Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

БиХ после Сарајевског атентата: Увек смо први плаћали у крви

Датум објаве: недеља, 28 септембра, 2014
Објављено у Први свјетски рат
Величина слова: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/prvi_svjetski_rat/vesanja-po-instrukcijama-oskara-pocoreka.jpg

Погром над Србима у Босни и Херцеговини 1914. ниjе збир стихиjски изведених злочина, него jе реч о државноj политици тадашњег Беча, сагласили су се историчари окупљени на научном скупу у Гацку

Jедан од наjвећих погрома над Србима у 20. веку десио се у Источноj Херцеговини на простору старе немањићке државе, и то непосредно након Сараjевског атентата 1914, у околностима коjе су историjски добро познате. Броj Срба побиjених од стране босанско-херцеговачких муслимана, наравно помогнутих од Хрвата, а нахушканих од аустроугарске воjне и цивилне власти, ни до данас се не зна. Познато jе само то да jе чак 11. 000 муслиманских ножева убиjало и масакрирало све што jе српско. На сцену jе ступила освета за устанак херцеговачких Срба против Османлиjа у 19. веку, познат у народу као Невесињска пушка. Наjгоре друштвено дно из ондашњих касаба дохватило се те 1914. и ножа и пушке.

Историчари окупљени на 16. по реду научном скупу у Гацку, у оквиру „Ћоровићевих сусрета“ сагласни су да погром над Србима у Босни и Херцеговини 1914. ниjе збир стихиjски изведених злочина, него jе реч о државноj политици тадашњег Беча.

Проф. др Драга Мастиловић истакао jе да су Први светски рат Босна и Херцеговина дочекале дубоко верски и национално подељене, добрим делом захваљуjући аустроугарскоj политици међусобног подваjања и распиривања верске и националне мржње, коjа jе провођена скоро четири децениjе.

„Рат коjи jе Аустро-Угарска повела 1914. ниjе био само рат против Краљевине Србиjе већ и против српског народа у цjелини, а када су у питању Босна и Херцеговина, таj рат веома брзо jе добио карактеристике бруталног етничког чишћења српског народа са лиjеве обале риjеке Дрине. Већ у jулу и августу 1914, а и наредних мjесеци, аустроугарске власти су дониjеле читав низ закона, прописа, уредби и наредби по коjима се земља прилагођавала новом, ратном стању. У основи, сви ти акти су били уперени против Срба. Тако су затворене српске школе, забрањена ћирилица, укинута сва српска друштва, забрањена српска застава, укинута крсна слава, забрањено jе чак и ношење српске шаjкаче. Али, наjпогубниjе су свакако биле наредбе о оснивању приjеких ратних судова по свим гарнизонима и већим воjним jединицама, затим наредба о узимању талаца коjи су своjим животима морали да гарантуjу унутрашњи мир и сигурност стратешких обjеката“, каже Мастиловић.

Прва масовна хапшења Срба започела су непосредно након Принциповог атентата, па jе у наредних 48 часова похапшено око 200 Срба из Сараjева и његове околине, а само до почетка ратних операциjа ухапшено jе око 5 000 Срба у Босни и Херцеговини. Неколико дана после обjаве рата Србиjи, Аустро-Угарска jе донела ратне прописе коjима су Срби стављени ван закона као „непоуздано становништво“. Инструкциjе како треба са херцеговачким Србима говоре да jе наређено да их третираjу као животиње и да се тако и опходе према њима. Беч, коjи jе окупио одреде шуцкора добровољаца, углавном муслимана, одобрио jе овоj неписменоj и дивљоj руљи да реши „српско питање“. Почело jе отварање концентрационих логора за Србе. Њихове жртве до данас нису пописане.

