.
[4]   АЈ, ф. 110, фасц. 919.
[5]   АЈ, ф. 110, фасц. 919.
[6]   Исто.
[7]   Крушковаче представљају дугу, изломљену и узану увалу, коју средином просијеца неколико поточића. С јужне стране затварају је падине Височице (1.619 м), а са сјеверне, према Дивоселу и Госпићу, затворена је проходним, пошумљеним и благим падинама Великог и Малог Бешлинца. Више је отворена према Читлуку и Почитељу, а од Дулибе и Аланка је одвојена преседлином (на Буровачи и Брезовачи), преко које ка Дулиби воде лоши сеоски путеви. Овај терен има облик потковице, чији је отвор окренут према Читлуку, док су три остале стране прилично стрме и покривене густом шумом. Простор на којем је био смјештен збјег, релативно је заклоњен, оцједит, с довољно воде и дрвета за текуће потребе, али крајње неповољан за збјег у случају изненадног напада и налета непријатеља, што ће се и потврдити.
[8]   Рајчевић Дане, Злочини усташа над становницима Дивосела, Читлука и Орнице у првој половини августа 1941, Котар Госпић и котар ПерушиЋ у НОР-у 1941-1945, ХАК, 1989, 213.
[9]   ХАК, кут. Јадовно
[10]   ХАК, кут. Јадовно
[11]   ХАК, кут. Јадовно
[12]   АЈ, фасц 919.
[13]   Записник Земаљске комисије за ратне злочине Загреб, бр. 3460/45, од 23. августа 1945.
[14]   Изјава се налази код аутора.
[15]   ХАК, кут. Јадовно.
[16]   Бабац Павле н.д., 38-39.
[17]   Свети Илија, православни празник.
[18]   Бабац Павле, н. д, 40-42.
[19]   Одлука о утврђивању злочина окупатора и њихових помагача од 2. марта 1946, АХ, ЗКРЗ, ГУЗ, 2141/46, кут. 89.
[20]   Записник Комисије за ратне злочине при ОКР НОО Задар, бр. 772/5, Трибањ, 20. марта 1945, ХА Задар.
[21]   Исто.
[22]   Пресуда Окружног суда за Лику у Госпићу, к. 198, од 7. јуна 1946.
[23]   Исто.
[24]   Баић Душан, Котар Вргинмост у НОВ 1941-1945, Вргинмост 1980, 272.

Садржај


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top