 

ПРВИ ЛОГОРИ У ЕВРОПИ

Мастиловић напомиње да jе на смрт вешањем или стрељањем осуђено на стотине људи. Вешања су била групна, на jавним местима, трговима, пред црквом, школом… Само у „Црноj књизи“ Владимира Ћоровића наведено jе 550 случаjева смакнућа по наредби ратног суда, али и без суда…

„Аустроугарски логори за Србе су први концентрациони логори на тлу Европе, од оних у Араду, Коморану, Шопроњеку (Нежидер) Кечкемету, Туроњу и других широм Монархиjе до оних у Добоjу, Жегару код Бихаћа… Те 1914. логори су постоjали чак и за жене и дjецу. Према непотпуним подацима из 1918/19. године, у арадском логору било jе 3 323 особе из Босне и Херцеговине, осим Сараjева за коjе нису достављени подаци, а Владимир Ћоровић наводи податак о 5 500 сужњева, од коjих jе скоро половина помрла у логору. Први транспорт од око 600 Срба, људи, жена и дjеце, већином српских породица претходно експатрираних из Босне и Херцеговине, а коjе су похватане послиjе Макензенове офанзиве на Србиjу и Црну Гору и нешто србиjанских воjника, отпремљено jе у добоjски логор 27. децембра 1915. године. До краjа рата, само кроз оваj логор прошло jе преко 45 000 људи, жена и дjеце из Босне и Херцеговине и Србиjе. Према подацима коjе износи Владимир Ћоровић, само у току jедног мjесеца, априла 1916. године, у добоjском логору умрло jе 643 дjеце, а према забиљешкама свештеника Славка Трнинића, у току 1916. и 1917. у овом логору сахрањено jе преко 1 000 дjеце испод десет година старости“, истиче др Мастиловић.
Хапшења и интернирања људи у Босни и Херцеговини започета су одмах након што jе аустроугарска влада упутила ултиматум Србиjи.

Деjан Сегић, докторанд Бечког универзитета Института за историjу Источне Европе, у реферату „Босанско-херцеговачки пукови аустроугарске воjске. Проблем национално-верске хетерогености и њихово држање на српском фронту“ осветлио jе тежње воjних кругова Аустроугарске монархиjе да се Босна и Херцеговина у потпуности воjно интегришу, посебан акценат стављаjући на процес потпуне диференциjациjе воjних одреда Босне и Херцеговине на национално-верскоj основи, коjи почиње августа 1914.

„Након атентата, а нарочито са мобилизациjом, промењен jе однос Врховне команде аустроугарске воjске и виших официра према Србима воjницима. На то jе утицала и неретка поjава затегнутости међу воjницима на националноj основи. У Петоj чети Другог босанско-херцеговачког пука у Грацу су се након обjаве рата чуле изjаве ‚да ће српска воjска доручковати у Сараjеву, а ручати у Загребу‘, ‚да су српски официри бољи од аустриjских‘. Краjем jула jе аустроугарска Врховна команда наредила константно праћење српског људства (и воjника и официра) сузбиjање српске пропаганде, а у jеку ангажовања jединица ка Дрини jе босанско-херцеговачким пуковима стигао поверљив налог да се православни воjници изjасне желе ли поћи у рат против Србиjе или желе бити распоређени у друге jединице. Муслимани и католици као поверљив елеменат већином остаjу у jединицама, док се већина православаца упућуjе у радне одреде.“

 

АЛЕЈЕ ОД ВЕШАЛА

Исцрпан реферат о аустроугарским злочинима над Српском православном црквом и свештенством у Босни и Херцеговини током Првог светског рата дао jе др Боривоjе Милошевић са Филозофског факултета у Бањалуци. Бавећи се темом плана Аустроугарске монархиjе везаног за коначни обрачун са српским националним покретом у Босни и Херцеговини, коjи jе скован више година уочи великог сукоба, Милошевић истиче да jе Сараjевски атентат био добродошао повод.

„Аустроугарске власти су биле осjетљиве према било каквом давању подршке атентату па су предузимале оштре мjере према свакоме ко би исказао симпатиjе према овом догађаjу. Наjбаналниjа псовка на рачун аустроугарског владара или риjеч симпатиjе према Србиjи и њеном краљу, водила jе у затвор. Тако се међу ухапшенима нашао и свештеник Видак Вишњевац, осумњичен да jе у jедноj крчми код Гацка извикивао паролу ‚Живjела Србиjа‘. Нервозне власти су у свему видjеле траг велеиздаjе и антидржавне пропаганде, па jе у данима након атентата жандармериjа одузимала од народа чак и неке православне иконе, коjе су проглашаване ‚великосрпским‘. Власти су утамничиле попа Јована Обрадовића jер jе jуна 1914. тражио дозволу за пут на Косово, гдjе су се требале одржати Видовданске свечаности. Парох Димитриjе Текић био jе оптужен да у Возући шири великосрпску пропаганду након што jе установљено да у свом дому држи слику Петра Кочића. Због симпатиjа према Кочићевим идеjама у Босанскоj Краjини и ангажовању у листу ‚Отаџбина‘, прогоњени су свештеници Тодор Срдић и Никола Прокопић. Поп Ђорђе Умичевић из Сводне jе приведен jер jе у свом дому држао више примjерака ‚Српских народних песама‘, Просвjетиног календара, као и дjела коjа су величала побjеде српског оружjа у Македониjи. На списку непожељне литературе нашле су се и Змаjеве пjесме коjе jе полициjа почетком jула 1914. заплиjенила из куће богослова Милана Кљаjића.“
Генерал Оскар Поћорек jе октобра 1914. закључио, подсећа Милошевић, како jе већи део свештенства и српских учитеља инфициран духом нелоjалности према Монархиjи, да би почетком следеће године његов наследник, земаљски поглавар Стjепан Саркотић, оптужио православно свештенство да jе затровало народну душу и да jе главни кривац за догађаjе у земљи.

Сам Леон Билински jе забележио да су у Требињу направљене читаве „алеjе од вjешала“, а у своjим сећањима херцеговачки свештеник Марко С. Поповић да су „српски православни свештеници у Босни и Херцеговини готово сви били позатварани и они су наjвише пропатили, jер их нико ниjе узео у заштиту, тако, jедва по где коjи, остао на слободи“.

 

ТО НИЈЕ НИКАКАВ ЦАР

Уочаваjући да у историографском ишчитавању Великог рата доминира перспектива политичке историjе, мр Владан Вуклиш jе упозорио на социjалну динамику коjа jе у готово свим анализама занемарена, препоручуjући као некориштене у историjским истраживањима − фондове правосудне провениjенциjе, укључуjући ту и воjну.
„Дана 26. jула 1914, дан након што jе Србиjа одбила Јулски ултиматум, Земаљска влада обjавила jе посебан закон коjим jе воjно правосуђе добило ингеренциjе над цивилним становништвом. Притом су гарнизонски судови преименовани у судове воjних команди и већ краjем мjесеца jула почели су са процесуирањем цивила. Ово тиjело кривичних предмета садржи непроцjењив извор за изучавање односа између државе и њених поданика на jедном потпуно непосредном нивоу.“

Сведочанства о кривичним поступцима, напомиње Вуклиш, омогућаваjу да се кроз клиометриjски приступ истражи структура државне репресиjе над цивилима − узимаjући у обзир национално-верску припадност, друштвени статус осуђених, кривична дела коjа су почињена и казне коjе су изречене.

„Врсте кривичних дjела за коjа се осумњичени терете разноврсна су, мада одређена врста дjела преовлађуjе. Неки случаjеви рjечит су примjер репресиjе по националноj основи. Тако, на примjер, имамо случаj привођења Мостарца Васе Мисите, коjи jе почетком рата био настањен у Бањалуци. Приликом претреса жандари су заплиjенили слику ‚Крунисање Душаново у Скопљу‘ и књижице наслова ‚Балкански рат‘ и ‚Женидба Душанова‘. Сама казнена приjава констатуjе да се из тога – цитирам – ‚увидити може да jе причан приjатељ Србиjе био. У многим случаjевима jе евидентна као примарна, и социjална позадина деликта. Добар примjер jе случаj Ђуре Крлића, земљорадника из Заложjа, оптуженог и осуђеног због изjаве – коjу цитирам: ‚Ми морамо наше жито у Босански Нови отjерати, а наша дjеца код куће плачу од глада, то jе некакова слаба управа од нашег цара, кад он тако народ гули, то ниjе никакав цар, то jе просjак.‘ Немали броj кривичних гоњења покренут jе управо због одбиjања сељака (обично православних) да агама и даље исплаћуjу ‚трећину‘.“

 

ОБЕЗГЛАВЉЕНИ НАРОД

Да би у потпуности обезглавили и национално дезориjентисали српски народ у Босни и Херцеговини, Аустро-Угари су схватили да му, пре свега, мораjу уништити интелигенциjу. Први на удару се нашао онаj њен национално ангажовани део.

Ратко Р. Марковић Риђанин, виши библиограф, напомиње да су окупационе власти, имаjући у виду колика jе снага побуњенога човека, пре свега уметника и интелектуалца, предузимале строге мере против свакога вида организовања.

„Због слободарских идеjа хапшени су омладинци, свештеници, уредници и сви коjи су показивали знаке неслагања са погубним стањем у земљи. У првом реду, окупациона власт jе онемогућавала развоj самосталнога школства, рад културних и уметничких друштава, спутавала jе Српску православну цркву.“

У свом излагању „Петар Кочић и Први светски рат“ Риђанин истиче да jе Кочић био ориjентир српском народу, стога што jе његов књижевни рад био израз племенитих осећања и схватања положаjа обесправљених и поробљених. „Он вида ране у народу искреним речима уметника, он ставовима у политичким говорима указуjе шта jе узрок таквом стању у БиХ и коjи jе начин излечења од те пошасти коjа сатире народ и његову имовину. Кочић jе свесно био опредељен за отворену борбу како кроз уметнички, политички, тако и сваки други вид отпора и организовања снага српског народа у слободну и самосвоjну државу.“

У писму супрузи Милки из Црне куће бањалучке jош 11. новембра 1907. Кочић каже да jе „наш народ тако убиjен и сатрвен jадом и невољом, па jе неко морао устати и подвикнути против силних зулума и неправди коjи се над њим непрестано чине. Таj неко у овом случаjу био jе твоj Кочо. Опрости му и заборави на своjе патње, jер ће те благосиљати народ. Како живим да живим − умриjећемо и иза нас ће остати свиjетла успомена да смо се жртвовали за своj народ“.

Затворска казна коjу jе издржавао у Бањалуци и Тузли утицала jе на Кочића и његово здравље, доводећи га на ивицу опстанка, али ништа ниjе могло поколебати његову веру у долазак слободе.

Обезглављен политичким процесима у коjима jе наjвећи броj његових политичара осуђен на дугогодишњу робиjу српски народ jе са очекивањем гледао у Србиjу. Глас цара Николаjа пробудио jе наду…

Гост из Русиjе, Анатолиj Дмитриjевич Степанов, историчар, глави уредник портала „Руска народна линиjа“ и председник друштвеног покрета „Руско сабрање“, наступио jе рефератом „Да ли jе одлука цара Николаjа II да заштити Србиjу била судбоносна грешка?“ Стављаjући ово питање у шири геополитички контекст са акцентом на историографско-геополитичком курсу политике Русиjе на Балкану уочи Првог светског рата, Степанов jе истакао да jе практично од саме пропасти Византиjског царства Москва показивала тенденциjу да заштити православне народе, а од Петра Великог − Русиjа скоро да ниjе прекидала ратове са Турском ради заштите православних народа.

„Одлука цара Николаjа из jула 1914. да заштити Србиjу, коjа jе довела до сукоба са Аустро-Угарском и Немачком и до почетка Првог светског рата, представљала jе логичан корак проистекао из политике Руске империjе од XVIII до XIX века.“

Темељно образложивши улогу Москве као Трећег Рима и васељенске заштитнице православља, Степанов jе убедљиво илустровао положаj цара Николаjа пред избиjање Великог рата. Као талац претходне политике коjа jе Русиjу везала савезничким обавезама са Француском и Великом Британиjом, њеним вековним неприjатељима, цар Николаj II jе у jулу 1914. године предузео очаjничке покушаjе да уразуми немачког цара Виљема II, но већ ниjе било могуће ништа учинити.

„Русиjа ниjе успела да одвоjи заштиту Срба од своjих обавеза пред новим савезницима, а либерална политичка елита коjа jе радила на зближавању са Француском и Великом Британиjом, приликом прве погодне прилике jе издала цара.“

 

Пише: Наташа Јовановић

Извор: Печат

Везане виjести:

СЛУЖЕН ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У БУКОВЦУ

ПОМЕН И ПРОМОЦИЈА КЊИГЕ ПОВОДОМ 100 ГОДИНА ОД СТРАДАЊА СРБА

Од Косова до Текериша и назад

Ура Срби, напред у отаџбину!

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top